Na Filmskom festivalu u Kanu, koji je u punom jeku, prikazan je film mladog srpskog reditelja Pavla Vučkovića „Panama“. „Panama“ je jedini srpski film koji je ove godine na programu najveće filmske smotre na svetu. U intervjuu za Sputnjik Vučković objašnjava kako je nastao film i šta za njega znači ovaj festival.
Sa Pavlom Vučkovićem razgovaramo na terasi festivalske palate sa koje se pogled pruža na Kroazetu. Na ulici se tiska masa znatiželjnika, filmskih fanova, starleta, paparaca. Livrejisani policajci i obezbeđenje festivala ih drže na bezbednoj udaljenosti od filmskih zvezda koje pravo iz limuzina izlaze na crveni tepih.
Iako je ovde sa debitantskim filmom, Vučković svoju karijeru u začetku duguje upravo ovom festivalu. Na njemu je prvi put učestvovao 2003. godine, kada je dobio prvu nagradu za kratki film „Beži zeko, beži“ u selekciji studentskih filmova. Četiri godine kasnije nagrađen je njegov kratki film „Minus“.
— Najintenzivnije iskustvo je bilo kada sam ovde bio sa prvim kratkim filmom, kada sam imao 21. godinu. Selektori koji ovde biraju filmove i poznaju sve najbolje svetske reditelje i glumce odnosili su se prema meni sa takvim poštovanjem da sam bio oduševljen. Njima je film na prvom mestu i svako ko doprinosi filmskoj umetnosti jako im je bitan.
Nagrade u konkurenciji studentskih filmova bile su podsticaj da počne rad na prvom dugometražnom filmu. A onda je otkrio koliko je za to potrebno upornosti. Od prve skice scenarija, 2009. godine, do sklopljenog filma u montaži prošlo je pet godina.
„Panama“ je ljubavna priča između Maje i Jovana koji sve čini da njihov odnos predstavi kao neobaveznu seksualnu vezu dok ne počne da sumnja u njenu iskrenost. Njen profil na društvenoj mreži ga navodi na pomisao da vodi dvostruki život.
— Melodrama je dvoje se vole a treći im smeta. U ovom slučaju dvoje se vole, a smeta im ego i narcizam. Ljubav prema samom sebi je jača nego ljubav prema partneru. Osnovni problem glavnog lika je što beži od predavanja.
Virtuelni svet interneta menja odnos među ljubavnicima.
— Na socijalnim mrežama postoji sukob između toga kako se ljudi predstavljaju i šta je njihova realnost. Oko toga sam pravio zaplet.
Uz Jelenu Vuksanović, Vučković je koscenarista filma.
— Krenem od slike u glavi koja je dovoljno jaka i onda gradim priču oko te slike. Ona može da bude kraj, početak ili sredina filma. Važno je da postoji dovoljno jak momenat.
Za veći deo ekipe ovo je bilo prvo iskustvo rada na filmu.
— Slaven Došlo, koji igra glavnu ulogu, prvi kadar je snimio u „Panami“, a evo već izlazi na crveni tepih iz limuzine! Glavna protagonistkinja, Jovana Stoiljković, igrala je sporednu ulogu u „Klipu“. Dugo smo radili na građenju likova, na scenariju. Mnogo toga su nesvesno prihvatili što se potom videlo na snimanju. Rezultat tog zajedničkog rada sam otkrio tek posle u montaži. Čitav film je zasnovan na njihovom odnosu, on je vezivno tkivo.
Da li je priču sklapao na snimanju ili u montaži?
— Na snimanju se suočite sa realnošću, krenete od scenarija a tog dana pada kiša, pa shvatite da ne možete da snimate ono što ste zamislili i krenete da improvizujete. Čini vam se da će to da se sklopi u montaži. Ali kada se nešto ne uklopi, to je frustrirajuće. Taj period rada mi je bio najteži. Montažeru Bojanu Kosoviću je ovo prvi film kao i meni. Na kraju se sve uklopilo.
Film „Panama“ je u trci za Zlatnu kameru, nagradu koja se dodeljuje najboljem debitantskom ostvarenju.
