Rusija i Srbija su strateški partneri. Ipak, smatrate li da Srbija može da nastavi evrointegracioni proces i da istovremeno ostane bliska s Rusijom, ili kako kod nas kažu — da sedi na dve stolice?
— Srbija je suverena država, ima pravo da sama određuje svoj put razvoja, pa i da nastavlja pregovore sa EU o perspektivama članstva. Imajući u vidu da su između Rusije i Srbije viševekovne veze, uzimajući u obzir današnji nivo saradnje po mnogim pitanjima, u ekonomiji, saobraćaju, saradnju u sferi energetike, apsolutno sam uverena da proces ulaska Srbije u EU neće biti prepreka za očuvanje i razvoj odnosa između Rusije i Srbije jer je ta saradnja obostrano korisna, jer su Srbija i Rusija za nju zainteresovane, zato što je ta saradnja u interesu naših naroda i bilo bi nerazumno zarad strateškog cilja ulaska u EU odustati od naše uspostavljene efikasne i korisne saradnje. Nadam se da će biti pronađen razuman balans koji neće naneti štetu rusko-srpskim odnosima.
Sve više zemalja EU je nezadovoljno politikom sankcija. Očekujete li ukidanje sankcija ili je, kako kažu neki ruski komentatori, Ukrajina bila samo povod za izolaciju Rusije i sankcije će u tom smislu ostati zauvek?
— Pre svega, i istorija, i sam život, i praksa pokazuju da je mehanizam sankcija neefikasan. On nema nikakvog uticaja, tim pre sa Rusijom s kojom je nedopustivo razgovarati jezikom sankcija, pretnji i ucena, one ne donose željeni rezultat. I sankcije protiv Rusije takođe su pokazale neuspeh pokušaja da se razbije ekonomija Rusije — mi se dosta sigurno ekonomski razvijamo. Uvođenjem sankcija nije uspelo da se natera Rusija da promeni svoj stav u zaštiti nacionalnih interesa, da promeni svoju nezavisnu, suverenu spoljnu politiku.
— To je samo podstaklo Rusiju da se energičnije bavi svojom ekonomijom, da manje zavisi od zapadnih zemalja realizujući program zamene uvoza, to je otvorilo novi prostor i mogućnosti za širenje saradnje sa zemljama drugih regiona, s Kinom, Indijom, zemljama BRIKS-a, zemljama azijsko-pacifičkog regiona. Takođe, očevidno je da su sankcije, koje su ipak nanele određenu štetu Rusiji, ništa manju štetu nanele ekonomija zemalja EU.
— Mi smo bili prinuđeni da donesemo uzvratne mere onim zemljama koje su uvele sankcije i da uvedemo zabranu na uvoz poljoprivrednih proizvoda radi zaštite vlastitog tržišta. Naša robna razmena sa EU je za to vreme opala za 10 odsto i svakako je to nešto što zemlje EU osećaju. Zato sve više država diže glas za ukidanje sankcije, za politički dijalog a ne za takve sankcione mere i ja se nadam da će pragmatičan, zdrav razum pobediti, jer nijedna vlada ne može da nanosi štetu vlastitoj zemlji, razvoju svoje ekonomije, blagostanju građana. I najvažnije je da to neće podržati birači, stanovnici tih zemalja zato što oni takođe pate zbog uvođenja tih sankcija. Potrebno je vreme. Ali smatram da su u pravu i oni eksperti koji kažu da je Ukrajina bila samo povod, moneta za potkusurivanje SAD i Zapada u njihovoj težnji da oslabe Rusiju, da raskinu veze između bratskog ukrajinskog i ruskog naroda.
— Ta taktika nije održiva, krenuli su u pogrešnom smeru. Zato je apsolutno nepravedno uslovljavati ukidanje sankcija protiv Rusije time da smo mi dužni da sprovedemo minske sporazume, stavljajući na Rusiju skoro potpunu krivicu za izuzetno ozbiljnu unutarpolitičku krizu. Mi nismo strana u sukobu. Deo regiona gde živi ogroman broj stanovnika Ukrajine izjasnio se protiv prevrata i nasilne smene vlasti, deo regiona ne prihvata politiku koju diktiraju nacionalističke radikalne grupacije u težnji da se formira neka jedna nacija — a Ukrajina je višenacionalna zemlja, koji zabranjuju ljudima da govore na maternjem jeziku i razvijaju svoju kulturu, to nije prihvaćeno od čitavog niza regiona Ukrajine.
— I da bi se razrešila ta politička kriza jedini put, na kom je Rusija insistirala od samog početka političkog sukoba u Ukrajini jeste miran diplomatski put pregovora obe strane za istim stolom. Zasad ukrajinske vlasti ne teže mnogo tome, iako je to jedan od čvrstih uslova minskih sporazuma. Rukovodioci DNR i LNR pokazuju takvu spremnost i spremni su da vode pregovore, i spremni su da ostanu u sastavu Ukrajine pod uslovom da dobiju široku autonomiju. To je normalno u savremenom svetu, u svetu je mnogo federalnih država sa širokim autonomijama, obrazovanja na nacionalnom jeziku, odvojenih regiona. Ipak, kijevske vlasti su tvrdoglavo protiv.
Svojevremeno je Rusija iznela predlog o kolektivnoj bezbednosti koji nije prihvaćen. Pokazuju li aktuelni događaji i krize u svetu važnost takve ideje?
— Međunarodni odnosi danas preživaljavaju veoma složen prelazni period. U toku je nimalo jednostavno, mučno formiranje multipolarnog sveta. Zato što su u svetu, osim SAD i zapadnih zemalja, hteli ili ne, već formirani novi centri političkog i ekonomskog uticaja. Države ne žele da se potčinjavaju diktatu jedne zemlje ili grupe zemalja, da im diktiraju kakav izbor da prave u svom razvoju, u kom redu u parteru ili galeriji međunarodnog teatra da sede — to se sve više ispoljava.
— Zato je i danas aktuelan predlog Rusije da se izgradi jedinstven, nedeljiv, jednak za sve sisteme bezbednosti koji bi uzimao u obzir nacionalne interese države, vanblokovski, nekonfrontacioni. I da je svojevremeno predlog Rusije prihvaćen ne bi bilo bombardovanja Jugoslavije, ne bi bilo invazije na Irak, ne bi bilo invazije na Libiju, tih arapskih i ostalih obojenih revolucija koji su doveli svet u tako turbulentno stanje i naneli ogromnu štetu i svetskoj bezbednost, i državama o kojima je reč. Zato će Rusija i dalje insisitirati na stvaranju jedinstvenog, nedeljivog sistema bezbednosti, na izgradnji velike Evrope bez podela. To je jedini put za očuvanje mira i stabilnosti u svetu.
