Rodoljubiva poema sovjetskog pesnika Roberta Roždestvenskog „Rekvijem“ ili „Minut ćutanja“ posvećena je svima koji su pali u Drugom svetskom ratu.
Muziku na reči Roždestvenskog napisao je Dmitrij Kabalevski.
Setimo se svih poimenice.
Tugom ih pomenimo svojom.
Nije to potrebno mrtvima
Živima je potrebno.
Domovino, zar se deca rađaju za smrt?
Zar si htela ti smrt našu?
Domovino?
Plamen je udario u nebo,
Pamtiš li, Domovino?
Tiho si rekla:
„Ustajte,
požurite u pomoć…“
Domovino.
Slavu ti niko tražio nije,
Domovino.
Prosto svako je mogao da bira:
ja
ili
Domovina.
O, zašto ti, sunce crveno,
Odlaziš bez pozdrava?
O, zašto se iz rata čemernog,
sine,
ne vraćaš?
Iz nevolje ću te
izbaviti,
doleteću
kao orao…
Odazovi se,
čedo moje!
Mali.
Jedini…
Jednom
ćemo vam doći u san.
Nad poljima ćemo
glasove svoje tiho proneti.
Zaboravili smo,
kako miriše cveće.
Kako šume topole.
I zemlju smo
zaboravili.
Kakva je ona postala,
zemlja?
Šta rade ptice?
Pevaju li na zemlji
bez nas?
Šta rade trešnje?
Cvetaju li na zemlji
bez nas?
Kako svetluca
reka?
I oblaci lete
nad nama?
Bez nas.
Pamtite!
Kad vekovi minu,
minu godine, —
pamtite!
One koji se neće vratiti
nikada, —
pamtite!
Ne plačite!
U grlu
ugušite jecaje,
gorke jecaje.
Sećanja
na pale
budite
dostojni!
Večno
Dostojni!
Ljudi!
Dok god vam srce
u grudima udara, —
Pamtite!
Po koju smo
cenu
osvojili sreću, —
molim vas,
pamtite!
Kad vam se pesma
u vis vine, —
pamtite!
One koji nikada
neće zapevati, —
pamtite!
Deci svojoj
o njima govorite,
da
zapamte!
Deci
dece
o njima govorite,
da i ona
zapamte!
„Klanjamo se svetlom sećanju na sinove, kćeri, očeve, majke, dedove, muževe, žene, braću, sestre, saborce, rođake, prijatelje… Na sve koji se nisu vratili iz rata. Na sve kojih više nema sa nama. Proglašavam minut ćutanja…“
Neka je večna slava herojima palim za slobodu i nezavisnost naše Domovine.
