Ceremonija je uvežbana do tančina. Plamen se prenosio na privremeni gorionik, kako se ne bi ugasio, a zatim su stručnjaci proveravali sve delove i „vraćali“ ga tamo gde je bio upaljen 8. maja 1967. godine.
Dmitrij Minčenok, pisac i autor istraživanja „Autentična istorija podizanja Groba neznanog junaka i Večitog ognja“, u intervjuu za Sputnjik je rekao da je moskovski plamen upaljen od plamenom iz Lenjingrada.
„Mnoštvo ljudi stajalo je pored puta dok je baklja prolazila, a pola godine ranije na ’poslednji put‘ ispraćen je i neznani junak, čiji posmrtni ostaci počivaju pored Večitog ognja“, podseća Minčenok.
Prema njegovim rečima, svaki pomen nestalih, bezimenih vojnika bio je zabranjen, zato što je do 1965. godine nestali vojnik bio isto što i dezerter i trebalo ga je osuđivati.
Međutim, kako kaže, kasnije se raspoloženje vlasti promenilo.
„Kada je jedan od tvoraca Pobede, maršal Rokosovski, sa svojih pet oficira nosio kovčeg sa posmrtnim ostacima, muškarci su počeli da skidaju kape, a žene da odvezuju marame, iako je temeratura dostizla čak minus 30 stepeni Celzijusa“, ističe on.
Minčenok je podsetio da je, kada se postavilo pitanje o tome ko treba da leži ispod zidina Kremlja, sovjetsko rukovodstvo rešilo da to treba da bude bezimeni vojnik.
„Mnoštvo ostataka pronađeno je u jami u podmoskovskom selu Krjukovo, gde su se vodile odlučujuće borbe za prestonicu i gde je Crvena armija odnela prve pobede nad fašistima. Na nekima su bile sačuvane metalne pločice sa imenima, pa je odlučeno da se nastavi sa potragom za bezimenim“, kaže on.
Večiti oganj pored Groba neznanog junaka je 8. maja upalio generalni sekretar Leonid Brežnjev, a „štafetu“ mu je predao pilot i ratni heroj Aleksej Maresjev, koji se posle amuptacije obe noge vratio u službu i nastavio da obara nemačke avione.
„Maresjevljev sin mi je pričao da je pitao oca kako će predati baklju, s obzirom na to da ima proteze, a da mu je on odgovorio da će marširati sigurnim korakom“, prepričava svoje iskustvo Minčenok.
Prema njegovim rečima, sama ideja večnog ognja, čak i u ateističkom sovjetskom društvu, vrlo brzo je naišla na odjek.
„Oganj je ostao simbol večnog duha, a za ljude koji su ratovali i videli smrt bio je simbol poštovanja prema tom prelaznom stanju iz jednog života u drugi. Oganj je na našoj zemlji jedini vidljivi simbol da se život nastavlja i posle smrti“, zaključuje Minčenok.
U Rusiji sada gori više od 200 večitih vatri. Prva je bila upaljena deset godina posle završetka rata. Nova će se pojaviti 8. maja na Krimu, kod Simferopolja, gde se nalazio fašistički logor u kojem je ubijeno na hiljade ljudi poluostrva.
