„Pre 35 godina je godišnjica nemačke kapitulacije stajala u znaku maršala Josipa Broza Tita… Osmog maja 1980, taj diktator je sahranjen u Beogradu. Dobio je najveći pogreb koji je svet ikada video. Šefovi država i vlada 128 zemalja su doputovali, među njima Leonid Brežnjev, Hua Guo Feng, Margaret Tačer, Sandro Pertini, Karl Karstens, Helmut Šmit, Erih Honeker, Kim Il Sung, Gustav Husak i Sadam Husein“, piše FAZ.
Autor članka navodi da je mit o Titu nadživeo kraj Hladnog rata i krvavi raspad Jugoslavije.
„Dugo su previđali vezu između Titovog socijalizma i borbi između centara moći bivših republika za svoj deo kolača, koje su se pretvorile u nacionalne sukobe kada je prestao da pristiže novac iz inostranstva. Eksperiment radničkog samoupravljanja — u kome su preduzeća permanentno bila u minusu — preživeo je samo zahvaljujući zapadnim kreditima i isporukama sirovina iz Istočnog bloka. Titovi naslednici su se našli pred ogromnim dugovima koji su od 1971. do 1983. narasli sa četiri na više od 20 milijardi dolara“.
Opisavši život u bivšoj Jugoslaviji, koji je, zahvaljujući zaduživanju, bio bolji nego u nekim drugim komunističkim režimima, autor dalje piše da „diktator rođen u Kumrovcu u svojoj hrvatskoj domovini uživa posebno veliki ugled“.
Hrvatsko breme fašizma i antifašizma
Velikosrpski nacionalisti su u konstrukciji svoje slike istorije mogli da se pozovu na Dražu Mihailovića, velikog protivnika Tita, dok su Hrvatima bile na raspolaganju dve podjednako neatraktivne tradicije: ona fašističke ustaške države koja je bila u savezu sa Hitlerom i uništila desetine hiljada Jevreja i Srba, i ona Titovih partizana, koji su likvidirali desetine hiljada stvarnih ili potencijalnih antikomunista, piše FAZ.
„Politička kultura zemlje levicu i danas identifikuje sa komunistima, a desnicu sa ustašama“, navodi nemački list i precizira da „Hrvatska i Slovenija više ne žele da slave herojskog vođu“.
U članku se podseća da je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović, kada je stupila na dužnost, odstranila iz službene vile na Pantovčaku Titovu bistu, zato što, kako je rekla, „odbija da identifikuje komunističkog diktatora sa hrvatskim antifašizmom“, prenosi Tanjug.
„Na reakciju hrvatske levice nije trebalo dugo čekati. Bivši predsednik Josipović je kritikovao taj potez kao loš politički signal, a socijaldemokratski premijer Zoran Milanović je optužio predsednicu da odstranjivanjem Titove biste manipuliše istorijom“.
FAZ piše da je sporna i agenda Kolinde Grabar Kitarović na godišnjicu završetka rata — 26. aprila je učestvovala na komemorativnoj svečanosti u Jasenovcu, gde je ubijeno na hiljade Jevreja i Srba.
Zvanična proslava Dana pobede održava se pod njenim pokroviteljstvom 9. maja u Zagrebu, a 16. maja ona putuje u Blajburg u Koruškoj, gde se održava komemoracija Hrvatima koje su britanske okupacione vlasti prepustile jugoslovenskim partizanima da ih likvidiraju, a predsednica smatra da je došlo vreme da se prekine sa instrumentalizacijom istorije.
Slovenačka tradicija
List navodi i slučaj slovenačkog ekonomiste Ljube Sirca, koji se posle upada Nemaca u aprilu 1941, priključio jednom liberalnom pokretu otpora.
Dve godine posle rata, jugoslovenski sud ga je osudio na smrt kao britanskog špijuna, da bi posle sedam godina izolacionog zatvora bio pušten na slobodu i pobegao na Zapad.
FAZ podseća da je gradska skupština Ljubljane, nakon što je otkrivena masovna grobnice sa više od 4.000 žrtava „crvenog terora“ u jednom napuštenom rudniku, nazvala jednu gradsku ulicu Titovim imenom, a da je Omladinski forum vladajućih socijaldemokrata zahvalio gradonačelniku — Titovim portretom.
Istorijske činjenice, rekao je tada gradonačelnik Zoran Janković, ne smeju da nas spreče da nazivamo ulice po istorijskim ličnostima, na šta je Sirc odgovorio da se stidi kao Slovenac, ne zbog onoga što se nekada dešavalo, već zato što još uvek ima tako mnogo onih koji to i danas smatraju ispravnim, piše „Frankfuter algemajne cajtung“.
