U Rusiji se danas snima oko 4.500 serija godišnje. Za poslednjih desetak godina od nule je izrasla branša koja je potisnula uvozne serije, a krije ogroman potencijal za izvoz.
Da li su ruske tv novele ili sapunice, kako ih zovu, po nečemu specifične? Mogu li da pariraju turskoj, latinoameričkoj i zapadnoj konkurenciji u Srbiji? Uskoro ćemo, na jednoj od beogradskih televizija, na primer, gledati još jednu sagu sa carskog dvora, ali ne sa Bosfora već sa Neve — čuvenu „Katarinu Veliku“.
Kneginja Anastazija — najskuplji ruski tv projekat
Prva ruska telenovela koju je publika u Srbiji imala prilike da gleda bila je „Kneginja Anastazija“, snimljena 2003. godine.
Bio je to najskuplji ruski televizijski projekat u produkciji „Amedia“ i „Soni pikčrs“. Serija je imala 127 epizoda, a radnja je bila smeštena u 19. vek i pratila je sudbinu mlade lepotice Ane Platonove.
Za rusku kompaniju „Amedia“ ovo je bio prvi projekat te vrste. Glavni cilj ove produkcijske kuće bio je da ovlada tehnologijom melodrama sa velikim brojem epizoda, poput južnoameričkih telenovela.
Ideja je, međutim, bila da se osloni na tradiciju ruske kinematografije.
Kako bi bolje izučili tehnologiju, ruski producenti su otišli u Los Anđeles u „Soni pikčrs“ studio, što je rezultiralo zajedničkom produkcijom.
Ruska ekipa vratila se iz Holivuda zadovoljna — em su ovladali tehnologijom, em su seriju realizovali u ruskom duhu.
Aleksandar Akopov, generalni direktor kompanije Amedia koji je producirao više od 100 najgledanijih ruskih serija, među kojima su „Sašina ekipa“ i „Kneginja Anastazija“, kaže za Sputnjik da su se mnogi u inostranstvu pitali da li je ova serija rađena po motivima priče nekog od ruskih klasika.
„Mnogi su ubeđeni da je to Tolstoj ili čak Dostojevski, a priču je zapravo napisala grupa ruskih autora. Strukturirala ju je američka spisateljica Liza Sejdman, inače ludo zaljubljena u rusku literaturu pa je dobijen veoma ubedljiv završni proizvod“, objašnjava Akopov.
Akopov dodaje i da su pažljivo pratili priču i proveravali da li se svi događaji uklapaju u istorijski kontekst, jer se u seriji pojavljuju realne istorijske ličnosti — car, plemići, kneževi, grofovi, naslednik prestola, poljska princeza. Priča o glavnoj junakinji, međutim, izmišljena je, ali se oslanjala na istorijske okolnosti.
Prefinjene i romantične plemkinje
Nakon „Kneginje Anastazije“, desetak godina kasnije, srpskoj televizijskoj publici bila je prikazana još jedna serija slične tematike.
„Institut“ je na male ekrane doneo dašak vremena raskošne Rusije iz druge polovine 19. veka, koja je tada bila u ratu sa Turskom.
U centru zbivanja nalaze se učenice plave krvi, prefinjene i romantične, koje sanjaju o čistoj ljubavi, ali vremenom shvataju da je njihov put do sreće trnovit. Posle diplomiranja mnoge su se dobro udale ili postale caričine dvorske dame.
Vrhunski kvalitet i produkcija
Za poslednjih 10 godina samo kuća Amedia je snimila gotovo 60 serijala, među kojima je bilo dosta popularnih. Jedna od poslednjih bila je veoma uspešna — „Katerina Velika“, priča o ruskoj imperatorki, koja će biti prikazana i u Srbiji.
Danas se u Rusiji u okviru raznih produkcijskih kuća snima oko 4.500 serija godišnje!
Još 2003.godine nije bilo samostalne produkcije, a onda je ova branša za poslednjih deset godina izrasla u giganta koji je zahvaljujući zalaganju ruskih filmadžija i producenata inostrane serije potisnuo u drugi plan.
Popularnost ruskih serija je u ovom trenutku nedostižna za najbolje američke, meksičke i indijske serije. Osim činjenice da svaka publika voli domaću produkciju, popularnosti kumuju i jaka konkurencija i izuzetan kvalitet ruske produkcije. O tome govore i budžeti.
U vreme kada je snimana „Kneginja Anastazija“, sat vremena koštao je 100 hiljada dolara. Tada je to bio najskuplji projekat.
Danas ruske serije koštaju i do 500-600 hiljada dolara po satu, a u proseku jedna epizoda košta od 250 do 350 hiljada dolara.
Zahtevna ruska publika i mogućnost prodora u svet
Osnivač i generalni producent grupe kompanija „Star Media“ Vladislav Rjašin tvrdi da gledaoci u Rusiji gotovo više i ne gledaju tradicionalne „sapunice“. On smatra da je ruska publika postala zahtevna i da ne želi samo uzbudljivu priču i interasantan siže, već i kvalitetnu, dinamičnu režiju, odlične glumce, kameru i fotografiju.
Ako su ruske serije tako kvalitetne, nameće se pitanje- zašto nisu više zastupljene i globalno popularne?
Američke filmadžije smatraju da je nemoguće napraviti dobar film koji će podjednako biti interesantan u Brazilu i Kini, Africi ili Indiji. Pred sebe je moguće postaviti samo jedan zadatak- napraviti dobar film za domaću publiku.
Tako je bilo u slučaju serije „Kneginja Anastazija“. Američki partneri su savetovali ruske kolege da naprave odličnu seriju prvenstveno za domaće tržište. Ova lekcija je bila važna. I zato se danas ruske filmadžije ne brinu da li će konačni proizvod biti moguće prodati u svetu.
Akopov smatra da je stranu publiku moguće zainteresovati na više načina.
„Spretno je uvesti u kontekst, dobro prevesti, dublirati glasove ili tačno napisati titlove. Ipak, pre svega toga, najvažnija je jaka priča i dobro osmišljeni likovi… I naravno dobra, regionalno pripremljena reklama“, kaže on.
Dešavalo se da u prevodu serije „Kneginja Anastazija“ bude poprilično nerazumljivih dijaloga. Ispostavilo se da ju je na srpsko tržište plasirala kuća „Soni pikčrs“ i da su gledaoci zapravo čitali „prevod prevoda", tačnije prevod sa engleskog jer prevodioci nisu dobili transkripte ruskog teksta, već engleskog, što je dovelo do „gubljenja u prevodu“.
Pošto u poslednje vreme na ruskom filmskom tržištu nije bilo mnogo koprodukcijskih radova, prodajom serija i filmova se najčešće bave direktno ruske kompanije. Stoga je za verovati da će ruske serije, koje u budućnosti budu prikazane na srpskoj televiziji, biti precizno prevedene.