Dvostruki napad — rat oko cene nafte i prepad na rublju, kako bi se ruska ekonomija uništila i postala vazal Zapada kao izvor prirodnih resursa je propao, piše za „Raša tudej“ analitičar i dopisnik „Ejša tajmsa“ i „Tomdispača“ Pepe Eskobar.
Prirodni resursi su osnovni razlog dovođenje Irana u vazalski odnos sa Zapadom. To nikada nije imalo nikakve veze sa razvojem nuklearnog oružja, koje je zabranjeno od oba lidera Islamske revolucije, ajatolaha Homeinija i Vrhovnog vođe ajatolaha Hamneija.
„Nova Velika igra“ u Evroaziji uvek se vodila oko kontrole evroazijske kopnene mase. Manji zastoji ne znače da je projekat američke elite sveden na „rat iscrpljivanja“. Naprotiv.
Sve o sistemu Brzog globalnog udara
Kremlj je bio više nego jasan kada je definisao dve crvene linije u Ukrajini. Ukrajina se neće priključiti NATO paktu i Moskva neće dozvoli slom Donjecke i Luganske narodne republike.
Približavamo se potencijalno opasnom roku — isteku EU sankcija Rusiji u julu. EU u previranju, ali još uvek potčinjena NATO paktu — pogledajmo samo patetični konvoj NATO snaga kroz Istočnu Evropu ili vežbu „Atlantsku odlučnost“ — može odlučiti da ih produži ili čak da isključi Rusiju iz SVIFT-a (Svetska udružena međubankarska finansijska telekomunikacija).
Samo budale mogu da veruju da će Amerikanci rizikovati živote zbog Ukrajine, ili čak Poljske. Ali hajde da idemo nekoliko koraka unapred. Ukoliko ikada dođe do nezamislivog — rata između NATO pakta i Rusije oko Ukrajine — ruski odbrambeni krugovi sigurni su u konvencionalnu i nuklearnu superiornost na moru i kopnu. I Pentagon je toga svestan. Rusija bi mogla da razbije snage NATO u paramparčad za nekoliko sati. Tada bi Vašington bio stavljen pred težak izbor: prihvatiti sramotan poraz ili eskalirati sukob do taktičkog nuklearnog oružja.
Pentagon zna da Rusija poseduje vazdušne i raketne kapacitete da se suprotstavi svemu što je ugrađeno u američki sistem Brzog globalnog udara (PGS). Moskva, sa druge strane govori kako radije ne bi koristila te kapacitete.
General major Kiril Makarov, zamenik komandanta ruskih Vazdušnosvemirskih odbrambenih snaga, bio je veoma jasan u pogledu pretnje PGS. Nova ruska vojna doktrina iz decembra 2014, kvalifikuje PGS kao najveću pretnju ruskoj bezbednosti, uz nagomilavanje NATO trupa na granicama Rusije.
Za razliku od Pentagona i NATO, ono što ruski odbrambeni krugovi ne moraju da rade jeste da reklamiraju kako su za par generacija ispred američkog naprednog oružja.
Suština je u tome da je Pentagon u potpunosti propustio ruski tehnološki skok napred, dok je bio zaglibljen u Iraku i Avganistanu. Ista je situacija i sa kineskom sposobnošću da gađa američke satelite i u prah pretvori američki sistem za satelitsko navođenje (ICBM).
Trenutni scenario je da Rusija igra na vreme, dok potpuno ne zatvori svoj vazdušni prostor za američki ICBM, stelt bombardere i krstareće rakete — putem S-500 sistema.
Ovo nije promaklo pažnji britanskom Združenom obaveštajnom komitetu (JIC) — kada je izgledalo da bi Amerika mogla da pokrene prvi udar na Rusiju.
Prema JIC, Vašington bi mogao da postane nestašan ukoliko: a) ekstremna vlada preume vlast u SAD; b) dođe do nedostatka poverenja između SAD i nekih ili svih zapadnih saveznika zbog političkih prilika u njihovim zemljama; v) ukoliko u SAD dođe do napretka u sferi naoružanja itd, što bi dalo prednost nestrpljivcima.
Mišljenje američkih stručnjaka koji smatraju da bi ruski vojni planeri mogli da steknu prednost preduzimajući prvi nuklearni udar je lažno. Ruska doktrina izuzetno je defanzivna.
Ipak, to ne isključuje mogućnost da Vašington učini nezamislivo sledeći put kada Pentagon pomisli da se nalazi u situaciji u kojoj je Rusija danas.
Promene u SVIFT-u
Cela igra je u tome ko vlada talasima — geopolitičko zaveštanje Americi od Britanije. Kontrola nad morima znači da su SAD naslednice pet imperija: japanske, nemačke, britanske, francuske i holandske. Svi ti moćni nosači aviona patroliraju okeanima kako bi garantovali „slobodnu trgovinu“ — kako to hegemonistička propagandna mašinerija kaže — mogla bi da bude okrenuta protiv Kine u sekundi. To je mehanizam sličan pažljivo spremanom „vođstvu iz pozadine“, finansijske operacije usmerene na simultano uništenje rublje i pokretanja naftnog rata kako bi se Rusija potčinila.
Master plan Vašingtona ostao je varljivo jednostavan: „neutralizovati“ Kinu Japanom, a Rusiju Nemačkom, uz američku potporu za ova dva sidraša. Rusija je de fakto bila jedina zemlja BRIKS koja blokira ovaj master plan.
To je tako bilo sve dok Peking nije lansirao Novi put svile, što u osnovi znači povezivanje celokupne Evroazije u trgovinsku bonancu u kojoj svi dobijaju putem brze pruge kojom će tereti biti prevoženi kopnom umesto morem.
Dakle, stalno demonizovanje Rusije od strane NATO, u stvari je neobično. Razmislimo o borbi NATO protiv stalno rastućeg, kompleksnog rusko–kineskog strateškog partnerstva. I u ne tako dalekoj budućnosti, Nemačka, Rusija i Kina imaju sve što je potrebno da postanu osnovni stubovi potpuno integrisane Evroazije.
Kao što ispada, ključna igra u senci odvija se između Moskve i Pekinga, koji u tišini spremaju sopstveni SVIFT, dok se Rusije sprema da zapečati svoj vazdušni prostor pomoću S–500. Zapadna Ukrajina je ukleta — treba je ostaviti štednjom opustošenoj EU — koja je, usput, ni ne želi. I sve to dok ta ista EU pokušava da komercijalno naudi SAD evrom i dok joj još nije omogućeno da se proširi na tržište SAD.
A nevažni NATO jedino što može je da plače, plače, plače…
