Ministar Antić je za RTS rekao da je, prilikom posete premijera Aleksandra Vučića i delegacije Srbije Azerbejdžanu, postignuto puno konkretnih dogovora, a jedna od glavnih tema bila je gasna diversifikacija. Da bi Srbija imala obezbeđenu energetsku stabilnost i sigurnost, mora imati više izvora snabdevanja, rekao je za RTS ministar energetike.
Azerbejdžan je u stanju da obezbedi potrebne količine gasa. Mi imamo obavezu da napravimo gasnu konekciju sa Bugarskom, i preko nje koja će imati konekciju sa Grčkom, obezbedimo snabdevanje Srbije gasom iz Azerbejdžana, rekao je Antić.
Međutim, Vojislav Vuletić, predsednik skupštine Udruženja za gas kaže za Sputnjik da gas iz Azerbejdžana nikako neće moći da stigne u Srbiju.
„Za sada, gas iz Azerbejdžana je predviđen da ide u gasovod jugoistočne Evrope, u gasovod AGRI, u gasovod TAP, u gasovod TANAP, a to su sve planski gasovodi koji bi mogli jednog dana da budu izgrađeni. Pritom, Azerbejdžan sa Šah-Denizom raspolaže sa 10 milijardi kapaciteta godišnje, što znači da tog gasa ima u ograničenim količinama. Imajući u vidu ove podatke, kako je onda moguće da se cela Evropa njime snabdeva“, pita Vuletić.
„Mislim da su to lepe političke priče ali da od toga neće biti ništa“, naglašava Vuletić. On kaže da je ovog trenutka jedino izvesno da će gasovod TAP, koji gradi „Britiš petrol“, biti izgrađen. Međutim, naglašava Vuletić, u njemu će biti potrošen sav azerbejdžanski gas. Da bi se Srbija vezala na taj gasovod trebalo bi da napravimo gasovod kroz Grčku, Makedoniju i Srbiju, što zahteva ogromna finansijska sredstva. Srbija je u situaciji da ne možemo da kupimo ništa, a kamoli da napravimo gasovod, zaključuje Vuletić za Sputnjik.
Sličan stav ima i zamenik generalnog direktora za gasna pitanja moskovskog Fonda nacionalne energetske bezbednosti Aleksej Grivač.
„Azerbejdžanski gas, koji se nudi za isporuke na evropsko tržište, već je raspoređen i prodat po dugoročnom ugovoru. Tamo nema slobodnog gasa da bi se preduzeo pokušaj da se za njega izgradi nekakva snažna dodatna maršruta. Možda Srbi jednostavno pokušavaju da pokažu Rusiji da su uvređeni i spremni da razmatraju neke egzotične stvari, pošto Južni tok nije uspeo. Ali, smatram da treba pre tražiti mogućnosti za to da ogranci Turskog toka prođu preko teritorije Srbije u centar Evrope. To bi kompenzovalo gubitak Južnog toka.“
Aleksej Grivač podseća da su potencijalni isporučioci plavog goriva za Južni gasni koridor Turkmenistan, Irak, Iran, i ističe da graditi strategiju energetske bezbednosti, oslanjajući se na kategorije „ako“ i „može biti“, nije baš pragmatično.
„Postoji objektivna realnost. Južni gasni koridor prvo je bio orjentisan na iranski gas. Gasovod Nabuko je trebalo da prođe uz iransko-tursku granicu od centra Evrope. On je zamišljen sredinom 90-ih godina. Prošlo je dvadeset godina. Za sada je to trčanje u krug. I jedini progres je azarbejdžanski gas, projekat ’Šah-Deniz-2‘“, naglašava ruski ekspert.
Projekat Južnog gasnog koridora u iznosu od 45 milijardi dolara predviđa stvaranje jedinstvene energo-transportne mreže, koja uključuje i sadašnji Južno-kavkaski gasovod, budući Transanadolijski i Transjadranski gasovod. Gasni koridor će se prostirati u dužini od 2.000 kilometara — od Bakua do juga Italije — preko teritorije Gruzije, Turske, Grčke i Albanije. Kroz njega će od 2019. godine šlanirano da počnu isporuke 16 milijardi kubnih metara gasa godišnje, od kojih će 6 milijardi otići u Tursku i 10 milijardi u Evropu. Nije isključeno da se u budućnosti neće graditi i magistralni gasovodi koji će se račvati kroz Bugarsku i nizu balkanskih država.