Iako ekonomska moć Zapada slabi, a posebno moć Evropske unije, male su šanse da će doći do raspada tog saveza, jer ujedinjena Evropa predstavlja jedini način da brojne male države starog kontinenta izbegnu marginalizaciju na svetskoj pozornici, kaže u intervjuu za „Sputnjik“ Goran Nikolić, koji je saradnik Instituta za evropske studije.
On, istovremeno, ukazuje na činjenicu da će izvanredan ekonomski uspon Kine, koja će prema mišljenju većine stručnjaka za nekoliko godina preuzeti ulogu svetskog ekonomskog lidera, nesporno promeniti geopolitičke odnose u svetu. Rusija je, napominje Nikolić, jedna od zemalja koje imaju najveću korist od kineskog privrednog uspona, pre svega zahvaljujući ogromnoj potražnji najmnogoljudnije zemlje za energentima.
Na koji način će nagli ekonomski uspon Kine uticati na preraspodelu moći u svetu tokom narednih decenija?
— Većina ekonomista se slaže s tim da će Kina početkom dvadesetih godina preteći SAD i postati vodeća ekonomija sveta, čak i ako se uračuna eventualno usporavanje u stopama rasta. Iako SAD imaju četiri i po puta manje stanovnika nego Kina, što znači da će imati četiri i po puta veći bruto društveni proizvod (BDP), kupovna moć jednog dolara u Kini je mnogo veća nego kupovna moć jednog dolara u SAD. Najvažnija je veličina ekonomije zemlje jer se ona pre ili kasnije pretvara u vojnu moć, odnosno u mogućnost da se projektuje u moć. Samim tim, svet će izgledati drugačije za 20 godina, kada je reč o tome ko ima uticaj na donošenje odluka. Situacija će biti različita od ove današnje zato što će uloga Zapada da opadne, to je neizbežno.
Evropa će nastaviti relativno da slabi, ali će, naravno, pokušavati da uspori to slabljenje. Ipak, Zapad je i dalje dominantan u svetu, i dalje on donosi pravila, i dalje kontroliše međunarodne institucije. Ne verujem da će to za dvadeset godina biti drugačije, ali će se smanjiti postojeća neravnoteža.
Ko ima najviše koristi od kineskog ekonomskog uspona?
— SAD će i za dvadeset godina biti vojno superiornije od Kine, ali će njihova mogućnost da projektuju moć u kineskom okruženju biti smanjena, te će Kina moći da donosi odluke koje su često suprotne američkim interesima i da ne snosi konsekvence. To je ključno! Veoma je indikativno ono što se sada desilo s Azijskom investicionom bankom. Zemlje koje su se opredelile da uđu u tu banku s jedne strane imaju američku vojnu moć, a s druge strane kinesku ekonomsku moć. One su se, naravno, odlučile za ekonomsku moć jer je ona opipljiva, podrazumeva ulaganja. Kina ima neke sporove s pojedinim zemljama u Južnom kineskom moru, ali to nije tako krucijalno da bi pogoršalo njihove odnose toliko da se SAD tu jave kao zaštitnik. Tajvan će se, na primer, pre ili kasnije pripojiti Kini jer SAD više neće biti spremne da ga brane po svaku cenu.
Rusija je zahvaljujući Kini, koja je proizvela porast cena sirovina i smanjila ulogu SAD kao industrijske sile, pretekavši ih, doživela uspon. S jedne strane, uspon Kine doveo je do pada Zapada, a s druge, cene sirovina su eksplodirale zahvaljujući velikoj kineskoj potražnji. Samim tim, Rusija koja je veliki izvoznik sirovina (dve trećine njenih sirovina su gas i nafta), dobila je priliku da se veoma snažno obogati u poslednjih 15 godina. Rusija je veliki korisnik tog sistema, odnosno početka kraja unipolarnog sistema. Ona ima takvu poziciju da može da koristi prednosti izrazitog uspona Kine, a da to ne bude rizično za nju, zato što je vojno superiorna. Kina želi da koristi što čistiju energiju, zbog čega se gas nameće kao gorivo. Zatim, želi što manje da koristi Malajski moreuz koji je rizičan, što utiče na povećanje uvoza nafte iz Rusije. Rusija i Kina imaju dosta načina da sarađuju i već su stvorile prostor za tu saradnju. U svakom slučaju, Rusija će zahvaljujući Kini uspeti da podigne svoj nivo životnog standarda, zato što je upravo Kina svojom glađu za sirovinama podigla cene istih.
Da li kriza kroz koju Evropska unija prolazi može da dovede do raspada tog saveza država?
— Kriza kroz koju Evropska unija prolazi nije tako ozbiljna da bi prednosti koje donosi većini članica bile zanemarene. Te prednosti su suviše velike da bi se zemlje članice tako lako odrekle ideje Evropske unije. Ne treba tu, naravno, zanemariti ni ulogu SAD koje imaju uticaj na Evropsku uniju preko NATO-a i drugih organizacija. Same članice Evropske unije imaju veliki interes da budu zajedno, kako se ne bi marginalizovale u svetu džinova kakvi su, recimo, članice BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika). Nemačka ima ogroman interes za Evropsku uniju jer preko nje ostvaruje svoju globalnu moć. Jedino kroz EU Nemačka može da projektuje svoju moć, nema drugog načina. Slično je i s Francuskom, kojoj odgovara postojeći sistem međunarodnih odnosa u kojem Zapad vodi glavnu ulogu jer je vojno najmoćnija članica EU, jedina ima nuklearno naoružanje i preko Evropske unije drži frankofone zemlje u svojoj orbiti. Što se tiče malih evropskih članica, one kroz ovaj savez dobijaju glas na međunarodnoj pozornici. Primera radi, Slovačka će da da nekog bitnog čoveka koji će da rešava neki problem. Ona je sama po sebi nebitna, ali je mnogo bitnija od neke zemlje u Aziji, na primer, Burme, koja od nje ima deset puta više stanovnika.
Da li uspon radikalnih levičarskih partija poput Sirize u Grčkoj ili pokreta Podemos u Španiji može da izazove neke suštinske promene unutar Evropske unije?
— Zanimljivo je to da stranke poput Sirize nisu protiv Evropske unije. Siriza nije antievropska partija. Pojava takvih stranaka može da dovede do određenih promena u Evropskoj uniji, ali veoma sporo. Siriza jeste levo orijentisana i to jeste potpuno drugačiji koncept od liberalne tvorevine kakva je Evropska unija od osnivanja, ali je to jedna proevropska partija. To je vrlo bitno! Može EU biti socijaldemokratska ili konzervativna po strankama, ali ona teži pre svega kapitalizmu, demokratiji, slobodnom tržištu. Ipak, čak i da radikalne levičarske partije poput Sirize počnu da osvajaju vlast po evropskim zemljama, biće pronađen neki kompromis koji će, eventualno, usmeriti evrposku politiku nešto „levlje“. Mada, ja mislim da će Siriza teško doživeti uspeh. Uzgred, čak i mnoge desničarske stranke nisu nužno antievropske, već se zalažu za neku drugačiju Evropu – Evropu nacija.
Mislim da je sam koncept Evropske unije bazično usmeren na sprečavanje marginalizacije evropskih naroda. Sve su to mali narodi koji prosto žele, zbog svoje istorijske uloge i svesti koju imaju o sebi, da na međunarodnom planu postanu značajniji igrači. Zato i srpska politička elita to podržava – shvata da ćemo se izvan Evropske unije marginalizovati potpuno.
Da li Srbija ima alternativu kada je o evrointegracijama reč?
— Srbija dve trećine razmene i 90 odsto investicija ostvaruje sa zemljama Evropske unije. Evropska unija je i samom geografijom naš izbor. Možemo da zaključimo da Evropska unija za nas ipak nema alternativu, jer čak i kada bismo odabrali neki drugačiji put, na primer, Evroazijsku uniju, ne bismo mogli lako taj put da sprovedemo. Čak i da dobijemo bolje povlastice, recimo od Rusije, imali bismo „tihe“ sankcije od Evropske unije. Bili bismo kažnjeni, i to opasno kažnjeni, a to bi mnogo koštalo običnog čoveka. To bi bila ozbiljna odluka. Uprkos ideološkim uverenjima, mora se misliti na običnog čoveka!
U knjizi „Ekonomija krize“ naglašavate da je za Srbiju jedina šansa razvoj prerađivačke industrije. Koliko je takav razvoj ostvariv?
— Srbija ne može da se razvija na osnovu maloprodaje, banaka, uslužnih delatnosti… Nama su potrebne fabrike, jer se industrijskom proizvodnjom stvara dodata vrednost, a za to su nam potrebne strane investicije. Ne možemo sami da pravimo industriju, za sopstveno tržište, jer je ono suviše malo. Gotovo da nema industrije u Srbiji koja može da živi od domaćeg tržišta, možda samo neke prehrambene kompanije. Svako industrijsko preduzeće mora da bude fokusirano na izvoz, jer je ovo malo tržište. Zar mislite da će neko srpsko preduzeće s našim brendom moći da osvoji prodajne lance, da osvoji marketing, distribuciju, da ima takvu tehnologiju i da bude konkurentno nekoj od nemačkih, francuskih, kineskih, američkih, japanskih firmi? Apsolutno je jasno da nam oni to ne bi ni dozvolili, jer su oni zauzeli tržište i neće ga tako lako prepustiti. Mi moramo da budemo samo jedan mali šraf u celoj toj priči, a taj šraf su zapravo strane investicije. Čak ni poljoprivreda, koja stvara novu vrednost, nema dovoljan potencijal za izvoz, jer ona služi prvenstveno da zadovolji potrebe domaćeg tržišta. Nema nijedne jedine zemlje na svetu koja se obogatila zahvaljujući poljoprivredi, nijedne!
Koji su to ekonomski mitovi u koje većina nas veruje?
— Jedan od najinteresantnijih ekonomskih mitova jeste mit o vezi obrazovanja i prosperiteta. Zemlja s ovolikim brojem stanovnika prosto ne može da ima primenu obrazovanja. Gde ćete da primenite neke bazične nauke kao što je, na primer, fizika? Neki naš genije bez odlaska u inostranstvo ne može ništa da da. Ta priča da ćemo obrazovanjem izaći iz siromaštva prosto nije tačna. Bio bi nam potreban ogroman broj genija da bismo to unovčili. Druga stvar, ako obrazujete ljude, više vam se isplati da odu u inostranstvo, da zarađuju novac i da ga šalju kući. Ljudi zaboravljaju šta je bilo ključno da Nemačka, Amerika, Japan, Velika Britanija postanu bogati. Oni su prvo vodili protekcionističku politiku, pa su razvili industriju i onda počeli po svetu to da izvoze. To je ključ, a ne to što su izvozili ideje.
Da li postojeće nejednakosti koje vladaju u svetu mogu nekako da se prevaziđu, kako ocenjujete trenutnu sliku sveta s obzirom na brojna ratna žarišta, terorizam, preraspodelu ekonomske moći?
— Postoji teorija da kada se postigne određeni nivo nejednakosti, on s jedne strane može da podstakne ljude na kreativnost, inovativnost, angažovanost, a s druge strane može da izazove revoluciju. Kada se taj nivo nejednakosti poveća kao što je povećan sada, onda društvene elite postaju svesne da je to rizično, da može da im se desi nova 1917. Zbog toga su spremne na neke ustupke, na državu blagostanja, tako da je to možda šansa da se dese neke promene.
Zabluda je, međutim, da živimo u neko specifično vreme. Generalno, odlika je ljudi u svim epohama da veruju da žive u nekim posve čudnim vremenima. Verovali ili ne, nivo nasilja, odnosno stope urbicida po čoveku, nikada u istoriji nije bio manji nego danas. Stopa ubistava je bila daleko veća u primitivnim društvima, počev od praistorije. A zašto smo mi danas humaniji, zašto se manje ubijamo? Zato što smo uspeli da proizvedemo mnogo resursa. Zašto se vode ratovi? Zbog resursa. Sada je najmanje gladi u svetu, najmanje dece umire u prvoj godini života, to su stvari koje su lako proverive. Dakle, ovo je najbolji od svih svetova, uprkos slici koju imamo zahvaljujući masovnim medijima. Ljudi žive daleko bolje zahvaljujući tehnologiji. Prednosti koje imamo zahvaljujući internetu, mobilnim telefonima, su neuporedive s onim što su imale generacije pre nas.
