Šesnaest godina od NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije i dalje se spekuliše i tačnim brojem žrtava, i materijalnom štetom, a šanse za eventualnu ratnu odštetu od zemalja-učesnica u toj agresiji, iako teoretski postoje, sa praktičnog aspekta su, kako sada stvari stoje – nemoguća misija.
Procene broja stradalih za tih 78 dana agresije NATO-a kreću se između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Takođe, snage NATO-a su na tadašnju SRJ bacile oko 2.300 raketa i 14.000 bombi, uključujući kasetne i bombe sa osiromašenim uranijumom. Tada su porušene ili ozbiljno oštećene stotine privrednih i infrastrukturnih objekata, medicinske i obrazovne ustanove, istorijski i arhitekturni spomenici, kao i desetine hiljada kuća.
Ukupna ekonomska šteta tada nanesena, prema raznim procenama iznosi od 30 do 100 milijardi dolara. Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su svojevremeno tu štetu na oko 30 milijardi dolara, a vlada koja je bila aktuelna tokom NATO agresije ju je procenila na 100 milijardi dolara.
Politička manipulacija
Profesor na Fakultetu bezbednosti i vojno-politički analitičar Zoran Dragišić kaže za Sputnjik da je materijalnu štetu uvek teško utvrditi, jer su metodologije prema kojima se računa vrednost objekata koji su oštećeni ili uništeni i stepen njihovog oštećenja dosta komplikovani.
On dodaje da je sada možda već i kasno jer je veliki deo tih objekata obnovljen i ističe kako bi se na osnovu toga koliko je koštala obnova tih objekata moglo doći do nekakve približne cifre štete od bombardovanja.
„Međutim, treba imati u vidu da su ratne štete i žrtve koje su u nekom ratu stradale često instrument za političku manipulaciju. Mi u ovom trenutku nemamo ni tačan broj žrtava koje su stradale u Drugom svetskom ratu, broj poginulih u Jasenovcu je takođe predmet najmonstruoznijih političkih manipulacija, tako da mislim da u svemu tome leže razlozi, a ne u neažurnosti“, precizira Dragišić za Sputnjik.
Advokat Toma Fila smatra da se tačan broj ljudskih žrtava verovatno ne zna zbog toga što postoji deo ljudi koji se vode kao nestali, onda deo onih za koje se ne zna da li su stradali od NATO bombardovanja ili od dejstava OVK i ističe da je naročito kod romske populacije teško utvrditi koliko ih je bilo, a koliko je stradalo.
„Što se procene materijalne štete tiče, mislim da se nažalost niko time nije bavio u smislu da se formira jedna komisija koja će izaći sa tim i eventualno postaviti to pitanje kada vreme dođe za naknadu štete od strane NATO-a. Jer, to vreme će doći kao što je i kod Grka došlo vreme da traže naknadu štete za Nemačku, za zajam koji je Nemačka uzela iz Grčke države“, tvrdi Fila za Sputnjik.
Na kome je najveća odgovornost
Profesor Dragišić smatra da je najveća odgovornost na vlasti Slobodana Miloševića, koja je upravljala zemljom 1999. godine jer su, kako kaže, to bombardovanje dočekali kao šansu za preživljavanje i iz nekog samo njima znanog razloga nije utvrđen tačan broj žrtava.
„Vlast Slobodana Miloševića propustila je da to uradi, opet kažem, iz njima znanih razloga pretpostavljam da je bila politička manipulacija, a kasnije je svakoj Vladi bilo sve teže i teže da to ustanovi. Jer i u kriminalistici je poznato da što više vremena protekne od izvršenja nekog dela sve teže ga je dokazati, tako da sad u ovoj situaciji, kada bi ova vlada to pokušala da uradi, mislim da bi to bio težak posao i ne verujem da bismo mogli da dođemo do svakog podatka“, konstatuje Dragišić.
„Uranijumska tišina“
S druge strane, Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova u tadašnjoj vlasti kaže za Sputnjik da postoje precizni podaci, samo neko, kako tvrdi, manipuliše tim podacima u interesu NATO-a.
„Tih 2.500 ljudi se odnosi na civile, a u taj broj ljudi nije uključeno 1.009 vojnika i policajaca. Znači, precizni podaci su preko 3.500 hiljada poginulih građana Srbije – civila dve trećine i jedna trećina vojnika i policajaca“, dodaje Jovanović.
On tvrdi da zvanične procene direktne materijalne štete vlade koja je bila odgovorna tokom agresije iznose 100 milijardi dolara.
„U to nisu uračunate nikakve naknade za žrtve, za nedužne ljudske živote, za više od 12.000 ranjenih građana, u to nije uključena šteta koja je neprocenjiva, a izazvana je korišćenjem 30 tona osiromašenog uranijuma“, precizira Jovanović.
Konstatuje kako nije moguće da od od osiromašenog uraniuma umiru vojnici Italije, Portugalije, Španije, Francuske i drugih zemalja koji su samo privremeno boravili u okviru misije KFOR-a na Kosovu i Metohiji, a da ne umiru svi koji su tamo rođeni i koji tamo žive decenijama.
„Oko tog aspekta postoji apsolutna uranijumska tišina u Srbiji. Više se o smrtonosnim posledicama osiromašenog uranijuma 16 godina posle njegove upotrebe govori i piše u zemljama-članicama NATO-a, čiji vojnici umiru, nego u Srbiji“, kategoričan je Jovanović.
Tužba za ratnu odštetu
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je povodom obeležavanja 16 godina od NATO agresije zatražio izvinjenje onih „koji i danas bombarduju“. Predsednik Srbije je aprila 2014. povodom Dana Vojske Srbije na centralnoj proslavi u Užicu rekao kako opravdano očekujemo da Srbija stane na noge i uz naknadu štete načinjene nepravdom.
Povod za ovakav Nikolićev istup bilo je priznanje zvaničnika NATO-a da je Srbija bombardovana bez odobrenja Saveta bezbednosti. Predsednik je tada zapitao da li međunarodni sudovi zaista postoje samo zato da bi se oprala savest onih koji čine nepravdu i kom sudu da se žalimo, a da bude nepristrasan, objektivan i pravičan.
Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije konstatovalo je pre nekoliko dana da države koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije i one koji su ih podržavale treba da budu svesne da je u sadašnjem trenutku globalnih turbulencija krajnje važno da se izvuku pravilni zaključci iz prošlosti i napusti praksa „dvojnih standarda“ i jednostranog i selektivnog tumačenja međunarodnog prava.
Aleksandar Kuročkin, politikolog i zamenik dekana Fakulteta političkih nauka sanktpeterburškog državnog univerziteta, napomenuo je nedavno u izjavi za Sputnjik da ideja o potencijalnom zahtevu za odštetu od zemalja koje su učestvovale u operaciji NATO agresije ima smisla.
„Čini mi se da bi uz određeni sticaj okolnosti Rusija mogla da podrži ovakvu tužbu. Zahtev bi mogao biti pokrenut u političke svrhe kako bi se skrenula pažnja na problem i kako bi se podsetilo na ove događaje, ili u čisto ekonomske svrhe radi dobijanja nadoknade za štetu. Sama inicijativa može biti perspektivna, a druga je stvar da li dodatna sredstva mogu da nadoknade ljudske gubitke i političku štetu koju je Jugoslavija pretrpela“, napomenuo je Kuročkin.
Živadin Jovanović smatra da Srbija ima pravo da traži ratnu štetu i misli da je i današnja vlast u obavezi da takav zahtev postavi. Prema njegovom mišljenju obaveza je i drugih organa izvršne vlasti u Srbiji da pokrene pregovore sa NATO-om u Briselu, ali i sa svakom zemljom pojedinačno o načinu izmirivanja ratne štete.
„Nisam nužno za to da se vodi sudski spor, da se traže neke arbitraže jer kod odgovornih zemalja, gde postoji politička volja i ako je istina da oni svi uvažavaju i poštuju demokratsku Srbiju normalno bi bilo da to prihvate“, zaključuje Jovanović.
Zoran Dragišić tvrdi da kod pitanja zahteva za ratnu odštetu sa terena politike prelazimo na teren prava gde je, kako kaže, pravo konvencionalog karaktera, odnosno onako kako se dogovorimo, pa je opet odatle teško izbaciti politiku.
„Tu je sada opet pitanje koga ćete tužiti. Da tužite NATO, on nije entitet, vi morate da tužite države koje su napale Srbiju. Morate dokazati koja avijacija, čije rakete su nanele koju materijalnu štetu, dakle ta tužba mora biti dobro specifikovana“, smatra Dragišić. On dodaje kako bi to dodatno izazvalo ogromne političke probleme, a tužba ne bi bila dobijena, pa bi njenim pokretanjem mnogo više izgubili nego dobili.
Toma Fila podseća da su ljudi iz okoline Kruševca preko grupe nemačkih advokata pred tamošnjim sudom pokušali da naplate naknadu štete za civilne žrtve i materijalna razaranja na opštini Kruševac. I u prvom stepenu su skoro bili uspeli, ali su na kraju su izgubili.
„Nije vreme za to. Nemamo mi kome da tužimo NATO i 900 miliona najbogatijih i najačih ljudi na svetu. Mora pogodno vreme da se sačeka i da se to aktuelizira. Za to vreme mora da se izvrši tačna procena štete i broj poginulih i onda da to pitanje iznese pred Ujedinjene nacije“, tvrdi Fila.
On konstatuje da je Haški tribunal prve presude i optužnice zasnivao na tome da je Srbija vodila ratove 90-ih godina bez odobrenja Saveta bezbednosti i da se nijedan rat ne sme voditi bez tog odobrenja, jer se onda smatra ratnim zločinom i zločinom protiv mira.
„To je sve tako važilo dok nisu napali Srbiju, jer Savet bezbednosti to nije dozvolio. Onda su izbombardovali Srbiju i ta doktrina, važeća do tada u Haškom tribunalu do agresije na Srbiju, bila je takva da bi se posle agresije na Srbiju promenila, a potvrđena je agresijom na Irak koja je takođe preduzeta bez odobrenja SB UN.“
