Jučerašnji dolazak ministra prosvete Srđana Verbića među više hiljada prosvetnih radnika, koji su tražeći bolji materijalni položaj blokirali ulice Kneza Miloša i Nemanjinu u Beogradu, gest je vredan pohvale.
Prskanje iz mase ministra vodom, ili kako reče jedna predstavnica prosvetara „osvežavanje jer je bio bledunjav“, nije gest koji može biti opravdan. To prskanje je manir nesvojstven prosvetnim radnicima i poslata je poruka da i oni koji bi trebalo da rečima kritikuju i vaspitavaju, primenjuju fizičku silu.
Aktuelni protest prosvetara, koji traje već četiri meseca, nije incident. To je, nažalost, u Srbiji pravilo. Sputnjik je već pisao da od 1993. gotovo da nije bilo školske godine tokom koje su svi časovi trajali 45 minuta.
Deca ispaštaju
Ovakvi štrajkovi, koji su trajanjem dužim od 20 godina postali konstanta školstva, samo su najvidljiviji, ali ne i najmanji problem srpskog obrazovnog sistema, koji isto toliko godina ne funkcioniše kao uređen sistem.
Naime, srpsko osnovno, srednje i visoko obrazovanje decenijama umesto da bude vertikala društva, prečestim promenama nastavnog plana, lošom selekcijom i propuštanjem iz razreda u razred, neplanskim upisom u srednje škole i neuređenim pravilima na univerzitetima, predstavlja problem koji se širi na sve ostale delove tog društva. Da nije sporadičnih slučajeva poput medalja koje osvajaju mladi matematičari, namučili bi se tražeći pozitivne primere.
Čitav problem ovakvog obrazovnog sistema dodatno gorim čini i činjenica da u odnosu država (ministarstva prosvete — množina) sa jedne, i prosvetari sa druge strane, nema nevinih. Osim dece.
Nije ovde problem ministar Verbić i njegovo nedavno upozorenje da će onima koji budu štrajkovali smanjiti plate. Ne. Čitav niz njegovih prethodnika koji su sedeli u vladama nedovoljno kadrim da napune državnu kasu, pa su svaki čas gledali da uštrpnu od prosvetara, snosi jednaku krivicu.
Sada, pre pet, deset, ali i 20 godina, imamo učitelje i nastavnike, tu kičmu svakog društva, kojoj je egzistencija stalno ugrožena. Tako demoralisani oni tavore i idu iz „reforme“ jednog ministra u „reformu" narednog.
Naravno, nisu ovde mete ni sadašnje sindikalne vođe koje se bune za prava svojih kolega, ali i koriste politički trenutak da se za njih izbore.
Kažiprst je uperen i na sve njihove prethodnike koji su i više od njih koristili politička previranja, početke školskih i krajeve fiskalnih godina, da istaknu svoja prava. Imali su, dakako, u svemu tome i realnog osnova.
Pusta obećanja
Neuređenost u visokom obrazovanju samo je nastavak lošeg talasa inercije iz osnovnog i srednjeg. Na državnim fakultetima je uvedena „Bolonja“, čija je svrha trebalo da bude efikasnost, veća studioznost u obradi i lakše usvajanje gradiva. Cilj joj je bio i usklađivanje nastave i pružanje mogućnosti da student jedne godine studira u Beogradu, a sledeće nastavi studije u Madridu, na primer.
Od svega toga dobili smo obilje mastera, koje, cinici bi rekli, nekadašnji magistri mogu da „prelistaju“ kao ovi skriptu. Čast izuzecima, da ne neko ne zameri. Iskreno.
U međuvremenu pojedini ministri i političari obećavaju deci besplatne udžbenike, prave skandale sa štampanjem, pa povlačenjem 100.000 udžbenika privatnih izdavača (koje su roditelji preko škola već bili platili)… bave se političkom demagogijom koja ne doprinosi boljitku.
Dok to zamajavanje lakiranjem problema klizi iz godine u godinu, deca gube radne navike, srednjoškolci počinju i da tuku profesore „koji ne razumeju“ njihove loše navike, a studenti ne traže dodatnu literaturu već način da polože ispit. Naravno, ne svi osnovci, ne deo srednjoškolaca i nikako ne svi studenti. Ali, opšte stanje je baš ovako kako smo opisali. A tih je, nažalost, najviše.
I oni im neće oprostiti. Ni državi, ni prosveti. Ali ni svima nama, kao društvu u celini.
