Vodeći dnevni listovi opširno se bave „hladnim ratom‟ ili „hladnim mirom‟ i konstatuju da je protekle nedelje došlo do novog zaoštravanja odnosa između Istoka i Zapada za šta u horu optužuju Kremlj.
Nakon što je inicijativa „Normandijskog kvarteta‟, koji čine Francuska, Rusija, Nemačka i Ukrajina, o uspostavljanju mira u Ukrajini počela da daje rezultate, usledila je paljba američke verbalne artiljerije koja je naišla na odjek u francuskim medijima.
Kada izveštavaju o Rusiji, levičarski „Liberasjon‟ kao i desničarski „Figaro‟ imaju isti ton, kao i iste izvore — oba lista citiraju Viktoriju Nuland, pomoćnika američkog državnog sekretara, Dmitrija Trenjina, direktora Karnegi centra u Moskvi, i predstavnike baltičkih zemalja.
Nuland se proslavila izjavom: "Je… Evropsku uniju", koja je ilustrovala njen gnev prema evropskim saveznicima SAD zbog toga što na početku krize u Ukrajini nisu hteli da se svrstaju na stranu Vašingtona protiv Rusije.
Godinu dana kasnije, u izjavi koju prenosi „Liberasjon‟, poručuje da „čak i ako Ukrajina gradi pacifističku, demokratsku i nezavisnu naciju na 93 odsto svoje teritorije, Krim i istok Ukrajine su pod vlašću terora‟. „Figaro‟ preuzima deo o „vlasti terora‟ za koju SAD optužuju Rusiju.
Gomilanje NATO trupa na istoku Evrope — 3 000 američkih vojnika pristiže u baltičke zemlje u okviru operacije Pentagona — list „Liberasjon‟ opravdava „imperijalnim ambicijama Kremlja koji tera NATO da mobiliše snage kako bi umirio svoje članove na istoku Evrope‟. Dmitrij Trenjin, direktor Karnegi centra u Moskvi, odeljenje Karnegi zadužbine za međunarodni mir iz Vašingtona, objašnjava za „Liberasjon‟ povlačenje Rusije iz sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, a u „Figarou‟ zaključuje da „sukob kome prisustvujemo može da bude jednako hladan i potencijalno opasniji od hladnog rata koji je obeležio međunarodne odnose između 1940. i 1980.‟
Trenin je karijeru proveo u sovjetskoj vojsci (služio je u Iraku i Istočnoj Nemačkoj), a Karnegi centar u Moskvi je osnovao 1993. godine nakon što se penzionisao kao pukovnik u ruskoj armiji. Bio je prvi istraživač iz zemlje koja nije deo severnoatlantskog saveza koji je boravio u NATO koledžu za odbranu u Rimu.
„Mond‟ piše kako „Evropa ponovo želi Nemce u uniformi, suočena sa pretnjom od Islamske države i od Vladimira Putina‟. Ovaj list pravi poređenje sa epohom kada je američki državni sekretar Din Ačeson, na sastanku NATO-a u septembru 1950. godine izjavio da želi da vidi Nemce u uniformi, nakon što je „Staljin započeo rat u Koreji i Trumanova administracija strahovala od napada na drugom frontu, u Evropi‟.
„Figaro‟ se u uvodniku zalaže za „zbijanje redova‟ u situaciji kada je „agresivnost Rusije u Ukrajini, ali i prema zemljama članicama NATO-a dovela do sukobljavanja dva bloka koje smo smatrali prevaziđenim‟.
Junkerova interpretacija evropske odbrane
Kao i brojni drugi francuski komentatori ovaj list se bavi izjavom Žana-Kloda Junkera u intervjuu nemačkom listu „Velt am zontag‟ o neophodnosti da se formira zajednička evropska vojska, jer „po pitanju spoljne politike izgleda da nas ne uzimaju za ozbiljno‟.
Ideja o zajedničkoj evropskoj odbrani nije nova, inicijative u tom smislu postoje još od 1950-ih, ali su svaki put doživele neuspeh. Ova mogućnost je predviđena Lisabonskim sporazumom, uz uslov da se sve članice slože sa tim. Danas, međutim, o pitanju zajedničke vojske u EU postoje duboke podele. Naročito joj se protive Britanci i svi koji su protiv „federalizacije‟ Evrope, ali i Nemci, koji za vojsku izdvajaju znatno manje od Francuza.
Junker je, međutim, ovoj ideji dao sopstvenu interpretaciju „armije zajedničke svim Evropljanima koja bi naterala Rusiju da shvati da smo ozbiljni kada se radi o odbrani vrednosti Evropske unije‟.
Filip Migo, direktor na Institutu za međunarodne i strateške odnose (IRIS) u Parizu, pita se u autorskom tekstu za „Sputnjik‟ da li Junker ignoriše činjenicu da njegovu sumnjičavost prema Rusiji ni izbliza ne dele sve zemlje Evropske unije.
Kao i brojni drugi komentatori u Francuskoj on konstatuje da „evropska spoljna politika nema nikakvu težinu‟, i navodi primere Balkana, Iraka i Avganistana.
U takvim uslovima je nemoguće, smatra on, govoriti o zajedničkoj vojsci, jer je „potrebno imati jedinstvenu diplomatiju pre nego što se osnuje vojka koja će je podržavati onda kada pregovori nisu dovoljni, a ne obrnuto. Žan-Klod Junker laže kada nam predstavlja program ‘evropske vojske' kao oruđe za snaženje diplomatskih mogućnosti Evropske unije… Laže kada govori o osnivanju isključivo evropske vojske u okrilju NATO-a, jer to ni na koji način ne vodi ka autonomiji jedne realne snage, već ka tome da se zadrži uticaj SAD unutar Evropske unije‟, piše francuski analitičar.
Evropska odbrana zavisna od SAD
Odbrana Evropske unije je u potpunosti zavisna od Sjedinjenih Američkih Država koje, kako podseća „Figaro‟, učestvuju sa 75 odsto u budžetu NATO-a. Istoričar i stručnjak za geostrateška pitanja, Fransoa Žere, u intervjuu ovom listu iz februara, konstatuje da je „NATO sve više Evropska unija, koja ne uspeva da oblikuje zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku koja bi morala da bude u isto vreme originalna i autonomna‟.
Za to je potrebno da EU ima zajedničku viziju, što je za ovog analitičara „veoma udaljena‟ perspektiva.
Članica NATO-a su duboko podeljene oko odgovora Rusiji dok se Putin „paradoksalno prema njima odnosi kao da je reč o složnoj zajednici pod američkim starateljstvom‟, smatra Žere.
Zvanični Pariz i Berlin imaju mnogo umereniji ton prema Rusiji od ratnohuškačke retorike američkih i britanskih zvaničnika i predstavnika NATO-a i baltičkih zemalja, koje se ponašaju kao da im je ugrožena nacionalna bezbednost, dajući alibi severnoatlantskom savezu da se dalje širi na istok Evrope. Zapadne zemlje koje se zalažu za diplomatsko rešenje krize u Ukrajini zamerile su glavnokomandujućem NATO za Evropu, generalu Filipu Bridlavu, preuveličavanje vojne uloge Rusije na istoku Ukrajine, o čemu je pisao „Špigl‟.
Nemački nedeljnik je otkrio da se u kabinetu Angele Merkel govorilo o „opasnoj propagandi‟ američkog generala. Poruka da utiša ratne trube upućena je i generalnom sekretaru NATO-a, Jensu Stoltenbergu.
Ton u francuskoj štampi ukazuje, međutim, da se glavna bitka i dalje vodi na medijskom planu.
