Portparol Narodnog muzeja Lidija Ham-Milovanović za Sputnjik kaže da je Miroslavljevo Jevanđelje u celosti sačuvano, a taj list je jedino što mu nedostaje da bi bilo potpuno. Prema njenim rečima, taj spomenik srpske pismenosti je imalo burnu istoriju počev od 12. veka kada je napisano.
„Posle sedam vekova u manastiru Hilandar ovo delo je privuklo pažnju ruskih istoričara. Tadašnji kijevski arhiepiskop Porfirije Uspenski, posetio je 1845 — 1846. godine manastir Hilandar na Svetoj Gori. Fasciniran izgledom knjige, on je, verovatno, uz dopuštenje monaha uzeo 166. list i preneo ga u Rusiju. List je od 1846. do 1883. godine čuvan u Kijevu, a posle toga prenet je u Imperatorsku javnu biblioteku, danas Nacionalnu biblioteku Rusije u Sankt Peterburgu, gde se i sada čuva. To nije jedini dokument iz srpske istorije koji se tamo nalazi, u Nacionalnoj biblioteci Rusije danas ima preko sto najrazličitijih dokumenata koji se odnose na srpsku kulturu”, poručuje Ham-Milovanović.
Međutim, neki istoričari smatraju da je 166. stranica Jevanđelja krišom istrgnuta prilikom posete Uspenskog Svetoj Gori i na taj način prebačena u Kijev. Bilo kako bilo, sve do pojavljivanja na arheološkoj izložbi u Kijevu, 28 godina kasnije, taj rukopis uopšte nije bio primećen od strane svetskih istoričara. Prvi put je publikovan u knjizi o južnom i istočnom slovenskom ornamentu u albumu V. Stasova, na osnovu čega su Miroslavljevo jevanđelje primetili poznati svetski istoričari i lingvisti.
Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske pismenosti pisan rukom đakona Grigorija u periodu od 1169. do 1197. godine. Ova knjiga je u stvari prevod grčke bogoslužbene knjige u kojoj su tekstovi raspoređeni prema čitanjima u toku crkvene godine. Knjiga je napisana na pergamentu, a ukrašena je sa tri stotine stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu. Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu, nakon čega je prebačen u Narodni muzej u Beogradu. Unesko ga je 2005. godine uvrstio u svoju biblioteku „Pamćenje sveta“ čime je uvršten među 120 najvrednijih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija.
Ministar kulture Srbije Ivan Tasovac kaže da su do sada tu stranicu od ostatka spisa delile nekoliko hiljada kilometara, a sada svega nekoliko stotina metara koliko su udaljeni Muzej Vuka i Dositeja i Narodni muzej, koji čuva taj rukopis. On tvrdi da je isključivo dobra saradnja ruskog i srpskog ministarstva kulture doprinela da ta nedostajuća stranica stigne u naš muzej i dodaje da će se ta saradnja u budućnosti samo produbljivati.
Prema njegovim rečima, postoji veoma duboka saradnja između Rusije i Srbije na mnoštvu projekata međukulturne saradnje, između ostalog u sferi filma. „Uspeli smo da otvorimo neku novu stranicu saradnje, ako se osvrnemo samo na proteklih nekoliko meseci, imali smo dve velike evropske premijere ruskih filmova, kao što su ’Levijatan‘ i ’Bataljon‘, i nadam se da će oni imati isti uspeh kod naših gledalaca u bioskopskom programu, kao što su imali i na premijeri“, poručuje Tasovac.
On je takođe najavio da će tokom ove godine u Beogradu biti predstavljena velika izložba ruske avangarde povodom obeležavanja 80-godišnjice smrti Kazimira Maljeviča. Ta izložba će, kako kaže, pored Srbije biti predstavljena još samo u Švajcarskoj i Monte Karlu. Inače, izložba će obuhvatati oko 150 radova umetnika koji su od 1905. do 1930. godine predstavljali avangardni pokret u Rusiji, među kojima je centralna ličnost upravo Maljevič.
Međutim, nisu samo događaji presudni kako bi se dokazala kulturna saradnja dveju zemalja, kaže srpski ministar, već direktno povezivanje srpskih i ruskih institucija, koje kroz svoje redovne programe nalaze ono što je najinteresantnije. „Najzad smo uspeli da uspostavimo nekada izgubljeni koncept ’nedelja ruske kulture‘, odnosno ’nedelja srpske kulture‘, što je doprinelo da izdignemo saradnju na neki viši nivo jer kada institucije sarađuju, tada su kulture različitih zemalja prisutne tokom cele godine“, poručuje Tasovac.
