Izdajnici naroda i krivci za mnogobrojne žrtve – tako kijevske vlasti nazivaju borce specijalnog odreda milicije „Berkut“, godinu dana posle krvavih nereda na kijevskom Majdanu koji su doveli do državnog udara. U događajima su učestvovali od prvog dana.
Bivši pripadnici ove elitne jedinice Aleksandar Popov i Sergej Hajurljski, koji su doputovali u Rusiju, i dalje smatraju da su na ulicama Kijeva postupali ispravno.
„Nemamo čega da se stidimo, nismo izdali Ukrajinu. Ukrajina je tada izdala nas“, kažu oni.
Zašto ste odlučili da doputujete u Rusiju?
Aleksandar: Zato što nas u domovini sada smatraju zločincima, iako smo samo obavljali službenu dužnost. Čuvali smo javni red, i nijednom nismo prekoračili neophodnu meru.
Zašto su „Berkut“ nazvali glavnim neprijateljem Majdana?
Aleksandar: To se nije desilo odmah. Podgrevanje situacije započelo je kada Janukovič nije potpisao sporazum sa EU. Prvo su tražili samo potpisivanje, a zatim i ostavku Vlade. Vlada na to nije ozbiljno reagovala i tada su u centar grada počeli da dovoze gume, džakove, daske, da zatvaraju puteve. Prema onom što se dogodilo u prvoj „revoluciji“, dobro je poznato kakva je to prljavština, smrad, zapaljeni ulazi, pljačke. Momentalno počinju da stižu avanturisti, kriminalci, beskućnici iz čitave zemlje. Zato su građani Kijeva počeli da se žale miliciji: „Ne želimo da se to ponovi“.
Tada je „Berkut“ prvi put dao komandu da se očisti trg. Jasno je postavljen zadatak: ne preduzimati nikakve mere fizičkog dejstva, čak i u slučaju provokacija.
Uzeli smo se za ruke, krenuli da istiskujemo okupljene, mirno očistili trg. Već tada su nas zasipali kamenicama i udarali palicama. Ali, histerija se usijavala, kao da smo pretukli pola Kijeva. Čim smo otišli, oni su se vratili na trg i zatražili ostavku Azarova i raspuštanje „Berkuta“. Proglasili su nas neprijateljima.
Sergej: Zato što smo samo mi mogli da im se suprotstavimo. Čak i bez oružja. Mi ih se nismo plašili.
Ko je bio tamo?
Aleksandar: Za većinu ljudi u masi, ovaj Majdan je bio poput muzeja ili cirkusa. Oni su dolazili u centar Kijeva samo da vide šta se dešava. Ali, bilo je mnogo došljaka iz drugih gradova. Kada su započela bojeva dejstva, tamo su ostali samo „plaćenici“.
Sergej: Bilo je takvih koji su dolazili kao na posao. Odstoje šest sati na barikadama, dobiju svoje dnevnice i odu.
Aleksandar: Kada smo ih prvi put istiskivali sa trga, tamo u gomili je bilo i žena i muškaraca od 40-45 godina. Oni su nas direktno pitali: „Momci, dajte nam da odstojimo do šest ujutru. Platili su nam do šest. Pravićemo se da se guramo sa vama, a posle ćemo sami da odemo“.
Posebno smo zapamtili fudbalske navijače. Na Majdanu u Kijevu bilo je navijača iz čitave zemlje, posebno mnogo iz zapadnih regiona.
Sergej: Navijački klubovi su odlične organizacije za vrbovanje, tamo može da se uzme mnogo agresivne omladine odjednom. I jeftino.
Kada se situacija posebno usijala?
Aleksandar: Tada još nisu obarali spomenike Lenjinu, ovaj je bio prvi. Poslali su četu „Berkuta“, oko 30 momaka, sa komandom da ne dozvole obaranje spomenika. Oni su došli i prosto napravili obruč. Tada ih je opkolilo skoro 300 ekstremista i počelo da ih bije lancima, izvlači iz stroja. Gomila ih je tukla. Niko tamo nije ostao bez povreda, prosto su ih pokidali.
Sergej: Ja sam lično video smrt tri saradnika. Ranjene čak nisam mogao da prebrojim. Prema mojoj proceni, oko deset odsto sastava je tamo ostalo. Ali ni na jednom ukrajinskom kanalu to nisu rekli.
Ima li mnogo nepripremljenih ljudi koji su u stanju da tri dana trče po barikadama, vuku građevinski materijal, bacaju kamenice?
Aleksandar: A kada smo ušli u njihov štab, tamo je sve bilo zatrpano bocama viskija, džina… Meso je stajalo spremno za ražnjiće u ogromnim loncima… Našli smo tamo čitave kutije sokni američkog modela, sa teksturom protiv znojenja. Strane proizvodnje. Bilo je donjeg veša sa termoizolacijom, svega je bilo. Bez takve snabdevenosti, ne bi bilo nikakvog Majdana. Ogroman novac je potreban za sve to.
Još jedna stvar nas je začudila. U šestospratnoj ili sedmospratnoj zgradi koju je držao Desni sektor, na svakom spratu bilo je nešto poput kasarne. Kada smo ušli, tamo su stajali dušeci. Pod njima smo pronašli ogroman broj špriceva.
Da li su vaši komandiri znali za to?
Aleksandar: Naravno. I sami smo tiho išli na Majdan. Preoblačili se u civilnu odeću, išli da vidimo kako su tamo uređeni položaji iznutra. I govorili rukovodstvu da će biti nevolje. Lično smo videli kako su oni dovozili oružje, kako su pripremali lopte sa hlorom koje su zatim bacali na nas. Hemijska prašina je razjedala oči, oni koji su taj prašak udisali odmah su izlazili iz stroja sa opekotinama i trovanjem.
Ali vlasti nisu htele da donose odluke. Došlo je do toga da nam je posle jednog sukoba ostalo da prođemo 50 metara da bi konačno očistili trg. Dali su nam komandu da se povučemo.
Da li ste u klanici u ulici Gruševskog imali oružje?
Aleksandar: Prvi put, borbeno oružje su nam dali negde 21. februara, a u ulici Gruševskog pucalo se dan ranije. Posle toga, dovezli su nam sanduke sa automatima, da bismo mogli bar da izađemo iz grada. U tom trenutku nije nam ostalo ništa. Svi naši autobusi bili su spaljeni. Zatim su nas borci drugog odreda odvezli u bazu kijevskog „Berkuta“.
Sergej: Desni sektor je bio besan! Oni su hteli da nas provedu preko Majdana i da nas stave na kolena, kako bismo tražili oproštaj. Priredili su nam poteru sa pucnjavom. U bazi su iza nas zalupili vrata i nisu dali učesnicima Majdana da se probiju. Dva dana smo proveli u opsadi, dok se dogovaralo oko aviona. Zatim su na pisti ponovo pokušali da nas blokiraju.
Aleksandar: Sve je rešeno s Desnim sektorom. Došli su njihovi ljudi, zahtevali da predamo oružje i sami da se predamo. Obećali su juriš. Dobili su odgovor da sada, kada civili ne mogu da nastradaju, samo nek probaju da promole glavu. Možemo da izgubimo strpljenje. Ako provocirate, mi se nećemo obračunati samo sa učesnicima juriša, već ćemo zatim od vas očistiti ceo Kijev. Oni su znali da smo u stanju da to uradimo. I zato su deblokirali put, dozvolili nam da odletimo.
Sada, godinu dana kasnije, kako procenjujete događaje u Ukrajini?
Aleksandar: Da se pre godinu dana u Ukrajini dešavalo to što se dešava sada, ja bih sam izašao na Majdan. Tada su neki hteli u EU, a sada svi žele samo ono osnovno – posao, platu, tople domove, da ne bude rata…
Sergej: Ni ne pomišljam da se vratim u Ukrajinu. Mi ne znamo nikoga ko bi sada promenio mišljenje i prešao na stranu Kijeva.
Aleksandar: Ne smatram da sam izdao Ukrajinu. Sada je to u suštini fašistička dražva. I dalje volim Ukrajinu kao svoju domovinu, ali prezirem stanje u koje su je dovele aktuelne vlasti.
Majdan je vrlo dobro sponzorisan novcem i „podgrevan“ narkoticima
Šta ste posebno zapamtili tih dana?
Aleksandar: Kako po leđima teče zapaljeni napalm… Klizi mlaz vatre, uniforma se topi, a među lopaticama ti je hladno. Ne vruće, ne bolno, već kao da klizi led.
Sergej: A ja kako je sve to bilo organizovano i plaćeno! Majdan je vrlo dobro sponzorisan novcem i „podgrevan“ narkoticima. To smo sami videli.
Bili smo na terenu dva-tri dana bez hrane i odmora, spavali gde smo stigli. Pritom, mi, borci pripremljeni za takve uslove, ozbiljno smo se umarali, dok su sa druge strane ljudi bodro trčali.
