Danas, godinu dana od smene vlasti u Kijevu, koja je počela snovima o evropskoj budućnosti učesnika tzv. Evromajdana, relanost u Ukrajini je ogroman broj poginulih i ranjenih u sukobu ukrajinske vojske i ustanika na istoku zemlje, desetine hiljada izbeglica, katastrofalna ekonomska situacija i razorena privreda za koju će biti potrebne godine, ako ne i decenije da se oporavi.
Nemiri u centru Kijeva počeli su u novembru kada je tadašnji predsednik Viktor Janukovič odbio da potpiše sporazum o pridruživanju sa EU koji bi značio prilagođavanje briselskim standardima, ali i gubitak profitabilnog ugovora o bescarinskoj trgovini sa Rusijom.
Protesti su eskalirali, da bi sredinom februara izmakli kontroli i prerasli u otvoreni sukob demonstranata i policije i krvoproliće na ulicama ukrajinske prestonice koje je odnelo oko 100 života.
Velika očekivanja učesnika „Evromajdana“ zamenili su ekonomski kolaps i dužničko breme, a obećanja koje je davala vlada Arsenija Jacenuka neposredno po odlasku Janukoviča raspršila su se u sudaru sa sumornom stvarnošću. Ukrajinska ekonomija je potonula, a prema podacima MMF-a, njen BDP je prošle godine opao za 6,5 odsto, pri čemu su gore od Ukrajine bile samo Južni Sudan i Libija.
Gerald Selenete, analitičar časopisa „Trends džornal“, kaže za Sputnjik da se ništa bolje i ne može očekivati za zemlju koja je u ratu.
„Zemlja je u ratu koji sebi ne može da priušti. Ekonomija više ne postoji. Kada pogledate gde je industrijska baza Ukrajine, a sukob na istoku i dalje traje, apsolutno nema sumnje u to šta se dešava. Gubitak trgovine sa Rusijom od 160 milijardi dolara uništio je privredu koja je već bila u ozbiljnoj recesiji. Situacija je od veoma loše postala sve gora, do nivoa depresije“, ocenjuje Selente.
Analitičar Dragomir Anđelković ističe za Sputnjik da je godinu dana posle „Evromajdana“ Ukrajina podeljena i sukobljena zemlja.
„Države poput Ukrajine, koje su opterećene identitetskim podelama, konfuzijom, različitim geopolitičkim orijentacijama velikog dela stanovništva, da bi opstale i normalno se demokratski razvijale moraju da se baziraju na nekoj vrsti nacionalnog sporazuma, da se ne ide ni u jednu krajnost. Majdan nije bio ništa drugo nego guranje Ukrajine u jednu krajnost iz koje je mogao samo da proizađe sukob“, navodi Anđelković.
Prema njegovom mišljenju, i da je Ukrajina gurana u drugu, istočnu krajnost, isto bi tako došlo do sukoba, ali su predstavnici te opcije to shvatili i pokušavali su da očuvaju jedinstvo i stabilnost Ukrajine.
„Ekstremisti koji su zagovarali tu zapadnu ekskluzivnost u politici Ukrajine evidentno nisu razmišljali o stabilnosti zemlje i, ako je neko kriv za urušavanje te države, to su oni koji su izazvali Majdan, i spolja i iznutra, to su oni što su pričali o evropskim i drugim vrednostima, a njih su posle ostvarivali tako što su spaljivali ljude u Odesi i izazvali rat“, zaključuje Anđelković.
Ruski analitičari Tamara Guzenkova i Ruslan Bortnjik ukazuju na sve prisutnije razočaranje građana Ukrajine u aktuelne vlasti.
„Karakteristično je da su pre godinu dana učesnici Majdana napadali državne zgrade i bukvalno upadali u njih, a milicija ništa nije mogla da učini. A danas su, u toj novoj Ukrajini, hteli samo da odnesu neku peticiju i milicija im jednostavno nije dozvolila ni da se približe ovim zdanjima. Osim toga, ljudi su se suočili s poskupljenjem gasa i struje, kao i sa prestankom isplata penzija i plata“, kaže Guzenkova.
Prema oceni Bortnjika, većina Ukrajinaca u principu nije zadovoljna razvojem događaja posle Majdana, iako se prema samom Majdanu odnose pozitivno.
„Ljudi pomalo počinju da se zamaraju i gube veru u novu vlast i u obećanja o reformama i svetloj budućnosti u EU. I Ukrajinci, koji sad trpe teret sve većih cena i velike devalvacije nacionalne valute, sve manje pažnje posvećuju ratu. Čini mi se da sam princip — sve se može otpisati na rat — u Ukrajini polako prestaje da funkcioniše. Devedeset odsto Ukrajinaca vidi da se ništa nije promenilo“, ističe ovaj analitičar.
Uprkos ekonomskim problemima, Ukrajina je objavila šestostruko povećanje vojnih troškova koji su 2015. dostigli istorijski rekord za ovu zemlju. Kijev kaže da će novac biti potrošen za reformu armije koja se bori protiv, kako kažu, ruske intervencije na istoku Ukrajine.
U međuvremenu, operacija ukrajinske vojske uništila je polovinu rudnika i fabrika u Donjeckoj i Luganskoj oblasti. U ovakvoj situaciji, teško je zamisliti da će u skorije vreme ijedan investitor želeti da ulaže u Ukrajinu, a još manje da će Evropa tu zemlju dočekati raširenih ruku.
