Analize iz Brisela: Vašington može minirati sporazum iz Minska

Hoće li sporazum iz Minska udaljiti ukrajinsku krizu od opasnosti da Amerikanci, koji nisu potpisnici tog sporazuma, preko Ukrajine započnu svojevrsni oružani sukob sa Rusima u Evropi, zavisi prevashodno od toga u kojoj će meri dogovor iz prestonice Belorusije biti sprovođen.

Uoči primirja i stupanja na snagu Minskog sporazuma večeras u ponoć, upravo se ovo pitanje nametnulo mnogim analitičarima u Evropi i izvan nje, a žustro se o njemu raspravlja i u diplomatskim kuloarima u Briselu, sedištu Evropske unije i NATO-a, prenosi dopisnik agencije Beta iz Brisela.

Ključno pitanje je hoće li to biti „evropski mir“ – mir u interesu svih Evropljana, što bi značilo i Rusije, kako je to poželela nemačka kancelarka Angela Merkel? Ili će, ipak, preovladati dugogodišnji američki strateški ciljevi da se priključenjem Ukrajine Zapadu Rusija bitno istisne iz prostora nastalog raspadom Sovjetskog Saveza, što bi garantovalo dalje čvrsto političko, vojno i ekonomsko savezništvo Amerike i Evrope i istovremeno sprečilo potencijalni preveliki energetski, ekonomski, a time i svaki drugi strateški upliv Rusije na ceo Stari kontinent.

Većina misli da protivnici mirnog rešavanja ukrajinske krize i sukoba sa Moskvom imaju snažno uporište u moćnim političkim krugovima u Vašingtonu, koji traže isporuku oružja Kijevu, pa se konstatuje da su Sjedinjene Američke Države već donele odluku da pošalju instruktore za obuku ukrajinske vojske.

Otuda se napominje da uspeh mirovnog sporazuma umnogome zavisi od toga u kojoj meri je nemačka kancelarka Angela Merkel uspela da, uoči sporazuma u Minsku, iz Vašingtona dobije uveravanja predsednika Baraka Obame da američka administracija zaista želi nagodbu Nemačke i Francuske sa Rusijom, iza koje stoji većina evropskih zemalja. Takvo rešavanje ukrajinske krize bi dovoljno obnovilo poverenje, trgovinu i ekonomske veze.

Francuski list Mond tvrdi da je kancelarka Merkel dobila podršku Obame, isto kao što su Pariz i Berlin, tvorci novog, sveobuhvatnog sporazuma iz Minska, uspeli da uvere ruskog predsednika Vladimira Putina da besmisleni oružani sukobi na istoku Ukrajine mogu da se zaustave i kriza u toj zemlji reši ako se ispuni više jasnih tačaka nagodbe.

Hoće li miljenici SAD u Kijevu podržati Porošenka?

Pre tačno godinu dana, doduše usred bune protiv tadašnje vlasti u Kijevu, šefovi diplomatija Nemačke, Francuske i Poljske su sa tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem i vođama pobunjene opozicije potpisali sporazum o sazivanju vanrednih izbora i promeni Ustava.

Međutim, sutradan je pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland vrlo grubim rečnikom poručila da Evropska unija tu nema šta da traži. Tako je, podsetivši na to da je Vašington u prethodnim godinama potrošio pet milijardi dolara za stvaranje uslova da u Ukrajini na vlast dođu prozapadne, proameričke snage, stavila do znanja da će vladu u Kijevu odmah preuzeti oni koji su po volji Vašingtona.

Zato svi analitičari u Briselu i prestonicama Evropske unije sada čekaju da vide hoće li i u Kijevu, gde su na vlast došli neki koje je pre godinu dana spomenula Viktorija Nuland, a koji se zalažu za vojno rešavanje pobune i „terorizma“ na istoku Ukrajine, hteti da podrže predsednika Petra Porošenka koji je prihvatio sporazum iz Minska.

Opšte je uverenje da je i ruski predsednik Putin prihvatio krajnje pažljivo pripremljeni nemačko-francuski predlog sporazuma u Minsku zato što sankcije Zapada imaju pogubne ekonomske i socijalne posledice po Rusiju, ali i zato što su Berlin i Pariz ponudili sveobuhvatno rešenje.

A ono podrazumeva, uz poštovanje suvereniteta Ukrajine, političku autonomiju za ruski narod nastanjen u Donbasu, ustavne promene koje će to zajamčiti i tek potom uspostavljanje kontrole Kijeva nad granicom prema Rusiji.

Po svemu sudeći, za Moskvu je presudno bilo i to što su Angela Merkel i Fransoa Oland jasno stavili do znanja da trajno, održivo rešenje ukrajinske krize povlači to da Ukrajina neće ući u članstvo NATO-a, što je stav koji Vašington ne deli, kao ni Poljska i baltičke zemlje.

Predočena je i spremnost da se sa Moskvom razgovara i o tome kako otkloniti moguće nepovoljne posledice koje bi po rusku ekonomiju mogao da ima Sporazum o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Ukrajine, kao i da se razmotri mogućnost trgovinske saradnje sa Evroazijskom zonom slobodne trgovine, čija je okosnica Rusija.

To je, istini za volju, moglo da se uradi i pre godinu i po dana, kad je Evropska unija odbila da u pregovore sa Kijevom o sporazumu o pridruživanju i trgovini uključi i Moskvu, što je i bio okidač za sukobe izvan i unutar Ukrajine.

„Stratfor“: Preti širi vojni sukob

Uočljivo je da su naročito nemački, ali i poslovni krugovi drugih članica Evropske unije u poslednje vreme sve glasnije počeli da izražavaju nezadovoljstvo što su zbog Ukrajine Rusiji zavedene sankcije, a ruske uzvratne mere teško pogađaju poslove i investicije na veoma značajnom ruskom tržištu.

Pogled analitičara s one strane Atlantika na sporazum iz Minska je drugačiji, pa tako američka agencija za strategijske prognoze „Stratfor“ kaže da u slučaju propasti tog sporazuma „preti širi oružani sukob“, uz isporuku oružja, pa možda i upućivanje američkih trupa u Ukrajinu.

„Ukrajinska kriza je sukob SAD i Rusije oko protivrečnih imperativa: Rusija hoće da ima zaštitnu zonu na svojoj periferiji, naročito u Ukrajini, dok Sjedinjene Države moraju da spreče regionalnu hegemoniju koju bi ta zaštitna zona Rusiji donela“, objašnjava „Stratfor“ i podvlači da će odlučujući biti ne toliko „evropski, već naročito američki pristup“ rešavanju ukrajinske krize.

I, ukazujući na „ratni lobi u Kijevu“, zaključuje da „ako bi Vašington hteo da izbaci iz koloseka ceo mirovni proces, ne bi morao daleko da gleda“.