Peter Štajn je uvek ispoljavao interesovanje za rusku kulturu i pozorište. Njegovim predstavama uvek je svojstvena detaljna, skrupulozno razrađena psihologija likova i rekonstruisana u originalnom dekoru atmosfera mesta radnje. A u ovom slučaju treba istaći i neobično izražajnu zvučnu pratnju – sa zvonjavom zvona, kao u operi "Boris Godunov" Musorgskog, sa iznenadnim prigušenim akrodima orkestra i hora, ili naprotiv – sa tihim zvucima klavira koji kao da su zamrznuti. Sve to pojačava emocije, između ostalog i samih izvođača kojima je čuveni reditelj izgleda vrlo zadovoljan. Evo šta o našim glumicma kaže Peter Štajn:
Ruski glumci su mi zanimljivi pre svega po tome što se njihova igra veoma razlikuje od igre njihovih zapadnih kolega. Izlazeći na scenu oni kao da se prenose u drugi svet, pri tome u mnogo bilji svet nego što on jeste. Svakim svojim korakom na sceni oni se preobražavaju, oni prosto sumanuto utiču na publiku. Njihova igra je nešto religiozno. I mogu da tvrdim, bez ruske književnosti, ruske umetnosti, zapadna umetnost ne bi bila takva kakva je sada.
Glavnu ulogu – Borisa Godunova – igra Vladimir Simonov iz Pozorišta "Vahtangov". Prema mišljenju glumca, glavno za Petera Štajna u radu na predstavi bila je težnja režisera da sam shvati i da jasno objasni publici šta se dešava u složenoj Puškinovoj drami o Smutnom vremenu, i što je najvažnije, zašto:
To je pokušaj da se učini jasnijom priča koja je vrlo zamršena. Mi smo napravili predstavu u kojoj je sve transparentno, napravljen je akcenat na večite etičke probleme koje je tako oštro postavio Puškin u tom delu. I oni se tiču ne samo careva i vladara, već i svih ljudi u sva vremena: u prvom redu to je problem savesti.
Po nadahnuće nemački reditelj više puta je odlazio u Oružarnicu Moskovskog Kremlja, prethodno pažljivo izučivši istorijske radove Karamzina. Svoj glavni zadatak – napraviti onako kako je napisao Puškin – Peter Štajn je ispunio. Bez suvišne modernizacije, u klasičnom ključu. Jer komad sam po sebi, prema njegovom mišljenju, poseduje i savremenu dramaturgiju i zavidnu dinamičnost scena. Tako da nikakav rediteljski radikalizam koji često ruži veliku klasiku ovde nije bio potreban.
