Kad „ispari“ 140 milijardi dolara: Kako testamentom obezbediti imovinu koja se „ne vidi“

To znači da je na pomolu nova rastuća industrija na finansijskom tržištu, u vidu sve većeg broja digitalnih platformi koje su specijalizovane isključivo za „zagrobni život“ digitalnog novca.

Procenjuje se da je oko 20 odsto svih bitkoina koji postoje na tržištu „izgubljeno“, što znači da im niko nije pristupio najmanje pet godina. Izraženo u brojkama, u pitanju je oko 3,7 miliona bitkoina, odnosno oko 140 milijardi dolara kapitala koji je „ispario“, pri čemu ovaj iznos ne sadrži druge kriptovalute kojima se trguje.

Stručnjaci za digitalne valute smatraju da je najveći deo „izgubljenih“ bitkoina pripadao vlasnicima koji su preminuli, a da nisu imenovali naslednike i omogućili im pristup svojim kripto novčanicima, piše portal „Biznis i finansije“.

Neki od ovakvih slučajeva su već poznati u javnosti, baš zato što je reč o velikim iznosima. Tako je još 2013. godine, dvadesetšestogodišnji rudar bitkoina Metju Mudi poginuo u avionskoj nesreći, ne ostavivši nikome pristup svojoj digitalnoj imovini koja je vredela na hiljade dolara. Njegov otac sve do danas pokušava da povrati ta sredstva.

Još je poznatiji primer kada se 2018. godine milijarder Metju Melon predozirao u hotelskoj sobi, gde je pronađen bez znakova života. Svoje bogatstvo značajno je povećao ulaskom u posao s kriptovalutama, kupovinom i prodajom bitkoina. Postao je globalni ambasador „Ripl Labsa“ 2015. godine i investirao dva miliona dolara u kriptovalutu XRP, a investicija je narasla na milijardu dolara vrednu imovinu.

Melon je navodno sklonio digitalne ključeve za kriptovalute pod lažnim imenima na različitim lokacijama širom Sjedinjenih Država. Umro je, a da nikome od porodice nije rekao gde se nalaze njegovi digitalni ključevi, pa se za tim lokacijama i dalje traga.

Iste godine neočekivano je preminuo u 30. godini Džerald Koten, osnivač kompanije „Quadriga CX“, najveće kanadske berze za trgovinu kriptovalutama. Zajedno s njim nestao je i novac oko 100.000 korisnika berze, jer je direktor kompanije, koja je trebalo samo da upravlja novcem, jedini znao šifre digitalnih kripto računa.

Novac je bio bezbedno zaključan u kripto novčanicima. U trenutku njegove smrti u njima su se nalazile kriptovalute u vrednosti od oko 180 miliona kanadskih dolara, odnosno 120 miliona evra, a kako više niko nije mogao da pristupi digitalnom novcu, kompanija je zatvorena.

Istraživanja koja su rađena pre pandemije ukazivala su da uprkos ovakvim primerima, skoro polovina ulagača u kriptovalute uopšte ne razmišlja o „zagrobnom životu“ svoje digitalne imovine. Analitičari su kao glavni razlog navodili činjenicu da je većina investitora mlada, sa starosnim prosekom od 38 godina, odnosno u dobu kada se i dalje prave planovi za život, a ne smrt.

Ali, posle iskustva sa virusom korona, primetno je da se percepcija menja i da sve više onih koji poseduju digitalnu imovinu razmišlja o načinima kako da je zavešta u nasleđe.

Ovakav trend potvrđuje i Kanađanka Erin Bari, koja je nakon ličnog iskustva sa gubitkom porodične digitalne imovine usled iznenadne smrti njenog ujaka, pokrenula prvu onlajn platformu „Willful“ za nasleđivanje virtuelnog novca.

Pored tehničkih, platforma nudi i sve pravne usluge koje se inače koriste kada je reč o regulisanju klasičnog nasledstva, od mogućnosti da vlasnik kriptovaluta ovlasti određenu osobu za pristup sredstvima još tokom njegovog života, pa sve do pisanja testamenta sa vrlo konkretnim uputstvima ko ih nasleđuje, gde se čuvaju i kako može da im se pristupi.

Erin Bari kaže da su nakon izbijanja pandemije doslovno opsednuti mladim investitorima koji se raspituju za ovakve mogućnosti, pre svega oni koji su dobili decu. Zanimljivo je, međutim, da iako je reč o generacijama koje su se „rodile“ sa najsavremenijim digitalnim tehnologijama i mnoge analogne ne znaju ni da koriste — većina insistira da sve poverljive podatke ispiše na hartiji i drži zaključane u sefu u nekoj banci.

Naizgled paradoksalna nepoverljivost tehno generacija u tehnologiju kada je reč o zaštiti podataka je samo deo njihove šire sumnjičavosti prema drugima, komentariše kanadska preduzetnica svoje iskustvo sa ovom starosnom populacijom.

Pravni stručnjaci kažu da u slučaju digitalne imovine sumnjičavost koju izražava deo vlasnika nije baš neosnovana.

Prema njegovim rečima, kada je reč o kripto imovini, nema sudskog ili nadzora bilo koje treće strane kao kada novac držite u klasičnim bankama.

„Zato su rizici od zloupotreba daleko veći, a zbog koncepta blokčejna možete imati velikih problema i oko naizgled banalnih stvari, recimo da promenite advokata ili se predomislite i ovlastite drugu osobu za pristup vašoj imovini“, objašnjava Tejlor.

Uprkos brojnim nedoumicama, primetno je da u vreme pandemije raste broj platformi koje su specijalizovane upravo za ovaj posao, nudeći kripto investitorima sigurnije alternative za prenos svojih sredstava. Primera radi, „TrustVerse“ koristi veštačku inteligenciju i personalizovane „pametne“ ugovore za čuvanje ključeva i lozinki. „Safe Haven“ omogućava korisnicima da skladište privatne ključeve na blokčejn lancu i postavljaju sopstvene parametre za distribuciju, dok „Clocr“ ima digitalni trezor koji „uništava“ lozinke i distribuira ih na više lokacija.

Platforma „Casa“, pak, deli pristup između više ključeva uskladištenih na odvojenim uređajima, a izvršni direktor ove kompanije Nik Nojman kaže da se broj prijavljenih za nivo koji podrazumeva sumu od najmanje pet hiljada dolara godišnje i uključuje protokol nasleđivanja — skoro udvostručio u prvih šest meseci ove godine.

Većina ovih platformi je usredsređena na bezbednosne protokole koji garantuju siguran prenos privatnih ključeva i podataka o nalogu. Ali zakoni se ne menjaju tako brzo kao tehnologija, pa zato „Coinbase”, „Binance“ i druge popularne berze kriptovaluta imaju svoje procedure u slučaju da vlasnik digitalne imovine umre, a koje su vrlo slične procedurama u bankama.

Ali šta se dešava sa oporezivanjem digitalnog nasledstva? Ono se, na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama tretira kao bilo koja druga imovina, što znači da se procenjuje njegova vrednost u vreme smrti vlasnika i da naslednik na svaku sledeću zaradu plaća porez na kapitalnu dobit.

Prema važećem saveznom zakonu, bilo koji iznos veći od 11,7 miliona dolara podleže porez na imovinu od 40 odsto.