Mnogi koji se nisu bavili sportom i koji nikada nisu šutnuli loptu, misle da je profesionalnim fudbalerima lako, da su uspeli „preko noći“, a realnost je potpuno drugačija.
Ne zaboravlja sasvim sigurno Nikola Milenković kako je u autobusu na liniji 88 neretko zaspao kada je s dva prevoza putovao u Sportski centar Zemunelo, kada je iz škole fudbala Žarkovo prešao u slavni Partizan.
„Nije bilo lako kao i svakome ko počne da igra. Živeo sam u jednom kraju grada, trening na drugom i škola na trećem. Nekada se dešavalo, toga se i moja mama seća, da se uspavam u autobusu pa odem na poslednju stanicu kada me slomi umor. To se dešava, to sve prolazi i evo sada hvala Bogu, reprezentativac Srbije, standarni član Fiorentine, tako da je na kraju sve ispalo kako treba“, pričao je svojevremeno za TV Partizan Nikola Milenković.
I nekako se sve munjevito dešavalo u karijeri skromnog momka rođenog u Beogradu 1997. godine.
Valjda je to logičan sled okolnosti kada vam Bog podari prirodan talenat, a vi se odužite napornim radom, večito s obe noge čvrsto na zemlji.
Krupni koracima od „sedam milja“ gazi napred Nikola Milenković. Ne tako davno, 2015. godine stigao je u Partizan, kasnije je prosleđen na pozajmicu u Teleoptik, da bi se brzo vratio u Humskoj gde je „izbrušen dijamant“.
Sudbina je htela i da Milenković u oproštajnom meču za crno-bele u finalu Kupa u sezoni 2016/17. postigne odlučujući gol protiv Crvene zvezde, kojim je Partizan osvojio duplu krunu.
Slučajnost? Teško. Sa velikim igračima retke su slučajnosti. Stigao je 2017. godine u Fiorentinu za 5,1 miliona evra i vremenom se izborio za mesto u starnih 11.
Nije mu bilo teško, navikao je na bespoštednu borbu, kako na treningu, tako i na utakmicama.
Stefano Pioli nije ga momentalno „bacio u vatru“, a jedna grozna stvar uticala je da Nikola dobije mesto startera.
Naime, smrt u snu kapitena Davidea Astorija naterala je Piolija da Srbina zacementira u srce odbrane i od tada je ostao „zakucan“ kao osovina „ljubičastih“.
Svoj posao uvek obavlja maksimalno, kako u klubu, tako i u reprezentaciji, a veliki plus mu je što može da igra na više pozicija u poslednjoj liniji.
Najkomforniji je kao stub odbrane ali ume maestralno da odradi zadatak kada ga, po potrebi, prekomanduju na mesto desnog beka.
I ne buni se, „stisne zube“ i protivnička krila i odradi maksimalno tih 90 minuta.
Kako je rasla reputacija srpskog štopera koji je s Belih voda počeo da krči put ka „belom svetu“, tako su rasla i interesovanja brojnih evropskih klubova.
Englezi su ovog leta posebno bili uporni jer je Milenković ušao u poslednju godinu ugovora sa Fiorentinom pa je mogao da uđe u pregovore i da klub ostane bez obeštećenja.
Ali, dobro Nikola pamti sve, baš kao što kaže stih iz Partizanove pesme, kluba u kojem je izrastao u fantastičnog čoveka i fudbalera.
Nije ni pomislio da pređe u Vest Hem ili Totenhem i da ostavi Fiorentinu bez „cvonjka". Dok su ga mediji u Italiji i Britaniji konstantno seljakali iz Firence u London, on je mudro ćutao i kovao druge planove sa svojom „violom“.
Našli su se za pregovaračkim stolom s gomilom papira i nekoliko hemijskih olovaka.
Slavlje u Firenci, tuga u Londonu!
Vernost uz prilično krupne, ali precizno izgovorene reči: „Nikada nisam hteo da odem“, produžena je do 2023. godine, a klub se Srbinu odužio kapitenskom trakom! Tako se to radi.
Sve i da ne odradi ugovor do poslednjeg dana, momak koji ima 23 godine i kojeg mnogi porede s Nemanjom Vidićem, napravio je džentlmenski potez.
U slučaju da usledi transfer u neki od većih i bogatijih klubova, i Fiorentina koja mu je pružila šansu da se afirmiše u Ligama petice zaradiće novac od obeštećenja.
Tako to radi veliki čovek i fudbaler Nikola Milenković.