Roditeljske muke: Pod terorom sreće i težnje ka savršenstvu upropaštavamo i sebe i svoju decu

„To je relativno novi trend koji naglašava potrebu da se u susretu s negativnim osećanjima ili iskustvima trudimo da ona što pre nestanu, da se vratimo u stanje sreće i zadovoljstva. Zato se često može čuti kako ljudi govore da treba da se relaksiraju. To je isto kao kada bismo očekivali da uvek bude lepo vreme, da uvek bude sunčano, a da padanje kiše doživljavamo kao nešto neprirodno“, kaže Nevena Lovrinčević, autorka knjige „Zašto ne treba da budete savršen roditelj“, koja je nedavno objavljena u izdanju Kreativnog centra.

Odnos prema životu koji podrazumeva bežanje od negativnih osećanja i stanja vodi i ka tome da se stvara društvo u kojem ljudi sami sebi postavljaju nemogući cilj – da budu savršeni u svemu, u braku, na poslu, pa i u roditeljstvu.

„Strah od greške je nešto što savremene roditelje opterećuje mnogo više nego što je opterećivao ranije generacije. Naši roditelji se nisu time preterano bavili, nisu lupali glavu oko toga da li su najbolji, da li su slučajno nešto pogrešili“, navodi naša sagovornica.

Prema njenim rečima, sve veća popularnost psihologije donela je ljudima potrebu da rade na sebi i da ispravljaju svoje greške. Dobra strana tog nastojanja jeste emotivno stabilniji život, ali ono ima i svoje naličje, a ono se sastoji iz predimenzioniranog straha od neslaganja, sukoba, loših osećanja.

Negativan odnos prema lošim osećanjima ukorenjen je i u našu tradiciju, zbog čega se u obraćanju roditelja, ili baka i deka deci često mogu čuti rečenice: „Nije lepo da se ljutiš“, „Prestani da plačeš, nisi pekmez“, „Nije lepo govoriti – Neću“.

„Deca zbog toga potiskuju takva osećanja, ili ih ispoljavaju na neadekvatne načine. Ljutnja je apsolutno legitimno osećanje i javlja se kad su neke naše potrebe ugrožene. Ona sama po sebi nije loša, mogu biti loši samo načini na koje se ona ispoljava. Upravo zato je veoma važno učiti dete kako ljutnju da prepozna i kako da je ispolji na prihvatljiv način. Deca, i ne samo deca, veoma često ne umeju da prepoznaju negativna osećanja. Ako su ih dugo potiskivala, ne umeju da razlikuju ljutnju i tugu, na primer, onda se to meša jedno s drugim“, navodi Nevena Lovrinčević.

Među brojnim zabludama savremenih roditelja jeste i pravdanje detetovog ponašanja njegovim temperamentom. To, ponekad, ide toliko daleko da su roditelji skloni da dečje nestašluke ili neprimereno ponašanje pripisuju spoljnim faktorima, pa čak i takvima kao što je detetov horoskopski znak.

„Time roditelji, dugoročno gledano, ne čine uslugu detetu. Ako dete od ranog uzrasta učimo da je bespomoćno u odnosu na određenu emociju, samim tim ga učimo da je njegov temperament  opravdanje za odnos prema sopstvenim obavezama, prema drugim ljudima i prema sebi. To dugoročno nije dobro, jer se roditelj povukao, dao je preveliki značaj temperamentu, a da ne pričam o horoskopskom znaku“, kaže naša sagovornica.

Objašnjavajući kako se odbacivanje negativnih emocija odražava na roditeljstvo naša sagovornica kaže da se današnji roditelji često osvrću na vreme u kojem su oni odrastali, kada je vaspitavanje podrazumevalo i batine i kazne, kao i rigidniji stav prema iskazivanju dečjih želja i potreba, zbog čega mnogi od njih osećaju frustraciju zbog potiskivanja osećanja, ili obuzdavanja temperamenta.

„Roditelj misli: Ja nisam umeo da se izborim za sebe, ali moj sin je ovan u horoskopu, on kad nešto naumi, to će i da uradi. Ta fasciniranost onim što dete radi, onim za šta je spremno, može dovesti do toga da se ono u susretu sa socijalnim okruženjem, na primer, u vrtiću, oseća zbunjeno, jer će se suočiti s vaspitačicom, kao i s drugom decom, koji neće biti oduševljeni njegovim ponašanjem“, upozorava Nevena Lovrinčević.

Ona napominje da je uloga roditelja u tome da detetu pomognu da prepozna svoja osećanja i da razume svoj temperament i porive, ali i da ga uče na koji način da ih ispoljava.

Često smo u prilici da čujemo roditelje koji hvale svoju decu, diveći se njihovoj sposobnosti da sa tri godine rukuju mobilnim telefonom, ili da razumeju neke fraze na engleskom jeziku, oduševljeni su time kako njihovi potomci crtaju, pevaju, igraju fudbal. Možda smo i sami među takvim roditeljima i verujemo da su naša deca pametnija od nas. A da li je zaista tako?

„U individualnom radu s roditeljima sam primetila da često govore: Ne možete da verujete koliko je pametan, natprosečan. To je veliki pritisak za dete da ne greši, da bude odličan đak, da se stalno poredi s drugima i zamka koja nije baš sjajna polazna pozicija za dobar razvoj. Po statistici gledano – prosečno je 97,5 odsto ljudi na planeti. Jednostavno, najveći broj nas je prosečan. I obično ljudi koji ne prepoznaju svoje sposobnosti i nisu zadovoljni svojim postignućima imaju potrebu da ih okolina doživljava kao natprosečne. Neko ko je zaista veoma uspešan sigurno ne gleda ujutru sebe u ogledalu i ne govori sebi: Ja sam najbolji! Osećaju se dobro u svojoj koži, nemaju potrebu da se bave time kako ih drugi ljudi vide i da oni sami sebe vide kao nekoga ko je iznad svih ostalih“, naglašava Nevena Lovrinčević.

Odrasli ljudi koji sebe žele da vide kao savršena bića i nisu spremni da priznaju greške obično ista očekivanja imaju i od svoje dece. Jedna od posledica takvih očekivanja jeste i usmeravanje dece na razne vanškolske aktivnosti, od časova klavira i francuskog, do karatea.

„Zamislite kada bismo imali nešto što bi se zvalo vanradne aktivnosti. Radite osam sati na poslu i onda vam neko organizuje još tri ili četiri sata vanradnih aktivnosti koje vas ne zanimaju. Suština je u tome da roditelj prepozna detetova interesovanja. Dobro je detetu ponuditi razne aktivnosti, ali ga treba pustiti da samo izabere ono što ga zanima. I potpuno je u redu i ako se dete predomisli, ono ima pravo na to“, kaže Nevena Lovrinčević.

Ona dodaje da je veoma važno i kako roditelji provode svoje vreme s decom, pri čemu ne treba da budu opterećeni time da ono što rade zajedno obavezno mora da bude i edukativno.

„To je važno pitanje i za decu, i za roditelje: kako uživate zajedno, šta radite zajedno, a da vam je lepo i jednom i drugom. Postoji i taj trend da sve mora biti poučno, zdravo, organsko, a propuštamo pitanje kada nam je zaista lepo s detetom“, zaključuje naša sagovornica.