Ovako i razgovoru za Sputnjik hrvatska novinarka i spisateljica Milana Vlaović komentariše ponašanje meštana jedne zabiti na ostrvu Visu u susretu s raznim vojskama koje su to zabačeno i surovo područje opsele tokom Drugog svetskog rata. Ovi prosti ljudi i njihove sudbine, opterećene ratnim strahotama, čine srž njenog romana „Bomboni od meda“ koji je nedavno objavila beogradska „Laguna“.
Vodeći nas kroz prostor nekadašnje Jugoslavije Milana Vlaović nam pripoveda uzbudljivu i dinamičnu priču o sudbini jedne žene, stasale u dalmatinskom kršu uoči početka Drugog svetskog rata, da bi ratne godine dočekala u Dubrovniku i nakratko u Splitu, a životni put završila u posleratnom Beogradu, u koji je dospela jureći svoje snove.
„Marta je žena krajnosti. U romanu je upoznajemo pred Drugi svetski rat, u jednoj ruralnoj sredini, u kojoj vladaju pravila uspostavljena vekovima pre njenog rođenja. Ona ima jedan prozor u svet, svoju tetku Ivanku koja živi u Splitu, u urbanoj sredini s drugačijim pravilima života. Ona joj priča kako izgleda jedan potpuno drugačiji život, a Marta se na osnovu toga usuđuje da sanja. I u tom smislu je njena priča aktuelna. Bez obzira na to što se u današnjem vremenu žene više usuđuju da sanjaju, i dalje ih društvo sputava, i dalje ima određene zahteve i limite. Martina priča nam govori i o tome kako se snovi i stvarnost mogu sudariti na sasvim pogrešan način, naročito ako se još dogodi i rat. Iz uloge devojke koja sanja, koja i ne zna šta je život, ona postaje žena i majka unutar ratnih okolnosti. Mislim da se malo pisaca bavilo tom temom – pozicijom žene u ratu“, kaže Milana Vlaović.
„Novo normalno" u ratnom vrtlogu
Kada govorimo o istorijskom kontekstu događaja o kojima pripovedate, upečatljiv je prikaz mentaliteta meštana sela na ostrvu Vis u kojem se odvija najveći deo radnje. Sve su to obični, prosti ljudi, zaokupljeni svakodnevnom egzistencijom, daleko od politike i globalnih potresa. Rat ih zatiče u neznanju šta se oko njih događa, kojoj strani treba da se priklone, u koje ideje treba da veruju... Koliko se u tim političkim, nacionalnim, verskim i raznim drugim društvenim vrtlozima vrtimo i danas?
- Da, to je pasivna pozicija. U ovom romanu to nije samo pasivna pozicija žene, nego i mnogih muškaraca koji samo čekaju da zlo prođe, pogotovo ako su u nekim godinama i ako su neke ratove već videli i okusili, te znaju da to nije nešto čemu se treba radovati. Veoma mnogo ljudi je ideološki neopredeljeno, gledaju kako da prežive zlo. Martin prvi muž Vjeko radi u službi NDH, a posle rata kaže da nikoga nije ubio i da je samo vršio svoju dužnost. On je samo nosio uniformu koja mu je tokom rata donosila platu i spasila mu život. Promenila se država, promenila se ta uniforma, a on je samo nastavio da radi svoj posao. Takvih je sudbina bilo mnogo, ali nemojmo zaboraviti da je bilo i porodica u kojima su dva brata odlazila na različite strane. Događalo se da je jedan bio u domobranima, drugi u partizanima; jedan u ustašama, a drugi u partizanima. I u Srbiji je isto tako bilo ljudi koji su odlazili – jedan u četnike, drugi u partizane. Mnoge porodice su razmišljale da je najbolje da na svakoj strani imaju nekoga. Mnoge od tih priča su naknadno ispisivane, pa su mnogi kasnije tvrdili da su od početka znali šta žele da budu. Mislim da je, zapravo, mnogo više bilo onih koji ne da nisu znali, nego nisu ni želeli da znaju koja je prava strana. Želeli su samo da to prođe i da nekako sačuvaju živu glavu.
Martino je u suočavanju s ratom u početku potpuno ravnodušna i ne razume opasnost koja se nadvila nad njom. Naivno razmišlja o tome da je se rat ne tiče, jer nije ni Jevrejka, ni Srpkinja, veruje da će se svi ti viđeniji Dubrovčani, odvedeni preko noći, uskoro vratiti, površno čita naredbu o hitnom predavanju radio-aparata italijanskim vlastima koje su okupirale Dubrovnik, zbog čega završava u zatvoru, da bi se nakon svega toga upustila u ljubavnu vezu s italijanskim oficirom. I tu naivnost plaća veoma skupo! Koliko nas upravo taj stav da nas se nešto ne tiče, potreba da zadovoljavamo samo svoje trenutne želje i da se zatvorimo u svoj svet vode ka dramatičnim i opasnim posledicama, ne samo kao pojedince, nego i kao društvo?
- Mi bismo svi želeli da živimo u nekom svom mehuriću u kojem se osećamo sigurno i zaštićeno, ne želimo da dopustimo da nas neke vesti uznemire. I sada u pandemiji mnogo je ljudi potpuno prestalo da prati medije, jer ih uznemirava ono što mogu da čuju. Tako i Marta prolazi pored jednog važnog obaveštenja koje se i nje tiče i završava u zatvoru, život joj je u opasnosti. Ona razmišlja upravo na taj način. Ne preispituje da li je nešto u redu ili nije, jer ako u jedan grad jednog dana ulazi jedna vojska, a drugi dan druga, i ako se menjaju zastave, a svako se pozdravlja i dočekuje normalno, onda je valjda to što oni govore i traže jedno „novo normalno“. To smo mi danas doživeli. Ako imamo „novo normalno“, svakom je važno samo da ga to ne dotiče lično. Mislim da je to ponašanje onog anonimnog pojedinca koji ne donosi odluke, a kom je najlakše da se u novonastalim okolnostima prilagodi, ćuti i da što manje zna.
Jasenovačko stradanje iz ugla jedne žene
U jednoj kratkoj epizodi, odnosno bolnom sećanju jedne od junakinja romana, dotičete se jasenovačkih stradanja. To je univerzalna slika bola majke, sestre, kćerke i, ujedno, ono što daje posebnu vrednost književnoj slici koju daje žena. To je slika ratnih stradanja i strahota posmatranih iz ličnog, intimnog ugla, upravo onog koji im daje univerzalnu vrednost. Kako Vi to vidite?
- To je bol žene koja pokušava da spasi svoje bližnje koje vode u Jasenovac, ali ima sestru i majku, i ne može da se opredeli kojoj da pomogne. To je trenutak kada pogleda muškarca koji ima moć, ima uniformu i može da odlučuje o životu i smrti. A ona se postavlja vrlo pragmatično: Poznajem mu majku, mogla bih da mu priđem i da pokušam da spasim jednu od njih. To je ženski način razmišljanja u takvoj situaciji, ona se u tom trenutku uopšte ne bavi politikom, ima problem i želi da pronađe rešenje, a traži ga na način koji je vrlo životan, vrlo ženski. Kroz Martu sam dala poziciju žene koja je u tom trenutku Hrvatica u Dubrovniku, a ovde imamo Srpkinju koja se nalazi u jednom gradu, u kojem treba rešiti situaciju koja je njoj pitanje života i smrti, a nekome je samo posao.
Marta veruje u to da joj muškarci donose samo nevolje, da su joj jedina podrška u životu uvek bile žene. Šta je tu, iz ugla psihologije, starije – njeno uverenje ili njeno životno iskustvo?
- Ona je, zapravo, na osnovu nekoliko pozitivnih iskustava stekla uverenje da su joj samo žene prijatelji i da su joj samo žene pomogle, jer joj se to zaista dogodilo. Međutim, njenu će sudbinu na kraju odlučiti i odrediti žena koja mrzi žene. U patrijarhatu, u kojem živimo i danas, postoje žene koje su spremne da pomognu ženama i da im poveruju, da im ne sude, ne morališu, da pokušaju da razumeju njihovu poziciju, ali postoje i žene koje su veći krvnici i egzekutori drugim ženama nego bilo koji muškarac. Uzmite za primer samo današnje mlade devojke koje su istupile i progovorile o onome što im se dogodilo. Razgovarala sam ovih dana s Milenom Radulović o njenom iskustvu i o tome kako su, s jedne strane, mnoge žene apsolutno shvatile o čemu je tu reč i stale na njenu stranu, poverovale u priču žrtava, a s druge strane, žene koje su je napadale i osuđivale što se uopšte usudila da progovori. To je ta pozicija koja se događala i onda u ratu i koja se događa i u ovom vremenu. Nekada su muškarci u stanju da pokažu mnogo veću empatiju prema ženama, nego druge žene.
Razbijanje mitova o Jovanki Broz
Iz ovog romana proistekao je scenario za dramsku seriju o Jovanki Broz, koja je još u fazi pripreme. Na koji ste način povezali priču o Marti sa sudbinom Jovanke Broz i čime Vas je ona najviše zaintrigirala?
- Ljudi iz produkcije „Adrenalin“ pročitali su roman „Bomboni od meda“ i privukao ih je način na koji sam uspela da istražim istoriju. Pre nego što sam počela da pišem roman, godinu dana sam obilazila lokalitete, razgovarala s ljudima, pogledala mnogo dokumentarnih filmova, pročitala veoma mnogo knjiga i dokumenata da bih se uopšte upustila u pisanje o vremenu u kojem nisam živela. To je bio rad koji je njima, zapravo, dao do znanja da bih ja mogla nešto slično da napravim kada je u pitanju Jovanka Broz. Najviše me je zaintrigiralo kako se probiti kroz sve te silne mitove, stereotipe i predrasude o njoj, kako dopreti do žene kakva je ona zaista bila. Nažalost, pandemija je usporila projekat, koji će se snimati na mnogo lokacija, ali nadam se da će se uskoro biti uslova da se on realizuje.
