Doktor Miloš Ković, profesor na Filozofskom fakultetu, govori za Sputnjik o tome kako je došlo do uspostavljanja veza, kako su se razvijali odnosi između dve države i dva naroda, ali i o tome kakvo će mesto zauzeti Vladimir Putin u svetskoj istoriji i zašto Rusi ponekad moraju da budu i „veći Srbi od Srba“.
Kako je zapravo došlo do uspostavljanja diplomatskih odnosa i zašto se toliko čekalo, ako se zna da su odnosi Srbije i Rusije — duhovni i kulturni — počeli da se razvijaju još u 12. veku?
— Ako biste mene pitali ja bih pomerio datum uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije i Rusije na dolazak (Konstantina) Rodofinikina u Beograd, u Karađorđevu Srbiju. Karađorđeva Srbija je srušena 1813. godine, ali sve što je izgrađeno kasnije zasnivalo se na Karađorđevoj Srbiji. Dakle, kako ste i vi rekli te veze su mnogo starije. Ako govorimo o vezama između država, tu bi trebalo da krenemo od početka 19. veka, ali ako govorimo o vezama dva naroda onda je tu pitanje malo složenije. Srbima je Crkva zamenjivala državu vekovima. Od propasti srpskih srednjovekovnih država, Srpska crkva je bila „država u državi“ u Osmanskom carstvu. Patrijarsi, vladike i sveštenici su bili i duhovne i svetovne vođe srpskog naroda… Crkva je vekovima održavala veze sa Rusijom, uglavnom u formi molbi da Rusija pomogne. U Rusiji je bilo drugačije, tamo je, bar od Petra Velikog, država kontrolisala Crkvu.
A ako govorimo o uspostavljanju zvaničnih diplomatskih veza između Rusije i Srbije…
— Ako govorimo o državama onda početak predstavlja uspostavljanje zvaničnih diplomatskih veza između Kneževine Srbije, autonomne kneževine u sastavu Turskog carstva, i velike Ruske carevine. Opet, to je doba Miloša Obrenovića. Ali mi ne možemo da razumemo ništa od onog što je Miloš postigao bez isticanja podrške Rusije koju je imao. Dakle, tu podršku Rusije je dobio mnogo pre nego što je prvi ruski konzul stigao u Beograd. Sve što je Miloš postigao, a to je pre svega autonomija i nasledno kneževsko dostojanstvo za njega i njegovu porodicu, postigao je uz pomoć Rusije.
Zanimljivo u istoriji srpsko-ruskih odnosa je i povezivanje plemićkih porodica dvaju naroda. Osim toga, i mnogi Srbi o kojima se malo zna u našoj zemlji odigrali su važnu ulogu u stvaranju savremene Rusije i jačanju srpsko-ruskih veza. Koje istorijske ličnosti biste izdvojili kao one koje su najviše doprinele zbližavanju dve zemlje i dva naroda?
— Ako je reč o Srbima koji su živeli u Rusiji, tu bi svakako valjalo da krenemo od tih ranih kontakata, u 15. i 16. veku. Ruski istoričari umetnosti i književnosti veoma dobro poznaju karijere srpskih monaha koji su dolazili u Rusiju i bili osnivači čitavih književnih žanrova. Srbi su naročito insistirali na biografijama, to su ona naša srednjovekovna žitija… Svaki laik bi se iznenadio kada bi uzeo da proučava šta su sve ruski istoričari umetnosti i književnosti otkrili kada je u pitanju uticaj Srba na rusku kulturu u 15, 16. i 17. veku. Od nemerljivog značaja, možda i najvećeg značaja, jeste uticaj jedne srpske knjige – „Duhovni život Rusije“, a to je Zakonopravilo Svetog Save. Ono je vrlo rano prevedeno u Rusiji i ono je kao Krmčija bilo poznato u Rusiji, a kasnije u Srbiji. Po njoj je bio uređivan crkveni život u moćnom Ruskom carstvu. I taj kult srpskih svetaca, pogotovo Svetog Save i Svetog Simeona, a kasnije i Svetog kneza Lazara, pa onda Svetog kralja Stefana Dečanskog je bio takav da su ih Rusi predstavljali na svojim freskama i ikonama. U 18. veku imamo masovne seobe Srba na teritoriju Rusije.
Iz kojih delova zemlje su se Srbi najčešće selili?
— Naročito su Srbi koji su stigli iz Hercegovine ostvarili velike karijere u Rusiji, pre svih plemićka hercegovačka porodica Miloradovića. Jedan od njih je bio čuveni general, ratni heroj iz Napoleonovih ratova, jedan od najpopularnijih ruskih generala u prvoj polovini 19. veka. Bilo je i onih koji su se 1751. i 1752. godine preselili iz Banata. To je velika seoba Srba u Rusiju, na teritoriju današnje Ukrajine, u Slavenosrbiju i Novu Srbiju. Ti ljudi koji su se doselili bili su vojnici, postali su pukovnici i generali ruske carske armije. Njihovi potomci su dobijali plemićke titule. Oni su se brzo pretapali u Ruse, a veliki broj tih oficira je napredovao munjevito. Kasnije, tokom 19. veka, mora se reći da je značajniji bio uticaj Rusa na Srbe, pre svega pomoć u stvaranju srpske države, pa uticaj ruske misli, a potom i bogoslovski uticaj. Ne treba zaboraviti da je Srpska crkva bila glavni izvor ruskog uticaja u Srbiji, a tu je i uticaj ideja. To je dolazilo, pre svega, kroz rusku književnost koja je naročito bila prisutna među Srbima u dobu romantizma, a posebno realizma. To su posebno značajni Turgenjev, Dostojevski… Dalje, ruska društvena misao, pogotovo narodnjaci kakav je bio Černiševski preko Svetozara Markovića, izvršila je ogroman uticaj na stvaranje partijskog života u Srbiji, pre svega mislim na Narodnu radikalnu stranku, koja je građena na tim idejama, a kasnije je evoluirala i promenila se. Tako da je istorija ruskog i srpskog naroda na mnogo načina isprepletana.
Koju ličnost biste izdvojili iz savremene istorije Rusije koja je najviše doprinela jačanju odnosa između dve zemlje i dva naroda?
— To je svakako Vladimir Putin, jer njegova pojava u ravni međunarodnih odnosa je beskrajno važna. Tek od njegove pojave na čelu Rusije mi vidimo da se postepeno urušava unipolarni svet i da idemo ka multipolarnom svetu. Naravno, tu je od posebnog značaja i uspon Kine, verovatno i od presudnog. Ali, kažem, tek od pojave Vladimira Putina uspostavlja se postepeno multipolarni svet, a Srbija dobija mnogo širi manevarski prostor za svoju spoljnu politiku.
Postoji i ono što bismo nazvali narodna kultura i to je takođe pod uticajem medija, filma, popularne kulture. Takođe postoje i međucrkvene veze koje ne treba potceniti i koje su veoma važne. Potencijal je mnogo veći i mnogo širi i nije iskorišćen, uprkos svim naporima i svemu dobrome što je urađeno, a Sputnjik se svakako nalazi na prvom mestu kada o tome govorimo. Mislim da se u Rusiji ne razume dovoljno dobro da je Srbija od životne važnosti za Rusiju. Po mom mišljenju, Rusija i Ukrajina brane se na Kosovu i potrebno je da svest o tome dopre, da svest o tome bude obnovljena i u Rusiji. Dakle, vi branite svoje najbliže interese, geostrateške interese na što daljem rastojanju od svoje zemlje. U nekim situacijama mislim da je potrebno da i Rusi budu veći Srbi od Srba.
(Ceo intervju možete čuti ovde)