Odgovor na pitanje zašto je srpski i francuski umetnik Miloš Šobajić, posle gotovo šest decenija rada, boje i četke zamenio perom, a reputaciju međunarodno priznatog umetnika — neizvesnim statusom pisca početnika, krije se u nedavno objavljenoj knjizi „Slikaj i ćuti“, u izdanju kuće „Vukotić medija“. Prema umetnikovim rečima, ovo štivo, nastalo spontano u dugim zimskim noćima, odražava njegov stav prema trendovima u savremenom slikarstvu i tome kako je globalizam uspeo da od likovne stvori takozvanu vizuelnu umetnost, da uđe u prostor likovne umetnosti i da je razbije. „Verujem da je ceo postupak intelektualnog urušavanja započet, pre svih, na polju likovne umetnosti. Globalistički sistem je, bez kucanja, uleteo u naš slikarski prostor i našao da je to najpodesnije mesto za realizaciju njegove ideje apsolutnog menjanja ljudskog uma“, kaže Šobajić za Sputnjik.
U knjizi „Slikaj i ćuti“ govorite o tome kako se dominacija jedne politike odražava na umetnost.
— To je jedna velika kultura koja ne dozvoljava život nijedne druge, jer je ona izvoznik velike kulture. Druge kulture ne smeju da postoje, jer čemu, kad postoje oni koji nameću sve. To je taj upad u naš prostor pod izgovorom da je to već uigrana priča. Već smo hiljadu puta čuli izraz „slobodan protok ideja, novca, kapitala i ljudi“. Već decenijama slušamo tu priču. Ali, slobodnog protoka nema u oba smera. Kada u uvodnom tekstu koji govori o tom upadu, kažem „pa dobro, sad ću ja vama isto to uraditi“, oni odgovore „a, ne, ti ne možeš, nemaš ideje. Mi ćemo tebi dati ideje. Ti samo drži otključana vrata od svog stana, da ti mi uvalimo šta god hoćemo, kad hoćemo i u kojoj meri hoćemo“.
Kada ste prvi put kao umetnik osetili taj upad u profesiju i život?
— Prošlo je dugo vremena dok nisam postao svestan toga. Život u Parizu je bio lep, svi smo se voleli, sve nacije, sve veroispovesti su bile za našim stolovima dobrodošle i to je bio divan period. A onda je, pre tri decenije, počeo da se oseća upad velike kulture koja zahteva da se radi kao u Staljinovo doba. Tako se odjednom, pedeset godina posle smrti Staljinove, pojavio novi komesar koji određuje umetnicima šta treba da rade, da im objašnjava da smo mi u nekom prelaznom periodu kada se ne prave velika dela, nego se beleži stvarnost, jer „nije ovo renesansa“. Oni, naravno, to sve nadgledaju i usmeravaju prema nekoj budućnosti koju predlažu, a koju mi tada još nismo videli.
Vi kažete da to predstavlja nestanak umetnosti, a da je krajnji cilj — isprana svest i poželjno mišljenje.
— Pravi umetnik je subverzivni elemenat svakog društva, on stvara van svih dogmi, naročito van dogme vlasti. Umetnik je neko ko ide napred, ko je avangarda, neko ko povede nekim putem, pa ga onda prate ili ga ne prate. Međutim, novi svetski poredak ne dozvoljava individualnost u savremenoj umetnosti koju su sada prozvali vizuelna umetnost. Postoji samo opšti trend gde mladi ljudi svuda — od Pariza, Londona, Njujorka, Beča, do Sarajeva, Podgorice i Beograda — treba da slušaju reči komesara i da sprovedu u delo njegovu ideju, jer je on taj svevišnji koji oseća i zna šta treba da se radi. I onda se dogodi da ti mladi ljudi samo jednom izlažu svoja dela, i, pošto su nasamareni i iskorišćeni, budu pušteni niz vodu. Zato se regrutuje veliki broj mladih da bi se pokazalo kako je to masovna pojava i kako smo svi mi umetnici. A ako smo svi umetnici, onda umetnika u stvari nema u onom smislu u kojem mislimo da je umetnik Mocart, Betoven ili Kafka, ljudi koji su mislili svojim glavama. Danas je zabranjeno da mladi umetnik misli, za njega misli komesar. Što masovnije, to bolje, jer se onda kaže — nismo to mi, to je trend mladog sveta.
Kako je moguće bilo da se to dogodi u Parizu, srcu evropske kulture, gradu velike tradicije, genijalnih umetnika, individualaca?
— Baš je to pravo mesto za projekat gospodara sveta. To ne znači da u Londonu, Rimu ili Parizu ne postoje i dalje fantastični, samostalni i samosvesni umetnici. Videćete njihove izložbe, ali to su uglavnom stariji ljudi. Međutim, mladi umetnici, ako žele da izlažu svoja dela, moraju da zadovolje nekoliko obaveznih kategorija. Prvo, da to delo ne izaziva nikakve emocije. Potom, da sve treba da liči jedno na drugo, da ne predstavlja ništa, da ne budi emocije, da je efemerno, da ga, ako je skulptura, kiše i vetrovi smaknu što pre, da je duhovito, s obzirom da je umetnost za razonodu, nikako za razmišljanje. Današnji čovek ne sme da razmišlja, nego samo ludo da se zabavlja i to kroz umetnost treba da mu se pokaže. Od današnjeg mladog čoveka se traži da bude miš. Renesansa je u 16. veku zahtevala da se rađaju džinovi. I džinovi su se i rađali. Ovaj 21. vek zahteva da se rađaju miševi. I miševi se i rađaju. To najbolje vidimo u savremenoj likovnoj, odnosno vizuelnoj umetnosti. I ti trendovi su stigli do nas, mi smo u tom smislu i te kako deo Evrope i deo sveta.
Poredeći skulpture sa benzinskim pumpama, Vi i za jedan beogradski spomenik kažete da liči na znak koji Vas upućuje na samoposlugu. Zašto tako oštro i ironično?
— Kao na auto-putu, kad vas upućuje neki znak da je tu negde obližnja apoteka ili benzinska stanica, tako treba da postoji i skulptura. To je zahtev onih koji vode celu ovu priču globalizma u kulturi, pa svaka skulptura koja ne zadovoljava te uslove, nije prihvaćena. Danas je radikalno biti jedna linija, zidić, lopta, jedan stub niz koji po mogućstvu teče voda. To su današnje skulpture koje ne znače nikome ništa.
„Slikaj i ćuti“ je priča koja ide u dva toka, jedan je priča o drugima, a drugi predstavlja Vašu filozofiju stvaranja. Da li ta dva teksta govore o istom — o potrebi da se vidi celina, da se osvoji?
— Pomislio sam da bi bilo dobro da napišem kako se slika, odnosno kako ja slikam. Rođen sam u snežnim padinama Papuka na samom kraju rata, majka me prenela do Beograda i tu me prijavila. Skoro se sećam tih beskonačnih belila i velikog snega, pa počinjem priču odatle, jer je to veliko belilo i sneg moje belo platno sa kojim krećem u koštac na samom početku. To u knjizi predstavljam kao građenje neke teritorije koju pokušavam da sazidam, pa je prvo omeđim, nalazim materijale, pa gledam kako, gde, šta. Na kraju, čitalac otkriva da je to u stvari priča o slikanju.
Ali i u toj priči ima mnogo pobune, odbrane onoga što se gradi, ima mnogo rata…
— Dok slikam, ja vodim rat sa tim svetom koji ubrčkavam u boje koje cure. Imam veliki problem dok slikam, zato i dalje tražim ono malo talenta koji mi fali. Zato i osećam da sam sasvim na početku i da tek sad vidim šta je šta i da ću tek sad krenuti u ozbiljan rad.
Otkrivate da su tri glavna toka Vašeg života slikarstvo, ljubav i politika. Gde su ratovi bili veći i sa većim posledicama ili su ova tri toka — isti front?
— To je u stvari jedan veliki rat, sve skupa. Nama stalno tutnji rat. Mi svakih pedeset godina preživimo jedan rat. Neko pogine, neko preživi, neko prođe netaknut, neko jako povređen.
Kao Vi kada ste od partizanskog deteta na koncu postali veliki srpski nacionalista i doživeli skandal zbog izlaganja na Venecijanskom bijenalu?
— To je taj apsurd od kojeg normalan čovek može samo da zine, sluša i da ne veruje šta čuje. Ja sam tamo, u Francuskoj, u jednom momentu bio onaj koji inspiriše etničko čišćenje u Bosni. Tako su me nazivali u francuskoj štampi. To je trajalo godinu dana, a ja nisam imao pravo niti mogućnost da se branim, što me je izuzetno povredilo.
Verujete li da se danas nešto promenilo, da je bolje?
— Sve se menja, samo se njihov interes nikad ne menja. Nadam se da se menja i da ima velike mogućnosti da neki pametni ljudi, a ima ih, konačno kažu „čekajte, ovo nije logično“. Ako pogledamo, u poslednjih osam stotina godina, veliki je pritisak na ovaj naš svet na Balkanu. Ono što traje osam vekova, ne vidim kad će popustiti. Srbija je njima kost u grlu, kao što im je daleko veća kost Rusija, s kojom ne mogu nikako da izađu na kraj. S nama i izlaze na kraj katkad, pa se mi istrgnemo iz tih zagrljaja, pa nam se učini da smo se spasili, ali se nikad ne spasemo. Mi s njima nemamo nikakav interes, jer osnovni interes koji nije zajednički je teritorijalni integritet države Srbije. Oni se ne slažu sa ovim granicama, a to znači da se ne slažu sa egzistencijom ovog naroda na ovom prostoru. Moje mišljenje je da treba stati mirno, isprsiti se i reći „dosta“!
Kako danas izgleda Vaš odlazak u Pariz i susret sa nekadašnjim prijateljima, da li prema Srbiji imaju drugačiji odnos?
— Ne bih rekao. Zatišje je prisutno, ali to ne znači ništa. Zapad je odredio sudbinu Srbiji i to sprovodi u delo. Ambasador Bataković mi je davno rekao da su mu u NATO-u svojevremeno govorili da Srbiju vide kao jedan veliki Beograd — čak Beograd i Novi Sad zajedno. Četiri miliona stanovnika, jedan super grad, pun radnji, prodajnih prostora, robnih kuća, šopinga. Grad u kome bi mogli, kad god zažele, da zatvore vodu, struju, namirnice. To je želja zapada prema Srbiji.