On je svoj gest obrazložio u otvorenom pismu gradonačelniku Beograda Siniši Malom. U pismu beogradskom gradonačelniku, Despić, ne umanjujući značaj dostignuća srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, navodi da je razlika između finansiranja sporta i finansiranja kulture bezobrazna.
„Ne želeći ni najmanje da potcenim dostignuća sportista i ogroman trud koji su morali da ulože da bi do njih stigli, ipak ostajem zapanjen bezobraznom razlikom između ta dva sveta i njihovih života! Kakva je savest onih koji tako olako, ’šakom i kapom‘, dele (i čije?) pare, u sumama od kojih ’boli glava‘ ne samo one koji ’jedva sastavljaju kraj sa krajem‘?“, kaže Despić u pismu.
U razgovoru za Sputnjik, Despić objašnjava svoje razloge za gest koji je napravio.
„Na neki način me je potreslo saznanje o ogromnim nagradama koje su dodeljene sportistima. Naravno, ja to ne osporavam, oni to na svoj način i zaslužuju. Ali, izvinite, razlika između 200.000 dinara, koliko sam dobio kao nagradu grada Beograda i 45.000 evra, koliko pojedinci dobijaju šutirajući jedan drugog u glavu… Razmislite i tu razliku predočite javnosti… Malo li je, što bi rekli“, kaže akademik Despić.
Despić se u pismu pita i da li javna priznanja moraju da imaju i novčanu podlogu i podvlači generalnu razliku između finansiranja sportova, sa jedne strane, i kulture i javnih službi, sa druge strane. Priznanja su, prema Despićevom gledištu, priznanja sama po sebi na ponos nosioca i celog društva.
Tako se u Britaniji zaslužni pojedinci nagrađuju viteškim titulama bez novčanih nagrada, a nagrađivanje naučnika i kulturnih radnika prepušteno je, ne samo u Britaniji, privatnim i korporacijskim fondacijama. Na pitanje koje je bolje rešenje, da li da država nagrađuje zaslužne pojedince ili da to rade fondacije i korporacije, Despić je za drugu opciju.
„Čim se država poteže, tu u velikoj meri politički kriteriji igraju ulogu, a to već ne valja“, objašnjava Despić.
Despićev čin vraćanja nagrade neuobičajen je za naše uslove. Ali taj čin je takođe i principijelan. Ni u kom slučaju ga ne treba shvatiti kao nezadovoljstvo visinom novčanog iznosa nagrade, već pre kao nezadovoljstvo tretmanom kulture u srpskom društvu. Nažalost, srpski narod nije imao braću Gonkur, Pulicera ili kompaniju kakva je „Buker“.
Doduše, srpski narod ima Ninovu književnu nagradu za najbolji roman godine koja važi za najugledniju nagradu te vrste u našoj zemlji. Ostali vidovi kulture i nauke nemaju tu sreću. Srbija još nema pandan Fildsovoj nagradi za matematiku ili neke druge naučne discipline.
Dok ne dobijemo nagrade za naučni i kulturni doprinos koje će ustanoviti filantropi i mecene, ostaje uzdanje da državne komisije rade prema pravednim kriterijumima.
