Nosilac liste „Beograd odlučuje — ljudi pobeđuju“ Dragan Đilas nedavno je napisao proglas od 13 tačaka o ujedinjenju svih opozicionih demokratskih snaga u Savez za Srbiju, gde je planirano spajanje opozicije na ravnopravnim osnovama, uz zamrzavanje stranačkih interesa, ali i formiranje, posle promene vlasti, Vlade nacionalnog spasa, koju bi činili nestranački i stručni ljudi.
Frontovsko organizovanje
Prema mišljenju novinara Zorana Panovića Đilas je svestan dveju stvari. Prva, da je posle beogradskih izbora na osnovu rezultata neformalno lider opozicije i druga, da je opoziciona scena prilično usitnjena, rasuta, opterećena raznim liderskim sujetama, animozitetima, frakcionaškim iz prošlih vremena, pa je predložio nešto što je u ovom trenutku jedino možda i moguće, a to je da se pravi neki najširi savez koji neće negirati postojanje svega toga.
„Jednostavno, ovde se pokazalo da ljudi alergijski reaguju na mogućnost da se neke partije ukinu i da se sjedine u neke veće partije koje su programski bliske. Naravno, korektno je da Đilas ne nameće sebe kao lidera, a sa druge strane je, koliko se vidi, odustao od pravljenja svoje partije, još jedne u nizu, pošto je verovatno svestan da ovi drugi ne žele da ukinu svoje partije i da se njemu priključe“, precizira svoje stanovište Panović za Sputnjik.
Zbog svega toga je Đilas napravio široki manevar, koji, smatra Panović, daje dovoljno prostora da dođe do nekog frontovskog organizovanja, jer očigledno drugog tipa organizovanja ne može biti.
„Interesantno je da bi ta Đilasova ideja bila dovoljno dobra, dovoljno široka da njoj mogu da se pridruže i partije koje nisu primarno proevropske, u smislu da zameraju mnogo Evropi zbog Kosova, ali bi bile spremne da se bore za demokratiju u Srbiji, za koju smatraju da je ugrožena pod Vučićevom vlašću, tako da je to jedan dobar pristup za sada u ovakvim okolnostima“, napominje Panović.
Proglas od 13 tačaka, prema Panovićevom tumačenju, više predstavljaju neki operativni model i tehnike, nego neke visokoparne moralne principe i neke moralne inspekcije.
DEPOS, SZP, DOS
Nije sporno da je ideja koju je izneo Đilas već viđena u prošlosti, podseća Ivo Čolović iz Cesida. Kada, kako kaže, imamo dominantnu političku opciju u Srbiji, kao što je nekad bio SPS, a kao što je to sad SNS, pokazuje se kao neophodno imati adekvatnu opoziciju, odnosno opoziciju koja bi bila ujedinjena oko jednog cilja, a to je zbacivanje te političke partije sa vlasti.
„Tako da ta ideja na neki način i nije značajno nova i umnogome podseća na ono što smo videli početkom dvehiljaditih sa DOS-om. Prosto, to je neka ideja koja u ovom momentu, kad pogledate političku scenu poprilično i odgovara onome što je bilo početkom dvehiljaditih, sa opet jednom dominantnom političkom partijom i jednom dominantnom ličnošću koja je tada obeležila političku scenu“, napominje Čolović.
Jedini način koji je videla tadašnja opozicija, navodi dalje on, a najverovatnije i ova danas, jeste da se ujedini oko tog jednog cilja, a to je da se prosto adekvatno suprotstavi na nekim narednim izborima snazi SNS-a.
„Kako sad izgleda situacija, možemo da vidimo da većina političkih partija koje u ovom momentu deluju iz opozicionih redova praktično ne postoje što se tiče neke infrastrukture na terenu, posebno van Beograda. Takva je slična situacija i u koaliciji koja je okupljena oko Đilasa, gde njegova dva ključna partnera nisu samostalno praktično ni uspeli da formiraju političke partije u nekom periodu koji je trajao godinu dana i gde su se na kraju utopili u koaliciju oko Đilasa, jer su prosto bili u prilično lošoj situaciji pred same beogradske izbore i to im je bio jedini način da koliko-toliko povrate one glasove koje su osvojili na predsedničkim izborima 2017. godine“, tumači Čović za Sputnjik.
Situacija na opozicionoj sceni je, da kad se pogledaju neki modeli organizovanja opozicije u prošlosti, prema Panovićevom mišljenju, jeste ono što predlaže Đilas najbliže nekadašnjem DEPOS-u.
„To zovem DEPOS 3, pošto imamo DEPOS 1 i DEPOS 2, jer je jednostavno Savez za promene bio loš model i format. Kao što je i DOS neprihvatljiv za sadašnju situaciju u smislu formata, pre svega, jer je DEPOS kao format imao tu mogućnost da uključi partije, ali i te razne intelektualce i pokrete kojih i danas ima koji čas podržavaju ovoga, čas onoga. I imamo jednu veliku modu takozvanih pokreta“, konstatuje Panović.
Upravo bi taj demokratski pokret Srbije mogao u sve to da ubaci i nezavisne intelektualce, koji su, podseća Panović, 1992, kad je pravljen prvi DEPOS, ispali velika smetnja, jer je došlo do velike kolizije između njih i partija, a sad bi na neki način mogli tu da se situiraju i čak da se preformatiraju u tu Đilasovu ideju o nekoj vrsti prelazne vlade, koja bi pre svega bila ekspertska.
Ko ne uđe u savez, sâm se ubio
„Svako ko lako odbije učešće u tom savezu, može mu se desiti ono što se desilo Demokratskoj stranci na ovim beogradskim izborima. Ne moramo ići tako daleko sa SPO-om i dvehiljaditom da pogledamo šta može da se desi onim političkim opcijama koje ne prihvate tu široku koaliciju“, ističe Ivo Čolović.
Činjenica je da te političke partije nemaju ni mnogo izbora, dodaje on, jer bez koalicija verovatno nemaju budućnost i mislim da su toga svesni i njihovi lideri, jer ako pogledate realno, malo koja politička opcija bi prešla cenzus, ukoliko bi samostalno izašla na izbore.
„U ovom momentu nijedna politička partija ne može da garantuje da će na nekim narednim parlamentarnim izborima preći cenzus, osim SNS-a i verovatno SPS-a. Ne znam šta će se dalje dešavati sa koalicijom ’Dosta je bilo‘ i Dveri, koji su imali pristojnu priliku da od Šešelja preuzmu jedan deo birača desnice i da malo ojačaju svoju poziciju“, podvlači Čolović.
Toga su svesni i lideri pored svih njihovih sujeta, a to se, podseća Čolović, videlo i u prošlosti. Jer, sujete se vrlo lako zaborave kad je u pitanju opstanak na političkoj sceni, a da se kasnije ukoliko se napravi neki rezultat one razbuktaju kad krene raspodela tog političkog plena.
Ideja Dragana Đilasa je, rezonuje Čolović, dosta zrela, ali on mora da bude svestan da, ukoliko želi da izađe na neke parlamentarne izbore i da bude ozbiljna konkurencija SNS-u, mora da ojača odbore po unutrašnjosti.
„To je nemoguće uraditi sa potpuno novom političkom partijom, a izbori mogu da se dese već u narednoj godini, pa Đilas zbog toga poziva na ujedinjenje, jer je svestan da svaka od stranaka, ma koliko male bile, ima neke svoje regione u kojima može biti jača ili slabija. Ali svakako ima nekog čoveka na terenu, a svaki čovek na terenu je izuzetno značajan za opoziciju“, sugeriše Čolović.
S druge strane, Panović smatra da je partijska infrastruktura neka vrsta mita i da postoji nešto što je ipak moderniji vid politike, a to je da stranke ad hok kampanjom i motivacijom mogu na neki način da kompenzuju neku tradicionalnu organizaciju u smislu infrastrukture.
„Mislim da bi u tom nekom, hajde da kažemo, kombinovanom makronovsko-talijanskom modelu, Đilas mogao da kompenzuje to što nema partiju. A njegovih ljudi bi sigurno bilo svuda i na neki način, time što ne bi naglašavao da je on formalni lider opozicije, imao bi tu težinu faktičkog lidera“, zaključuje Panović.