Demokrate u spoljnopolitičkom odboru Senata u Vašingtonu pozvale su Ameriku da veću pažnju posveti Srbiji, da što više njihovi diplomata ovde provodi vreme kako bi odbranili našu zemlju od navodnog ruskog uticaja.
U emisiji od „Od četvrtka do četvrtka“ profesora Lompara smo pitali da li se on oseća ugroženim, na šta nam se samo osmehnuo.
— Na delu je jedna od karakterističnih hipokrizija zapadnog sveta, koji pod ruskim uticajem predstavlja izvestan uticaj koji se odigrava u našem okruženju, dok svoje delovanje u startu oslobađa bilo kakve odgovornosti da je reč o uticaju. Tačnije, predstavlja ga kao neko blagotvorno dejstvo, zanemarujući šta oni koji su izloženi tom dejstvu misle o tome. To je hipokrizija u kojoj se polazi od toga da smo mi maloletni, da nam treba staratelj. Sa druge strane se napada svaki okret od zadate trase, a ne treba zaboraviti da je od sukoba sa Informbiroom ta trasa u visokom kontinuitetu vezana za američki uticaj, koji je samo rastao u šestoj, sedmoj i osmoj deceniji titoističke Jugoslavije. Navešću podatak da je Fulbrajtovu stipendiju, u periodu Hladnog rata, posle Savezne Republike Nemačke najviše dobila SFRJ. To govori o snažnom uticaju na kulturnu i intelektualnu infrastrukturu naše zemlje, i on se nastavio devedesetih preko nevladinih organizacija, koje su svoj uticaj pretvorile dobrim delom u zvaničnu politiku posle 2000. godine. Američki uticaj je jedan oficijelni, a drugi je vezan za dalekosežno sedimentiranje sadržaja američkog propagandnog ideološkog miljea.
Zašto onda u SAD navode da se zločinački uticaj Rusije manifestuje kroz kulturne veze, propagandu, energiju i razvoj vojnih odnosa kada je dobro poznato da je broj američkih medija u Srbiji daleko veći od ruskih? Pa i broj vojnih vežbi sa SAD?
— Ta optužba je potrebna da bi se uklonio svaki oblik ruskog prisustva ovde. Kad imamo medije koji su dominantno pod američkim uticajem, propagandnim, ideološkim, kulturnim, to znači, prosto rečeno, ignorisanje činjenica. Bitno je da određeni sadržaji tog uticaja, vezani za vojnu ili neku drugu komponentu, predstavljaju nešto što SAD na ovom prostoru smatraju nedozvoljenim. Reč je o trajnom naporu da se obavi redizajniranje političke mape u skladu sa oblicima titoističke Jugoslavije, a to znači da se unitarizuje BiH, da se Republika Srpska, ako ne formalno ukine, ono svede na praznu formu, da se Kosovu i Metphiji obezbedi stolica u UN i da se pospeši proces dezintegracije SPC kao jedinog integralističkog oblika srpske nacionalne egzistencije.
Da li i Srbija služi za potkusurivanje demokrata i republikanaca? Možda demokrate ovim potezom žele da dokažu Trampu da je pogrešio što je izdvojio manje novca za ovaj deo Balkana nego Obama?
— Moguće je. Gledano istorijski, od Prvog srpskog ustanka na teritoriji Srbije najjači je bio anglosaksonski uticaj. Već kod kneza Miloša se borio za dominaciju sa ruskim uticajem. Ruski uticaj je, sasvim suprotno, bio blagotvoran, jer su svi oblici nacionalnog potvrđivanja srpske kneževine u 19. veku, pripajanje novooslobođenih krajeva, obezbeđivanja srpskih episkopa u osmanskoj carevini bili ostvareni pod uticajem Rusije. Ne želim da idealizujem te odnose koji su imali svoju složenu putanju, kao ni Rusiju. To je velika zemlja koja ima ogroman broj interesa različito raspoređenih i ona kalkuliše tim interesima kao što inače velike zemlje rade. Sporazum Rusije, Austro-ugarske i Nemačke ostavio je Srbiju u nekoj vrsti mutne zone pod jakim uticajem nemačkih faktora, ali je Rusija u odlučujućem trenutku zaštitila egzistenciju Srbije. To je ono što oni, po mom shvatanju, hoće da onemoguće, da u određenom trenutku Rusija bude u mogućnosti da zaštiti fizičku i državnu egzistenciju Srbije, i to je vrlo suptilan oblik onemogućavanja, koji se naslanja na 20. vek, gde su srpsko-ruski odnosi zbog Jugoslavije ušli u različite sadržaje. Dakle, između dva rata, zbog monarhističke politike i osude Oktobarske revolucije, posle Drugog svetskog rata zbog Informbiroa, rusko-srpski odnosi su u mnogo čemu bili na nižem nivou.
Kakvo je sada stanje?
— Sad kad se Srbija po prirodi stvari mora okrenuti na onu stranu odakle joj dolazi pomoć, to je duboko racionalno opredeljenje, a to je ono što izaziva protivljenje. Anglosaksonski i zapadni svet ima karakterističan oblik licemerja, oni sve zatečene odnose posmatraju kao nadljudske kategorije. Oni kažu da je to — tako i tako, a pošto je to tako, nikako ne može da se menja ako promene idu u pravcu koji oni ne odobravaju. Ako promene treba da se odigraju u pravcu koji oni odobravaju, zatečeno stanje je najgore moguće. Njihov uticaj je pozitivan, bilo da zadržavaju neko stanje koje je potpuno neprirodno, bilo da žele da promene stanje koje njima ne odgovara. To je tehnika kojom se manipuliše, tehnika uticaja i tako se i mediji određuju, tako se vesti toniraju i tako se ponašaju diplomate i to je nešto o čemu uvek treba voditi računa.
I Dom lordova je predstavio izveštaj „Ujedinjeno Kraljevstvo i budućnost Zapadnog Balkana“. Da li vas je iznenadilo to što je Srbija označena kao manje uticajna na BiH nego što je to Hrvatska?
— Ne, to je tačno. Struktura postjugoslovenske konfiguracije na ovom prostoru uključuje Hrvatsku dominaciju. Ona je bila obezbeđivana unutar titoističke Jugoslavije arbitrarnom ulogom Josipa Broza Tita i političkom ideologijom Komunističke partije, koja je počivala na pretpostavci velikosrpskog hegemonizma. Hrvatska je vrlo dugo bila istureni eksponent nemačke politike, koja je vođena svojim partikularnim interesima i na duboku štetu srpskih interesa forsirala Hrvatsku, čak i u sadržajima koji su bili duboko kompromitujući. Danas je nemačka politika dominantna u Srbiji, ali nisam među onima koji na to gledaju sa odobravanjem, jer je uvek fatalno negativna. Ona se ovde praktično određuje, mi ne znamo kako će se rešiti narastajući spor između katoličke i sekularne Hrvatske, karakterističan za visoko jednonacionalne zemlje sa jakom Katoličkom crkvom. To se vidi u Poljskoj, u Mađarskoj. I kakav će odnos biti između američkog i nemačkog uticaja u Hrvatskoj. U BiH hrvatski uticaj se ostvaruje na dva plana. S jedne strane, unutar Federacije, gde Hrvati konstantno sprovode politiku opstrukcije, a sa druge u Republici Srpskoj i u Srbiji najznačajniji trgovinski lanac je Hrvatski, a to je zabrinjavajuća činjenica.
Da li bi Amerika baš da bi pokazala svoju nadmoć nad nemačkom mogla da pošalje visokog zvaničnika svoje administracije Brajana Hojta Jija kao budućeg ambasadora u BiH?
— Moglo bi da se desi ako je on eksponent klintonovske ideološke formacije unutar Stejt departmenta. Čak i da dođe neki drugi čovek, neće se komponente američke politike u odnosu na forsiranje hrvatskih interesa ovde bitno razlikovati od komponenti nemačke politike. Veličanstveno britansko licemerje je da Britanija, koja je izašla iz EU, modeluje naš ulazak u EU. Mislim da će se Britanija vratiti, a za njom i Amerika, klasičnoj britanskoj politici. Neke naznake u tom pravcu vidim u ponašanju Poljske,, koja pored Čehoslovačke, Srbije i Grčke oslikava britansku politiku koja je u biti antinemačka i antiruska. Tako ja vidim i ovaj spor Poljske i Evropske unije, iako Poljska i Mađarska postavljaju prava pitanja unutar EU. Ne bi me iznenadilo da unutar grčke, srpske, poljske politike uočimo isto kretanje koje ne mora na isti način da se iskazuje i ono bi označavalo da je ova britanska briga u stvari briga kako zadržati svoj uticaj unutar EU, a da u isto vreme budete van.
Republika Srpska obeležila je 26 godina postojanja. Da li smatrate da reči Milorada Dodika i Tomislava Nikolića o spajanju RS i Srbije brinu Brisel i Vašington?
— Ključno je da reči moraju biti u vezi sa činovima, a u ovom slučaju one to nisu. Glavno pitanje jeste da li je sadržinski ispunjen deo o posebnim i paralelnim vezama. Uporedite odnos Zapadne Hercegovine prema Hrvatskoj i videćete da je to neuporedivo. Zapadna Hercegovina je praktično integrisana u Hrvatsku, a ovde postoji čitavi sadržaji koji nisu ostvareni. Ključno bi bilo da se ostvari integralistička kulturna politika, da se postavi pitanje ćirilice, nastavnih i vaspitnih programa, da se konceptualizuje ono što se govori. Prirodna težnja jednog naroda je da živi u istoj državi. Najavljena Deklaracija o opstanku može da dovede do toga, ali je ključno pitanje da li hoće. Kod nas se samo priča, a ne radi se. Ključna komponenta je da se stvori unutrašnja celina unutar legalnog horizonta koji bi omogućavao ljudima da se osećaju delovima te celine. To je moguće ukoliko postoji iskrena želja političara da to učine.
Zapad brine o velikosrpstvu, ali ne i o velikoalbanskoj državi. Vi ste jedan od potpisnika Apela za odbranu KiM, zbog čega?
— Smatrali smo da pravac vladajući politike ide u smeru koji ne odobravamo i uputili smo apel koji je bio izložen veoma ružnoj kampanji gde se sve usredsredilo na mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. To je bilo neistinito, jer je apel pored njega potpisalo još deset vladika SPC, među kojima je najstariji vladika Lavrentije šabački, koji je dugi niz decenija bio vladika zapadnoevropski. S druge strane, apel je potpisao vladika raško-prizrenski, onaj koji živi na KiM, tako da je to bila ciljana propagandna akcija da se satanizuje čovek u saglasnosti sa podgoričkim režimom. Poslednjih dana čini se da se stvari polako vraćaju u ravnotežu i da naša vlast mora da prihvati da postoje ljudi koji se ne slažu s njenom politikom, što ne znači da joj neće dati za pravo ukoliko ona uradi nešto što oni misle da je ispravno. To bi bio dobar način razmišljanja. Vlast u obračunu sa mitropolitom Amfilohijem podržali su isključivo eksponenti anglosaksonskog političkog uticaja — Peščanik, određene novine i štampa. Apel je postigao svoju svrhu, jer je vrlo dobro pokazao koje političke stranke ne mogu da podrže bilo kakvu drugu politiku, osim bezuslovne politike podrške američkoj i zapadnoj varijanti KiM. Apel je delovao kao lakmus. Odjednom ste videli da u nacionalnoj politici imate veoma malo ljudi koji to iskreno zastupaju.