Kako su uloga Srbije i srpske žrtve u Prvom svetskom ratu za mnoge istoričare postali „nevidljivi“
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Srbija nije odgovorna za početak Prvog svetskog rata, taj rat bi se desio pa bi se desio zbog odnosa svetskih sila. Ali iako je Srbija podnela proporcionalno najveće ljudske gubitke, njenu ulogu u tom ratu često zanemaruju jer svako gleda istorijske događaje iz svoje perspektive, kaže istoričar Goran Miloradović.
Pre 108 godina u tačno 11 sati na snagu je stupilo primirje između Nemačke i sila Antante i od tada se 11. novembar obeležava kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu.
Sporazum je potpisan u železničkom vagonu u šumi kod Kompijenja, u Francuskoj i time su okončana glavna ratna dejstva na Zapadnom frontu.
(Ne)pravda prema Srbiji
Formalno, Prvi svetski rat završen je Versajskim mirovnim ugovorom 28. juna 1919. godine. Srbija je jedna od zemalja koje su podnele najveće ljudske gubitke u Prvom svetskom ratu, ali ipak čini se da je uloga Srbije u Prvom svetskom ratu u globalnoj istoriji nedovoljno zastupljena u odnosu na njen stvarni vojni, politički i istorijski značaj. Zašto?
Istoričar Goran Miloradović kaže da istorijski značaj uloge neke države u ovakvim situacijama svako meri iz perspektive iz koje sagledava ukupne istorijske događaje.
„Isto to važi i za Prvi svetski rat. Britanci gledaju iz jedne perspektive, Rusi iz druge, Francuzi iz treće, Nemci iz četvrte, a mi iz svoje. Tako da ono što mi učimo u školama, o Prvom svetskom ratu, pogotovo o našoj ulozi drugi sigurno ne uče. I čak ne uče Englezi i Francuzi isto ono što se uči u njihovim školama, nego svako ima svoje tumačenje. Tako da mi to nije ništa neobično. A pogotovo Nemci imaju i svoje posebno tumačenje, koje se razlikuje od svih ovih drugih. Tako da mnogo toga zavisi od toga kako je neko prošao u nekom ratu i kako će ga doživljavati,“ objašnjava Miloradović.
Svako sebi najbitniji
Što se tiče srpske pozicije, dodaje naš sagovornik, pa naravno da nas ne vide, zato što su oni sami sebi važni, oni su sebe označili kao Antantu - Engleska, Francuska…
„Po njima oni su ratujuća strana, a mi smo tu pridruženi. Mi smo ratovali sticajem prilika, jer smo bili napadnuti. Tako da nas niko nije ni pitao, niti nam je nešto nudio da se mi pridružimo ratu. Mi smo morali da ratujemo. Tako da je to potpuno drugačija situacija. Ono što mi znamo i što vidimo njima nije važno. Ono što je nama važno, to je naš problem, odnosno naša specifičnost. Ta asimetrija u shvatanju nekih istorijskih događaja, pa i Prvog svetskog rata, sasvim je prirodna. To što smo mi smatrali da je naš doprinos izuzetan, oni ne misle tako. Naši vojnici su na Solunskom frontu bili su opremljeni njihovim oružjem, njihovim puškama, nosili smo njihove šinjele i šlemove, jeli smo njihovu hranu…“ navodi Miloradović.
Srbija imala najveće gubitke
On istovremeno podseća na činjenicu da je Srbija u Prvom sveskom ratu imala najviše žrtava.
„Imali smo, jer je naša situacija bila takva da je preko Srbije dva puta prešao front, duž cele države. To se sa Francuskom i Britanijom nije desilo. Tako da su kod njih ginuli skoro isključivo vojnici. Kod nas su ginuli i vojnici i civili, a kosio je i tifus. Tako da, posmatrajući ukupne gubitke, kod nas je pomrlo više ljudi od posledica zaraznih bolesti nego od ratnih dejstava. A drugo mesto gde smo imali gubitke ljudi su bili koncentracioni logori. Tu smo imali više gubitaka nego na bojnom polju. Odnosno, oni koji su odvedeni u logore, većina se nikada nije vratila. To te razlike. Nismo mi bili u istoj situaciji kao oni. A svako je samom sebi najvažniji. Ne mogu srpske žrtve da budu, čak i našim saveznicima, važnije od njihovih sunarodnika. Oni kada polažu vence na godišnjicu kraja Prvog svetskog rata, pre svega se sećaju svojih mrtvih. Nas ne pominju,“ napominje on.
Iz svih ovih razloga, smatra Miloradović, ne postoji jedinstvena slika o Prvom svetskom ratu.
„Tako da nisam mnogo iznenađen činjenicom da smo zanemareni u toj priči, čak imate i knjige u kojima se, kada je reč o Prvom svetskom ratu, recimo, poznati francuski istoričar Mark Blok, koji Srbiju, odnosno nekoga iz Srbije, pominje samo dva puta u celoj knjizi. Jednom na početku, povodom atentata na Ferdinanda, i jednom na kraju, kada pominje Nikolu Pašića. I ništa više. Dakle, postoji samo taj južni front, odnosno Solunski front, zapadni i istočni, i oni pominju frontove. Posebne narode pominju one koji čine Antantu. Srbi su za njih tu nevidljivi. A oni su naši saveznici. Možete li misliti koliko smo vidljivi Nemcima i Austrijancima,“ navodi naš sagovornik.
Mi nismo uzrok Prvog svetskog rata
Takođe, kako dodaje Miloradović, ne treba sve što se tiče Prvog svetskog rata svoditi na sukob Austrije sa Srbijom.
„To je bio povod za rat. Ali u pozadini su bili nagomilani problemi između velikih sila od ranije, koje su se borile za uticaj u svetu, za kolonije, za komunikacije. Tako da su oni imali svoje račune odranije. Samo je bilo pitanje gde će da izbije taj sukob. Da li će u Maroku ili će na Balkanu, ili će na nekom trećem mestu izbiti sledeći veliki rat. Ispalo je tako da je izbio na Balkanu. A ne bi bilo bitno drugačije ni da je izbio na nekom drugom mestu. Mi taj rat nismo mogli da izbegnemo. A nismo mogli zato što je Austrija imala prioritet da se preko Balkana probije do Soluna, a onda da Nemačka preko Soluna poveže Beograd sa Berlinom i drugim gradovima. To su bili njihovi ekonomski i geopolitički interesi. I zbog toga su oni ratovali,“ ističe naš sagovornik.
Ono što jedino nisu hteli, dodaje on, jeste da prvi objave rat, nego su hteli da naprave takvu situaciju da neko drugi bude odgovoran, na primer Srbija.
„I odatle ta priča da je Srbija započela Prvi svetski rat. To nije istina, naravno. Ali to je stvar ratne propagande koja počinje pre samog rata. Ratna propaganda predstavlja, u stvari, pripremu za rat,“ zaključak je našeg sagovornika.
Srbi u svetskoj istorijskoj konotaciji
U međunarodnom javnom predstavljanju Prvog svetskog rata srpsko ratište često se obrađuje kao sporedno poglavlje mnogo više prostora se posvećuje zapadnom frontu, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Rusiji.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih je to tako, a prvi među njima je nikad dokazana činjenica da je Srbija bila neposredni povod za izbijanje Prvog svetskog rata, posle Sarajevskog atentata 28. juna 1914. godine, u kojem je ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand, zbog čega je Austrougarska 23. jula postavila ultimatum Srbiji, a 28. jula objavila joj rat.
Najveći paradoks je u tome što je Srbija bila u središtu događaja koji su pokrenuli svetski rat, a u mnogim popularnim međunarodnim prikazima ostala je na njegovoj margini.
Malo se u istorijskim knjigama govori i o tome da je Srbija je 1914. ostvarila prve velike savezničke vojne pobede, među kojima je Cerska bitka (avgust 1914) u kojoj je srpska vojska porazila austrougarske snage. Ova bitka se često navodi kao prva velika saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu. Tokom Kolubarske bitke (novembar–decembar 1914), srpska vojska izvela je protivofanzivu i potisnula austrougarske snage iz Srbije, tako da je u toj godini Austrougarska doživela dva velika neuspeha u pokušajima da vojno slomi Srbiju.
Mali se ne vide
Malobrojni svetski istoričari su ove pobede označile kao važne i koje prevazilazi veličinu Srbije, jer su one pokazale da Austrougarska, jedna od vodećih evropskih vojnih sila, nije u stanju da brzo porazi mnogo manju državu.
Svetski istoričari često prećutkuju i da je srpska vojska doživela jedno od najvećih stradanja jedne evropske vojske - Albansku golgotu.
Slom srpske odbrane krajem 1915. doveo je do povlačenja srpske vojske preko Albanije, tokom izuzetno teške zime. Posledice su bile katastrofalne: veliki broj vojnika i civila stradao je od gladi, bolesti, hladnoće i iscrpljenosti. Preživeli vojnici evakuisani su na Krf, a srpska vojska je reorganizovana i ponovo uključena u savezničke operacije.
Ovaj događaj je posebno važan jer Srbija, uprkos vojnom slomu i okupaciji, nije kapitulirala kao saveznik niti je prestala da učestvuje u ratu.
Verovatno najvažniji argument kada govorimo o međunarodnom značaju Srbije u Prvom svetskom ratu je Solunski front i doprinos slomu Centralnih sila.
U septembru 1918. srpska vojska, zajedno sa savezničkim snagama, pokrenula je proboj Solunskog fronta.
Istorijski paradoks
Rezultati su bili dalekosežni: Bugarska je 29. septembra 1918. potpisala primirje. Otvoren je put za savezničko napredovanje kroz Balkan. Austrougarska se suočila sa dodatnim vojnim i političkim pritiskom. Srpska vojska oslobodila je Beograd 1. novembra 1918. i nastavila napredovanje.
Proboj Solunskog fronta bio je važan deo šireg procesa raspada Centralnih sila, mada nije bio jedini uzrok njihovog poraza.
Percepcija uloge Srbije u Prvom svetskom ratu posebno je doživela promene nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, gde je istorija Prvog svetskog rata često predstavljana u širem jugoslovenskom okviru. Srpska nacionalna dimenzija ratnog iskustva nije uvek bila u prvom planu. Takođe, srpski istoričari i njihova istraživanja nisu uvek dovoljno prevođeni i uključivani u globalne sinteze istorije rata.
Možda je najzanimljiviji istorijski paradoks sledeći: Srbija je bila zemlja čiji je sukob sa Austrougarskom prerastao u svetski rat, zemlja koja je 1914. ostvarila velike pobede nad jednom od vodećih evropskih sila, zemlja čija je vojska preživela povlačenje preko Albanije i koja se 1918. vratila kao deo savezničkog pobedničkog pohoda. Istovremeno, u popularnoj svetskoj predstavi Prvog svetskog rata Srbija često nije dobila prostor koji odgovara tom iskustvu.
U Srbiji se Dan primirja obeležava kao državni praznik, a glavni simbol praznika je Natalijina ramonda, cvet vaskrsenja, koji simbolizuje stradanje, obnovu i pobedu srpskog naroda.
