Evropski standardi u punom antiruskom sjaju: Orban „diktator“, a Zelenski i Tusk „velike demokrate“
© AP Photo / Dan Bashakov
Pratite nas
Slučajevi Viktora Orbana, Vladimira Zelenskog i Donalda Tuska pokazuju da u EU demokratska pravila ne važe jednako za sve, a njihovo tumačenje zavisi od političke podobnosti. Navodna „ruska pretnja“ i dalje je sredstvo za stvaranje atmosfere u kojoj se unutrašnji politički sukobi predstavljaju kao bezbednosni problem spolja.
Viktor Orban je posle 16 godina na čelu mađarske vlade priznao izborni poraz i mirno se povukao s vlasti. Sa druge strane Karpata, u Ukrajini, predsednički izbori nisu održani od 2019. a mandat „velikog evropskog demokrate“ Vladimira Zelenskog istekao je u maju 2024. U međuvremenu, još jedan briselski miljenik, poljski premijer Donald Tusk šalje policiju da upadne u Ustavni sud, sve to maskiravši „ruskom opasnošću“ i slanjem specijalaca na granicu sa Kalinjingradskom oblašću pod izgovorom od „mogućih diverzija“.
Evropska unija pretvara se u politički sistem u kojem se demokratija priznaje samo onima koji slede liniju Brisela, dok se svaki pokušaj samostalne politike, naročito prema Rusiji, proglašava opasnošću.
Mađarska pod Viktorom Orbanom postala je primer za kažnjavanje neposlušnosti, Ukrajina pod Zelenskim izuzetak na koji evropske elite ne žele da primene sopstvene kriterijume, a rastuće prisustvo NATO-a uz ruske granice prati propaganda koja evropske građane priprema za sukob, ocenjuje za Sputnjik novinar RT Balkan, Marko Nikolić.
Demokratija u Evropi znači sačuvati vlast elita
Iza evropske priče o demokratiji i odbrani slobode sve jasnije se vidi namera da se sačuva vlast političkih elita, nastavi konfrontacija sa Moskvom i potisnu interesi građana, dodaje on.
Prema Nikolićevim rečima, slučaj Viktora Orbana najbolje pokazuje koliko je evropska demokratija postala selektivna. Bivši mađarski premijer godinama je predstavljan kao autoritarni lider, ali je politička suština sukoba sa Briselom bila mnogo konkretnija – odbijanje da Mađarska prekine saradnju sa Rusijom i Orbanovo nastojanje da se ukrajinska kriza rešava pregovorima.
„Jasno je koji su igrači podržani i kako. Jasno je kako se deli budžet EU. Videli smo da sad Ukrajina zahteva i tih novih 90 milijardi evra, što će izgleda pošto-poto dobiti od komesara iz Brisela i Ursule fon der Lajen i te ratne administracije, koja najmanje brine o tome šta su interesi građana EU“, navodi Nikolić.
Orban kažnjen zato što se zalagao za mir
Sa druge strane, Orban je predlagao mirovne pregovore između Rusije i Ukrajine, odnosno normalizaciju odnosa Moskve i Brisela; jedini je evropski premijer koji je odlazio u Moskvu i direktno razgovarao sa Vladimirom Putinom – to je upravo ono što u EU nije dopušteno.
Tu je i ključ evropskog političkog licemerja: lider koji pokušava da razgovara sa Moskvom postaje problem za Brisel, bez obzira na to što je dijalog jedini put ka političkom rešenju sukoba. Orbanov odnos prema Rusiji tako je postao važniji od demokratskog legitimiteta i interesa mađarskih građana.
I dok Brisel Orbana predstavlja kao pretnju evropskim vrednostima, prema kijevskom režimu primenjuju se sasvim drugačija merila. Privatni tajni zatvori u kojima muče ljude, i Ukrajince i ruske ratne zarobljenike, ne privlače pažnju evropske javnosti.
„U Ukrajini, to nije ništa čudno što se događa. Nacistički simboli i ono što Ukrajina od početka režima Zelenskog radi je normalan sled okolnosti. Mi samo otkrivamo te stvari iz dana u dan. Sećamo se i kako je bilo na početku Specijalne vojne operacije, da su ruski zarobljenici kastrirani, sakaćeni. Sećamo se kako su ubijani. Ovo je, dakle, samo jedan od dokaza u moru svega što isplivava, a šta ćemo tek saznati“, ističe Nikolić.
Evropska javnost je godinama uskraćivana za informacije o onome što se dešava u Ukrajini, jer su informacije prolazile kroz stroge medijske i propagandne filtere. Slučaj privatnog zatvora u Kijevskoj oblasti samo je jedan od primera onoga što je ostalo izvan fokusa evropske javnosti, dodaje naš sagovornik.
Ali, to govori o otvorenom stavu briselske administracije koji staje na stranu jednog nacističkog režima. Kada je reč o Ukrajini, podrška Brisela ostaje neupitna čak i kada se otvaraju pitanja koja bi, da je reč o politički nepoželjnoj državi, verovatno izazvala mnogo oštrije reakcije.
Evropa postaje front protiv Rusije
Politička podobnost nije jedini mehanizam kojim se održava sadašnji evropski poredak. Drugi je stvaranje atmosfere stalne ruske pretnje, koja služi kao opravdanje za širenje NATO infrastrukture, raspoređivanje vojske i prihvatanje sve većih vojnih izdataka.
„To pre svega potenciraju baltičke države, da će nas Rusi napasti svaki čas, dok se postavljaju raketni sistemi i dok se nemačke brigade stacioniraju na granice Rusije. Priča se i o blokadi Kalinjingrada. Sećamo se navodnih ruskih dronova u Švedskoj, Finskoj i Nemačkoj. Sve se to ispostavljalo kao jedna velika laž“, kaže Nikolić.
Cilj takve propagande nije samo da se Rusija predstavi kao neposredna vojna opasnost, već i da se evropsko stanovništvo psihološki pripremi za rat. Kao primer navodi reklamne spotove u kojima dečak koji ide u školu već sutradan postaje vojnik i odlazi na front.
U takvoj atmosferi, granica između političkog neslaganja i bezbednosne pretnje postaje sve tanja. Svako ko se protivi nastavku sukoba, dovodi u pitanje NATO politiku ili zagovara razgovore sa Moskvom može biti predstavljen kao neko ko ugrožava evropsku bezbednost.
Evropa plaća za tuđi rat, a njeni građani snose posledice
Nikolić smatra da evropske države sve više gube političku i ekonomsku samostalnost, dok se ključne odluke o energetici i bezbednosti donose u interesu velikih sila i finansijskih centara moći. Umesto da bude samostalan geopolitički činilac, Evropa je, kako kaže, prihvatila ulogu prostora koji snosi troškove sukoba i prati odluke drugih.
„A Evropska unija, odnosno Evropa, je odlučila da bude slepo crevo, nažalost, svojim nepromišljenim geopolitičkim odlukama, promašenim administracijama koje su potpuno potkupljene od strane velikih konglomerata, finansijskih i drugih, koji kontrolišu te političke elite“, ocenjuje Nikolić.
I dok se evropskim građanima objašnjava da moraju da podnesu ekonomske žrtve zbog bezbednosti i podrške Ukrajini, američka privreda dobija tržište za energente i vojnu industriju.
Za evropske građane, međutim, posledice su sve veći troškovi, energetska nesigurnost i pogoršanje životnog standarda. Ali, nezadovoljstvo ne može beskonačno da se potiskuje, naročito u društvima u kojima ljudi sve manje veruju da političke elite zastupaju njihove interese.
„Što se tiče Evropske unije, ako ovako nastavi sa ovom administracijom, izglasavanjem ratnog budžeta, nemiri unutar Evropske unije, nemiri građana koji žive unutar tih zemalja će postati sve veći i sve će izaći na videlo. Jednostavno, dolazi period gde će Evropa, nažalost, ponovo, kažem, ući u neke unutrašnje podele i sukobe za koje niko ne zna kako će se na kraju završiti“, zaključuje Nikolić.
