https://lat.sputnikportal.rs/20261103/sport-fudbal-cetvrt-veka-od-prorocanstva-bivsi-veciti-ispred-osvajaca-zlatne-lopte-inijesta-u-senci-talenata-1205210413.html
Četvrt veka od proročanstva: Bivši večiti ispred Zlatne lopte i Zlatana, Inijesta u senci „talenata“
Četvrt veka od proročanstva: Bivši večiti ispred Zlatne lopte i Zlatana, Inijesta u senci „talenata“
Sputnik Srbija
Pre četvrt veka objavljena je lista 100 najperspektivnijih mladih fudbalera sveta, na kojoj su se našli budući osvajači najvećih trofeja, legende evropskog... 03.11.2026, Sputnik Srbija
2026-11-03T08:12+0100
2026-11-03T08:12+0100
2026-11-03T08:13+0100
sport
sport
fudbal
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/03/1205210466_0:669:2047:1820_1920x0_80_0_0_4cd66909f5df541860ec6e707fb62b9b.jpg
Posebno je zanimljivo što su dvojica fudbalera koji su kasnije nosili dresove Partizana i Crvene zvezde bili bolje plasirani od budućeg osvajača Zlatne lopte Kake, dok je Andres Inijesta ostao izvan prvih 19.Fudbalski magazin „ForForTu“ (FourFourTwo) objavio je 2001. godine izbor najboljih mladih igrača planete, pokušavajući da prepozna imena koja će obeležiti naredne decenije. Danas, 25 godina kasnije, taj poredak predstavlja zanimljivo svedočanstvo o tome koliko je teško predvideti razvoj fudbalskog talenta.Na prvom mestu nalazio se francuski napadač Đibril Sise, tada član Oksera, dok je druga pozicija pripala Argentincu Andresu D'Alesandru iz River Plejta. Treći je bio brazilski talenat Leandro Bonfim, a među petoricom najperspektivnijih našli su se i Fernando Tores i Džermejn Penant.Iako su pojedini igrači sa vrha liste kasnije ostvarili zapažene karijere, najveće zvezde svoje generacije uglavnom su bile raspoređene znatno niže.Andres Inijesta, koji je sa Barselonom četiri puta osvojio Ligu šampiona, a sa reprezentacijom Španije postao svetski i dvostruki evropski prvak, zauzimao je tek 20. mesto. Arjen Roben bio je 27, Zlatan Ibrahimović 35, dok je Majkl Esijen završio na 78. poziciji.Ipak, najupečatljiviji primer pogrešne procene bio je Kaka. Brazilac, koji je tada nastupao za Sao Paulo, našao se tek na 95. mestu, ispred samo petorice fudbalera.Šest godina kasnije postao je osvajač Zlatne lopte, nakon što je predvodio Milan do titule prvaka Evrope. Prethodno je sa Brazilom osvojio Svetsko prvenstvo 2002. godine, a tokom karijere nosio je i dres Real Madrida.Upravo poređenje sa Kakom otkriva i zanimljivu vezu ove liste sa srpskim fudbalom.Na 37. mestu nalazio se Ednilson, tadašnji fudbaler Benfike, koji je kasnije nastupao za Partizan. Brazilac je bio čak 58 pozicija ispred svog sunarodnika, budućeg osvajača Zlatne lopte.Još jedan fudbaler koji je kasnije igrao u Beogradu bio je bolje rangiran od Kake. Reč je o Bojanu Đorđiću, tadašnjem talentu Mančester junajteda, koji je zauzimao 69. mesto, a tokom karijere nosio je i dres Crvene zvezde.Tako su se dvojica budućih igrača večitih rivala našla ispred fudbalera koji će 2007. godine biti proglašen najboljim na svetu.Među potcenjenim igračima bio je i Dimitar Berbatov, tada 82. na listi, koji je kasnije sa Mančester junajtedom osvojio dve titule u Premijer ligi i postao jedan od najprepoznatljivijih napadača engleskog fudbala.Posebnu pažnju privlači i poslednje, 100. mesto, koje je pripalo Aleksandru Hlebu. Beloruski vezista kasnije je postao važan igrač Arsenala, a 2008. godine prešao je u Barselonu, sa kojom je osvojio Ligu šampiona.S druge strane, neki od najviše rangiranih talenata nisu dostigli očekivane visine. Leandro Bonfim, treći na listi, nikada nije uspeo da se nametne među najboljim fudbalerima Evrope, dok su Murad Megni i Antoni le Talek, tada deseti i deveti, ostali daleko od statusa koji im je predviđan.To, međutim, ne znači da je čitav izbor bio pogrešan. Na listi su prepoznati brojni igrači koji su kasnije ostavili značajan trag u evropskom fudbalu, uključujući Rafaela van der Varta, Majkona, Rikarda Kvarežmu, Kima Kalstroma, Darena Flečera, Fabricija Koločinija i Džermejna Defoa.Najveći problem nije bio u prepoznavanju talenta, već u proceni njegovog krajnjeg dometa. Rana fizička i tehnička dominacija, nastupi za velike klubove i reputacija u mlađim kategorijama nisu uvek bili pouzdani pokazatelji budućeg uspeha.Sise je, recimo, imao uspešnu karijeru i sa Liverpulom osvojio Ligu šampiona, ali nije postao najbolji fudbaler sveta. D'Alesandro je ostavio veliki trag u južnoameričkom fudbalu, dok je Tores, četvrtoplasirani, opravdao očekivanja osvajanjem najvećih evropskih i svetskih trofeja.Sa distance od četvrt veka, lista iz 2001. godine pokazuje koliko je tanka granica između velikog talenta i velike karijere. Među stotinu tada najperspektivnijih bilo je budućih svetskih šampiona, osvajača Lige šampiona i fudbalera koji su godinama dominirali evropskim terenima, ali njihov konačni raspored malo je ličio na onaj koji su im stručnjaci predvideli.I dok su Ednilson i Bojan Đorđić u to vreme imali bolji plasman od Kake, a Inijesta gledao u leđa devetnaestorici vršnjaka, naredne godine pokazale su da se najveći talenat ne prepoznaje uvek na vreme, niti se najveća očekivanja nužno pretvaraju u najveće karijere.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
sport, fudbal
Četvrt veka od proročanstva: Bivši večiti ispred Zlatne lopte i Zlatana, Inijesta u senci „talenata“
08:12 03.11.2026 (Osveženo: 08:13 03.11.2026) Pre četvrt veka objavljena je lista 100 najperspektivnijih mladih fudbalera sveta, na kojoj su se našli budući osvajači najvećih trofeja, legende evropskog fudbala, ali i brojni talenti čije karijere nisu opravdale velika očekivanja.
Posebno je zanimljivo što su dvojica fudbalera koji su kasnije nosili dresove Partizana i Crvene zvezde bili bolje plasirani od budućeg osvajača Zlatne lopte Kake, dok je Andres Inijesta ostao izvan prvih 19.
Fudbalski magazin „ForForTu“ (FourFourTwo) objavio je 2001. godine izbor najboljih mladih igrača planete, pokušavajući da prepozna imena koja će obeležiti naredne decenije. Danas, 25 godina kasnije, taj poredak predstavlja zanimljivo svedočanstvo o tome koliko je teško predvideti razvoj fudbalskog talenta.
Na prvom mestu nalazio se francuski napadač Đibril Sise, tada član Oksera, dok je druga pozicija pripala Argentincu Andresu D'Alesandru iz River Plejta. Treći je bio brazilski talenat Leandro Bonfim, a među petoricom najperspektivnijih našli su se i Fernando Tores i Džermejn Penant.
Iako su pojedini igrači sa vrha liste kasnije ostvarili zapažene karijere, najveće zvezde svoje generacije uglavnom su bile raspoređene znatno niže.
Andres Inijesta, koji je sa Barselonom četiri puta osvojio Ligu šampiona, a sa reprezentacijom Španije postao svetski i dvostruki evropski prvak, zauzimao je tek 20. mesto. Arjen Roben bio je 27, Zlatan Ibrahimović 35, dok je Majkl Esijen završio na 78. poziciji.
Ipak, najupečatljiviji primer pogrešne procene bio je Kaka. Brazilac, koji je tada nastupao za Sao Paulo, našao se tek na 95. mestu, ispred samo petorice fudbalera.
Šest godina kasnije postao je osvajač Zlatne lopte, nakon što je predvodio Milan do titule prvaka Evrope. Prethodno je sa Brazilom osvojio Svetsko prvenstvo 2002. godine, a tokom karijere nosio je i dres Real Madrida.
Upravo poređenje sa Kakom otkriva i zanimljivu vezu ove liste sa srpskim fudbalom.
Na 37. mestu nalazio se Ednilson, tadašnji fudbaler Benfike, koji je kasnije nastupao za Partizan. Brazilac je bio čak 58 pozicija ispred svog sunarodnika, budućeg osvajača Zlatne lopte.
Ednilson Pedro Roša Andrade Mendes, fudbaler poreklom iz Gvineje Bisao sa portugalskim državljanstvom, stigao je u Partizan u januaru 2008. godine kao zvučno pojačanje. Nekadašnji talenat Benfike, koji je u mladosti prošao i školu Rome, predstavljen je kao igrač koji bi trebalo da donese kvalitet više na poziciji zadnjeg veznog, a u pojedinim medijima poređen je čak i sa Klodom Makeleleom.
Zanimljivo je da je Ednilson u Romi delio sobu sa Ivanom Tomićem, tadašnjim sportskim direktorom Partizana, dok je važnu ulogu u njegovom dolasku imao Almami Moreira. Njih dvojica poznavali su se od detinjstva, pošto su zajedno prošli mlađe kategorije Boaviste.
Ipak, nekadašnji 37. najperspektivniji mladi fudbaler sveta nije se dugo zadržao u Humskoj. Tokom prolećnog dela sezone odigrao je 14 utakmica i bio deo ekipe koja je osvojila duplu krunu, ali je već na leto 2008. napustio Partizan i prešao u kiparski AEK iz Larnake. Kasnije je nastupao za Dinamo Tbilisi i mađarski Vašaš, u kojem je 2012. završio karijeru.
Još jedan fudbaler koji je kasnije igrao u Beogradu bio je bolje rangiran od Kake. Reč je o Bojanu Đorđiću, tadašnjem talentu Mančester junajteda, koji je zauzimao 69. mesto, a tokom karijere nosio je i dres Crvene zvezde.
Bojan Đorđić, fudbaler srpskog porekla rođen u Beogradu 1982. godine, važio je za jednog od najvećih talenata svoje generacije.
Iz švedske Bromapojkarne je 1999. prešao u Mančester junajted, gde je već u sezoni 1999/2000. dobio nagradu „Džimi Marfi“ za najboljeg mladog igrača kluba. Ipak, pod vođstvom Aleksa Fergusona zabeležio je samo dva nastupa za prvi tim.
U sezoni 2003/04. stigao je na pozajmicu u Crvenu zvezdu, sa kojom je osvojio duplu krunu, a postigao je i gol protiv Odensea u Kupu UEFA. Kasnije je nastupao za Rendžers, Plimut, AIK i Videoton, a karijeru je završio 2015. godine u Indiji.
Tako su se dvojica budućih igrača večitih rivala našla ispred fudbalera koji će 2007. godine biti proglašen najboljim na svetu.
Među potcenjenim igračima bio je i Dimitar Berbatov, tada 82. na listi, koji je kasnije sa Mančester junajtedom osvojio dve titule u Premijer ligi i postao jedan od najprepoznatljivijih napadača engleskog fudbala.
Posebnu pažnju privlači i poslednje, 100. mesto, koje je pripalo Aleksandru Hlebu. Beloruski vezista kasnije je postao važan igrač Arsenala, a 2008. godine prešao je u Barselonu, sa kojom je osvojio Ligu šampiona.
S druge strane, neki od najviše rangiranih talenata nisu dostigli očekivane visine. Leandro Bonfim, treći na listi, nikada nije uspeo da se nametne među najboljim fudbalerima Evrope, dok su Murad Megni i Antoni le Talek, tada deseti i deveti, ostali daleko od statusa koji im je predviđan.
To, međutim, ne znači da je čitav izbor bio pogrešan. Na listi su prepoznati brojni igrači koji su kasnije ostavili značajan trag u evropskom fudbalu, uključujući Rafaela van der Varta, Majkona, Rikarda Kvarežmu, Kima Kalstroma, Darena Flečera, Fabricija Koločinija i Džermejna Defoa.
Najveći problem nije bio u prepoznavanju talenta, već u proceni njegovog krajnjeg dometa. Rana fizička i tehnička dominacija, nastupi za velike klubove i reputacija u mlađim kategorijama nisu uvek bili pouzdani pokazatelji budućeg uspeha.
Sise je, recimo, imao uspešnu karijeru i sa Liverpulom osvojio Ligu šampiona, ali nije postao najbolji fudbaler sveta. D'Alesandro je ostavio veliki trag u južnoameričkom fudbalu, dok je Tores, četvrtoplasirani, opravdao očekivanja osvajanjem najvećih evropskih i svetskih trofeja.
Sa distance od četvrt veka, lista iz 2001. godine pokazuje koliko je tanka granica između velikog talenta i velike karijere. Među stotinu tada najperspektivnijih bilo je budućih svetskih šampiona, osvajača Lige šampiona i fudbalera koji su godinama dominirali evropskim terenima, ali njihov konačni raspored malo je ličio na onaj koji su im stručnjaci predvideli.
I dok su Ednilson i Bojan Đorđić u to vreme imali bolji plasman od Kake, a Inijesta gledao u leđa devetnaestorici vršnjaka, naredne godine pokazale su da se najveći talenat ne prepoznaje uvek na vreme, niti se najveća očekivanja nužno pretvaraju u najveće karijere.
