https://lat.sputnikportal.rs/20261102/rusija-je-bila-pod-sankcijama-jos-u-15-veku-kako-su-trgovci-zaobilazili-blokadu-baltika-1205201619.html
Rusija je bila pod sankcijama još u 15. veku: Kako su trgovci zaobilazili blokadu Baltika?
Rusija je bila pod sankcijama još u 15. veku: Kako su trgovci zaobilazili blokadu Baltika?
Sputnik Srbija
Sankcije i paralelni uvoz Rusiji su poznati još od davnina. Profesorka Novgorodskog državnog univerziteta Marina Besudnova objasnila je kako su trgovci još u... 02.11.2026, Sputnik Srbija
2026-11-02T21:30+0100
2026-11-02T21:30+0100
2026-11-02T22:04+0100
rusija
rusija
rusija – politika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/14/1204701943_0:48:3018:1746_1920x0_80_0_0_328246087be85d3cbbbb87520e90f134.jpg
„Sivi uvoz“ u 15. vekuDanas bi se ovakva trgovina nazvala paralelnim uvozom, dok istoričarka koristi izraz „sivi uvoz“. Reč je o nelegalnim isporukama robe u Rusiju tokom 15. i 16. veka, kada su direktni trgovački putevi bili zatvarani blokadama.Šema je bila jednostavna: roba je stizala u posrednički grad, odakle je potom otpremana do konačnog odredišta. Glavno takvo čvorište, u kojem su pošiljke menjale pravac kretanja, postao je Viborg.Na Baltiku su uvođene blokade i trgovinske zabrane usmerene protiv trgovine sa Rusijom, pa su trgovci bili primorani da traže zaobilazne puteve. O tome je Besudnova, profesorka Katedre za opštu istoriju i međunarodne odnose Novgorodskog univerziteta, govorila u intervjuu za „Gazetu.ru“.U dokumentima Hanze, saveza severnoevropskih trgovačkih gradova, i livonskim hronikama ovakva trgovina sa Rusijom nazivana je „neobičnom“. Iza tog ublaženog izraza zapravo su se krila kršenja ustanovljenih zabrana. Hronike iz tog vremena živopisno opisuju koliko je borba za zaradu bila teška i opasna.Šta se prevozilo i na koji načinU Rusiju su dopremani so, med, raž, pšenica, hmelj, vino i metali.So je bila naročito cenjena jer je bila neophodna kako za pripremu hrane, tako i za soljenje haringe. Evropske države su povremeno uvodile carine na so, zbog čega je njena cena neprestano rasla.Čak su nastali i posebni „putevi soli“, kojima je ova deficitarna roba dopremana do luka. Na primer, so je prevožena iz Lineburga u Libek, odakle je distribuirana gradovima duž baltičke obale.U suprotnom smeru, iz Rusije u Evropu, odlazili su proizvodi šumske privrede sa ruskog severozapada. Tako je Viborg funkcionisao kao trgovačka kapija u oba smera — roba je prolazila i ka Rusiji i iz nje.Za takav transport bili su neophodni čamci.Roba je prevožena takozvanim „šutama“, malim jedrilicama koje su trgovci iznajmljivali od lokalnih karelskih seljaka. Oni su svoja plovila masovno davali u zakup, a upravo su takve plovidbe omogućavale trgovcima da se provuku pored blokada.Međutim, najveće opasnosti vrebale su ih upravo na vodi.Hanza protiv švedskog činovnikaHanza je odlučila da preseče ovaj trgovački put i 1425. godine pokušala da zabrani plovidbu ka Viborgu.Njen cilj bio je da zadrži kontrolu nad trgovinom solju, kako bi savez mogao da dominira tržištem, određuje cene i naplaćuje carine na unosnim trgovačkim pravcima.Međutim, fogt Nikelson, koji je upravljao Viborgom u ime švedske krune, poručio je da o trgovini sa Rusijom odlučuje isključivo švedski kralj, a nikako Hanza.Formalno, švedska monarhija borila se protiv nelegalnih isporuka, ali je u stvarnosti aktivno učestvovala u njima, budući da je „sivi uvoz“ donosio ogromnu zaradu.Nemački grad Libek, koji je u to vreme imao vodeću ulogu u Hanzi, vodio je sopstvenu igru. Zabrane trgovine preko Viborga omogućavale su mu da vrši pritisak na konkurente unutar saveza, pre svega na Reval, današnji Talin.Hanza i Švedska sukobile su se zbog soli.Na kraju je Libek uspeo da izdejstvuje rešenje koje mu je odgovaralo: prevoz soli u Viborg bio je dozvoljen, ali su trgovci morali da polože zakletvu da je neće dalje isporučivati u Rusiju.Radi regulisanja ovog pitanja razmatran je i nacrt sporazuma pod nazivom „Viborška povelja“.Međutim, nikakve zakletve nisu mogle da zaustave krijumčarenje.Štaviše, u „sivom uvozu“ učestvovali su i mnogi trgovci iz samog Libeka, kao i njihovi konkurenti iz poljskog Torunja i pruskog Kenigsberga.Borba za profit nastavila je da određuje odnose među baltičkim gradovima.Šta su rizikovali krijumčariJoš 1494. godine, sedam godina pre početka rusko-livonskog rata, petorica stanovnika Viborga uhapšena su u luci Dancig sa ruskom robom i zvanično optužena za pirateriju.To znači da su trgovci zbog krijumčarenja mogli ne samo da budu novčano kažnjeni već i da završe u zatvoru.Kada je 1501. godine između Rusije i Livonije izbio oružani sukob velikih razmera, trgovačko suparništvo dostiglo je vrhunac.Reval je angažovao kapere — privatne brodove čije su posade dobijale novac za zaplenu plovila konkurenata.Tako se trgovinska konkurencija pretvarala u prave pomorske okršaje.Tokom 1507. i 1508. godine u sukob su se uključili i moćniji igrači.Po naređenju danskog kralja Johana Drugog, na more je isplovila ratna flota koja je sistematski uništavala švedsko-karelske trgovačke brodove.Trgovina je tokom te dve godine praktično zamrla.Nisu izostajale ni novčane kazne. Nemačkim trgovcima koji su od Finaca, pristiglih sopstvenim malim plovilima, kupovali maslac i so naplaćivane su kazne od 30 maraka — što je, kako ističe istoričarka, u to vreme predstavljalo ogroman novac.Kako su sankcije na kraju propalePosle potpisivanja mira 1509. godine, livonski gradovi, pre svega Reval, nastojali su da zaustave trend koji se razvio tokom ratnih godina i koji je ugrožavao njihove trgovačke interese.Dok su zabrane bile na snazi, trgovina sa Rusima preko Viborga cvetala je, a Reval je zbog toga gubio prihode od posredovanja.Godine 1516. trgovci iz Libeka, specijalizovani za trgovinu sa Novgorodom, obavestili su gradske vlasti da je, sudeći prema obimu naplaćenih carina, u periodu od 1498. do 1516. godine količina robe koja je iz Švedske i drugih zemalja preko Hanze stizala u Rusiju postala „mnogo veća nego ranije“.Drugim rečima, „sivi uvoz“ ne samo da nije presušio već se i povećao. Iz toga se moglo zaključiti da trgovinske zabrane nisu postigle svoj cilj.Konačno, 1527. godine Viborg je zvanično dobio pravo da prima strane brodove i tako de jure postao trgovački posrednik između Novgoroda, Stokholma i Hanze.U stvarnosti je tu ulogu obavljao već decenijama.Trgovina je napokon postala legalna.Ublaži savremeno poređenje sa sankcijamaSkrati uvod i pojačaj glavni zaplet
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
rusija, rusija – politika
rusija, rusija – politika
Rusija je bila pod sankcijama još u 15. veku: Kako su trgovci zaobilazili blokadu Baltika?
21:30 02.11.2026 (Osveženo: 22:04 02.11.2026) Sankcije i paralelni uvoz Rusiji su poznati još od davnina. Profesorka Novgorodskog državnog univerziteta Marina Besudnova objasnila je kako su trgovci još u 15. veku zaobilazili blokadu Baltičkog mora preko Viborga. Preko ovog švedskog grada u Rusiju je stizala roba čiji je uvoz zvanično bio zabranjen, a posebno stroga ograničenja važila su za so.
Danas bi se ovakva trgovina nazvala paralelnim uvozom, dok istoričarka koristi izraz „sivi uvoz“. Reč je o nelegalnim isporukama robe u Rusiju tokom 15. i 16. veka, kada su direktni trgovački putevi bili zatvarani blokadama.
Šema je bila jednostavna: roba je stizala u posrednički grad, odakle je potom otpremana do konačnog odredišta. Glavno takvo čvorište, u kojem su pošiljke menjale pravac kretanja, postao je Viborg.
Na Baltiku su uvođene blokade i trgovinske zabrane usmerene protiv trgovine sa Rusijom, pa su trgovci bili primorani da traže zaobilazne puteve. O tome je Besudnova, profesorka Katedre za opštu istoriju i međunarodne odnose Novgorodskog univerziteta, govorila u intervjuu za „Gazetu.ru“.
U dokumentima Hanze, saveza severnoevropskih trgovačkih gradova, i livonskim hronikama ovakva trgovina sa Rusijom nazivana je „neobičnom“. Iza tog ublaženog izraza zapravo su se krila kršenja ustanovljenih zabrana. Hronike iz tog vremena živopisno opisuju koliko je borba za zaradu bila teška i opasna.
Šta se prevozilo i na koji način
U Rusiju su dopremani so, med, raž, pšenica, hmelj, vino i metali.
So je bila naročito cenjena jer je bila neophodna kako za pripremu hrane, tako i za soljenje haringe. Evropske države su povremeno uvodile carine na so, zbog čega je njena cena neprestano rasla.
Čak su nastali i posebni „putevi soli“, kojima je ova deficitarna roba dopremana do luka. Na primer, so je prevožena iz Lineburga u Libek, odakle je distribuirana gradovima duž baltičke obale.
U suprotnom smeru, iz Rusije u Evropu, odlazili su proizvodi šumske privrede sa ruskog severozapada. Tako je Viborg funkcionisao kao trgovačka kapija u oba smera — roba je prolazila i ka Rusiji i iz nje.
Za takav transport bili su neophodni čamci.
Roba je prevožena takozvanim „šutama“, malim jedrilicama koje su trgovci iznajmljivali od lokalnih karelskih seljaka. Oni su svoja plovila masovno davali u zakup, a upravo su takve plovidbe omogućavale trgovcima da se provuku pored blokada.
Međutim, najveće opasnosti vrebale su ih upravo na vodi.
Hanza protiv švedskog činovnika
Hanza je odlučila da preseče ovaj trgovački put i 1425. godine pokušala da zabrani plovidbu ka Viborgu.
Njen cilj bio je da zadrži kontrolu nad trgovinom solju, kako bi savez mogao da dominira tržištem, određuje cene i naplaćuje carine na unosnim trgovačkim pravcima.
Međutim, fogt Nikelson, koji je upravljao Viborgom u ime švedske krune, poručio je da o trgovini sa Rusijom odlučuje isključivo švedski kralj, a nikako Hanza.
Formalno, švedska monarhija borila se protiv nelegalnih isporuka, ali je u stvarnosti aktivno učestvovala u njima, budući da je „sivi uvoz“ donosio ogromnu zaradu.
Nemački grad Libek, koji je u to vreme imao vodeću ulogu u Hanzi, vodio je sopstvenu igru. Zabrane trgovine preko Viborga omogućavale su mu da vrši pritisak na konkurente unutar saveza, pre svega na Reval, današnji Talin.
Hanza i Švedska sukobile su se zbog soli.
Na kraju je Libek uspeo da izdejstvuje rešenje koje mu je odgovaralo: prevoz soli u Viborg bio je dozvoljen, ali su trgovci morali da polože zakletvu da je neće dalje isporučivati u Rusiju.
Radi regulisanja ovog pitanja razmatran je i nacrt sporazuma pod nazivom „Viborška povelja“.
Međutim, nikakve zakletve nisu mogle da zaustave krijumčarenje.
Štaviše, u „sivom uvozu“ učestvovali su i mnogi trgovci iz samog Libeka, kao i njihovi konkurenti iz poljskog Torunja i pruskog Kenigsberga.
Borba za profit nastavila je da određuje odnose među baltičkim gradovima.
Šta su rizikovali krijumčari
Još 1494. godine, sedam godina pre početka rusko-livonskog rata, petorica stanovnika Viborga uhapšena su u luci Dancig sa ruskom robom i zvanično optužena za pirateriju.
To znači da su trgovci zbog krijumčarenja mogli ne samo da budu novčano kažnjeni već i da završe u zatvoru.
Kada je 1501. godine između Rusije i Livonije izbio oružani sukob velikih razmera, trgovačko suparništvo dostiglo je vrhunac.
Reval je angažovao kapere — privatne brodove čije su posade dobijale novac za zaplenu plovila konkurenata.
Tako se trgovinska konkurencija pretvarala u prave pomorske okršaje.
Tokom 1507. i 1508. godine u sukob su se uključili i moćniji igrači.
Po naređenju danskog kralja Johana Drugog, na more je isplovila ratna flota koja je sistematski uništavala švedsko-karelske trgovačke brodove.
Trgovina je tokom te dve godine praktično zamrla.
Nisu izostajale ni novčane kazne. Nemačkim trgovcima koji su od Finaca, pristiglih sopstvenim malim plovilima, kupovali maslac i so naplaćivane su kazne od 30 maraka — što je, kako ističe istoričarka, u to vreme predstavljalo ogroman novac.
Kako su sankcije na kraju propale
Posle potpisivanja mira 1509. godine, livonski gradovi, pre svega Reval, nastojali su da zaustave trend koji se razvio tokom ratnih godina i koji je ugrožavao njihove trgovačke interese.
Dok su zabrane bile na snazi, trgovina sa Rusima preko Viborga cvetala je, a Reval je zbog toga gubio prihode od posredovanja.
Godine 1516. trgovci iz Libeka, specijalizovani za trgovinu sa Novgorodom, obavestili su gradske vlasti da je, sudeći prema obimu naplaćenih carina, u periodu od 1498. do 1516. godine količina robe koja je iz Švedske i drugih zemalja preko Hanze stizala u Rusiju postala „mnogo veća nego ranije“.
Drugim rečima, „sivi uvoz“ ne samo da nije presušio već se i povećao. Iz toga se moglo zaključiti da trgovinske zabrane nisu postigle svoj cilj.
Konačno, 1527. godine Viborg je zvanično dobio pravo da prima strane brodove i tako de jure postao trgovački posrednik između Novgoroda, Stokholma i Hanze.
U stvarnosti je tu ulogu obavljao već decenijama.
Trgovina je napokon postala legalna.
Ublaži savremeno poređenje sa sankcijamaSkrati uvod i pojačaj glavni zaplet
