Veštačka inteligencija i umetnost: Ko je tu autor kada i mašina stvara
© Sputnik / Mikhail Voskresenskiy
/ Pratite nas
Kada je praistorijski čovek otkrio kako sam da proizvede vatru, ona mu je donela mogućnost da osvetli svoju pećinu, da se ogreje i pripremi hranu – pod uslovom da nauči da je kontroliše i da ne izgori. Da li i rukovanje veštačkom inteligencijom možemo da razumemo na taj način?
Veštačka inteligencija danas može da napiše pesmu ili roman, da komponuje muziku, da napravi sliku. Njena primena u umetnosti otvara pitanja koja se ne tiču samo tehnoloških mogućnosti, nego i samog pojma autorstva: gde se završava uloga alata ili saradnika, a gde počinje stvaralački doprinos čoveka.
Dok izdavač Zoran Hamović smatra da je najveća opasnost veštačke inteligencije u tome što nam daje priliku da ne radimo, da se ne trudimo i da ne mislimo, te da su za prepoznavanje umetničke vrednosti dela potrebni odgovornost i znanje, vizuelni umetnik i profesor Predrag Terzić ukazuje na to da nove tehnologije treba razumeti kao sastavni deo razvoja umetnosti i društva i koristiti ih na kreativan način.
Alat koji ne sme da preuzme kontrolu
Predrag Terzić u razgovoru za Sputnjik podseća na to da se razvoj veštačke inteligencije ne može odvojiti od ranijih tehnoloških dostignuća, jer njeni temelji sežu u šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Ono što se promenilo, kako napominje naš sagovornik, jesu mogućnosti koje su doneli razvoj nauke i tehnologije, kao i dostupnost novih alata širokom krugu ljudi.
„Najgore je to što ljudi misle da je veštačka inteligencija, zato što dolazi kao nešto novo – nešto užasno. Ne bih mogao da kažem da je to samo neka vrsta izazova, ali kako vreme odmiče, više nemate mogućnost da se vratite u doba pre 2021. godine. Kada su se pojavili Midjourney, 2022. godine, i ChatGPT, dobili smo novi zamah koji nam omogućava da radimo dosta toga“, ističe Terzić.
Prema njegovim rečima, mogućnosti su brojne: od korišćenja baza podataka do izrade personalizovanih AI dodataka koji sadrže materijale određenog korisnika i mogu da mu posluže kao osnova za dalji rad.
Glavni urednik izdavačke kuće "Klio" Zoran Hamović smatra da bi o veštačkoj inteligenciji možda bilo preciznije govoriti kao o „dodatnoj inteligenciji“, jer izraz „veštačka“, prema njegovom mišljenju, može da stvori utisak da je reč o samostalnom entitetu koji ne zavisi od čoveka, iako je čovek taj koji je razvija i koristi.
Strah od novog, kako ističe Zoran Hamović, nije neobična reakcija, jer svaka velika tehnološka promena izaziva i bojazan i radoznalost. Ipak, kako napominje naš sagovornik, važno je da čovek nauči da koristi nova sredstva, a da pritom ne izgubi svest o sopstvenoj odgovornosti.
„To znači da je čovek taj koji njome upravlja. On mora uvek da bude svestan sopstvene odgovornosti. Odgovoran je prema sebi zato što veštačku, odnosno dodatnu inteligenciju koristi kao alat. To mu daje neku vrstu superiornog položaja, ali samo pod jednim uslovom: da je ovladao njome, da raspolaže određenim znanjem“, naglašava naš sagovornik.
Rembrant i granice kopiranja
Prema mišljenju Zorana Hamovića, ako se umetniku veštačka inteligencija nađe na raspolaganju kao sredstvo za rad, samo njeno korišćenje ne znači da je delo izgubilo autentičnost.
„Gde dobijamo autorski pečat koji uspeva da opstane? Dobijamo ga tamo gde se umetnik pozicionira kao neko ko i dalje unosi razmenu osećanja koju je unosio u desetom veku, u praistoriji, koju unosi i danas. Ako ostvarimo komunikaciju, ako otkrijemo energiju koju prepoznajemo u umetnosti, onda ne stojimo pred nekakvom tehnološkom jalovinom, nego pred realnim umetničkim ostvarenjem koje je upotrebilo ono što mu je na raspolaganju“, smatra Zoran Hamović.
Da bi pokazao kako se tehnologija može koristiti u umetnosti, Predrag Terzić navodi projekat „The Next Rembrandt“, u kojem su analizirana dela Rembranta, a zatim primenjeni digitalni postupci za stvaranje nove slike u njegovom stilu. U projektu je analizirano 130 Rembrantovih dela, a prikupljeni podaci su korišćeni za generisanje slike koja oponaša njegovo slikarstvo.
Predrag Terzić, međutim, smatra da takav rezultat ne treba poistovećivati sa stvaralačkim postupkom samog umetnika.
„Oni su samo koristili njegov stil iz određenog perioda, ali, izvinite, Rembrant 2023. godine ne bi slikao onako kako su ga oni predstavili. Ako već koristite novu tehnologiju, pomalo je iluzorno koristiti mozak iz 17. veka u 2026. godini. To je glavni problem“, kaže Terzić i dodaje da tehnologija može da prepozna i reprodukuje određene osobine stila, ali ostaje pitanje da li je takvo oponašanje dovoljno za nastanak autentičnog umetničkog dela.
Zoran Hamović, međutim, podseća na to da se umetnost ni pre pojave veštačke inteligencije nije razvijala isključivo kroz individualni rad, jer su u velikim slikarskim radionicama, poput onih iz vremena Rubensa, razni umetnici učestvovali u izradi slika, a pojedini bili specijalizovani samo za određene motive.
Prema njegovim rečima, takva praksa pokazuje da autorstvo i stvaralački doprinos ni u ranijim vremenima nisu bili jednostavni i jednoznačni, zbog čega je važno razlikovati razne nivoe umetničke vrednosti, od reprodukcije postojećeg do dela koja donose nešto novo.
Može li veštačka inteligencija da napiše roman?
Pitanje autorstva posebno je osetljivo u književnosti, gde se sve češće pojavljuju rukopisi nastali uz pomoć generativnih alata. U medijima je nedavno odjeknula vest da je roman kanadsko-haićanskog pisca Telisona Aurelijena povučen iz konkurencije za prestižnu francusku književnu nagradu „Gonkur“ nakon optužbi da je u velikoj meri napisan uz pomoć veštačke inteligencije.
Predrag Terzić smatra da je važno razlikovati različite nivoe upotrebe tehnologije: ako autor veštačkoj inteligenciji samo zada da napiše roman, bez sopstvenog stvaralačkog doprinosa, onda se postavlja pitanje šta je u tom procesu zaista njegovo.
Zoran Hamović navodi da se oko upotrebe veštačke inteligencije već razvilo i posebno tržište, tako da se na internetu mogu pronaći kursevi i obuke za ljude koji žele da pomoću tih alata proizvode i prodaju knjige.
„Ti ljudi su sada, uslovno rečeno, tehnički izvođači. Oni su tehničari, operateri programa ili određenog načina rada. Više uopšte ne razmišljaju o književnoj supstanci. To može dovesti do velike količine sadržaja koji se proizvodi i prodaje, ali bez ozbiljnijeg bavljenja književnošću. Ipak, upotreba veštačke inteligencije nije sama po sebi dokaz da je neko delo bezvredno ili da nije reč o autentičnom stvaralaštvu“, kaže Zoran Hamović.
On smatra da najveći rizik nije samo mogućnost da veštačka inteligencija proizvede nekvalitetan sadržaj, već i to što ljudi mogu početi da prihvataju njene odgovore bez provere, što, kako ističe, postepeno slabi potrebu za samostalnim razmišljanjem i donošenjem odluka.
„Neće biti moguće reći: 'Nemoj to da koristiš.' Naravno da će svi koristiti veštačku inteligenciju – pre svega pisci, prevodioci i svi oni koji imaju potrebu da dođu do podataka. I da se ne zavaravamo, bez obzira na to koliko veštačka inteligencija u nekom trenutku halucinira i koliko daje lažne podatke, ljudi će joj verovati“, upozorava Hamović.
On taj proces poredi s promenama koje su već nastale zbog mobilnih telefona, koji pamte brojeve i pronalaze putanje, tako da ljudi sve manje pamte telefonske brojeve i sve ređe pokušavaju sami da se orijentišu.
Predrag Terzić, koji radi s mladim ljudima, takođe primećuje da je sve teže održati pažnju u okruženju u kojem se sadržaji smenjuju velikom brzinom i ukazuje na to da obrazovanje treba da se prilagodi toj promeni.
„Zato je, verovatno, prisutan i strah da će veštačka inteligencija ubiti kreativnost. Ipak, ako imate ideju, ako ste radoznali i želite da napravite grešku, onda ćete uraditi nešto kreativno. U svakom slučaju, morate nešto da znate i morate da imate iskustvo da biste mogli da donesete sud i preuzmete odgovornost“, kaže Terzić.
Kritičko mišljenje kao uslov
Zoran Hamović veruje da će ljudi i ubuduće određivati šta se smatra vrednim i autentičnim, ali da će za to biti potrebno znanje koje omogućava da se sadržaj proceni u širem kontektstu.
„Moramo da znamo da je kritičko korišćenje tih podataka neophodno i važno. Ono nam omogućava da ih koristimo na autentičan način, ukoliko smo umetnici, ili da se na njih oslonimo u naučne i svakodnevne svrhe, uz odgovarajuću proveru pouzdanosti. A veštačkoj inteligenciji za sada nedostaje upravo pouzdanost“, kaže Hamović.
On upozorava na to da se sada lako previđa da veštačka inteligencija raspolaže samo podacima koji su zabeleženi i dostupni, ali da ne obuhvata deo ljudskog iskustva, znanja i stvarnosti koji nije prenet u digitalni prostor, zbog čega se na rezultate koje tehnologija nudi ne može gledati kao na potpunu sliku sveta.
„Mi smo sada u vremenu menadžera. Menadžeri raspolažu postojećim, a lideri stvaraju nešto novo. Tu vrstu ljudske slabosti veštačka inteligencija koristi, pa čak i zloupotrebljava. A kada budemo lideri u odnosu na veštačku inteligenciju, to će značiti da ćemo mi koristiti nju, a ne ona nas“, zaključuje Zoran Hamović.
