Hrvatska kao Ukrajina: Od Blajburga prave – lažni Jasenovac
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Poraz ustaša u Blajburgu predstavlja važan deo identiteta Hrvatske. To ne treba da nas iznenađuje i ne možemo očekivati nikakvo suočavanje Hrvatske sa prošlošću, pogotovo što danas u Evropi Hrvatska zauzima veoma poželjnu poziciju – antirusku. Paralele između Hrvatske i Ukrajine su očigledne.
Ovako dr Nikola Ožegović, istoričar i teolog na Filozofskom fakultetu u Banjaluci komentariše nastojanja šefa Domovinskog pokreta Ivana Penave da državnim novcem finansira spomen-područje ustašama ubijenim u Blajburgu. Penava već duže vremena ubeđuje vladu Andreja Plenkovića da uloži milione evra za izgradnju buduće javne ustanove koja bi trebalo da bude izgrađena u hrvatskom Macelju, budući da su Austrijanci jasno stavili zabranu na svako veličanje nacista i njihovih satelita.
Blajburški mit
Blajburški mit, objašnjava Ožegović, postao je deo hrvatskog nacionalnog i državnog identiteta posle 1991. godine. On je posle 1945. godine živeo u emigrantskim krugovima, pre svega u krugovima ustaške emigracije u Južnoj Americi, dok je danas to postala ideologija oko koje su se maltene svi Hrvati homogenizovali.
Baš sam nedavno, istražujući temu vezanu za hrvatsku emigraciju, čitao list Matice hrvatske, koji je izlazio u emigraciji. Jedan od naslova tih tekstova glasio je „Genocid u Blajburgu“. Oni su koristili izraz genocid za stradanje svojih vojnih snaga nakon samog Blajburga. Na samom Blajburgu nije bilo stradanja, ali ga je kasnije bilo širom bivše Jugoslavije. Došlo je do ubijanja nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i određenog broja civila koji su se sa njima povlačili. Godine 1991, ali i ranije, Franjo Tuđman i drugi istupali su pred hrvatskom emigracijom gde su formulisali ideju ujedinjenja hrvatske domovine sa iseljeništvom. Dakle, objedinjavanja svih snaga za borbu protiv jugoslovenskog i srpskog rukovodstva i za osamostaljivanje Hrvatske, kaže Ožegoviž za Sputnjik.
On podseća na izjave Stjepana Mesića, o čemu svedoče i video-snimci, tokom njegovog obraćanja u Australiji, kada je govorio da je Hrvatska pobedila dva puta u Drugom svetskom ratu — 10. aprila 1941. i 1945. godine — te da Hrvati ne treba nikome da se izvinjavaju ni za Jasenovac, a kamoli za nešto drugo.
Možemo sasvim sigurno reći da su Blajburški mit i blajburška mitologija danas deo hrvatskog državnog i nacionalnog identiteta. Iako o tome postoje oprečna mišljenja u Hrvatskoj, ona nisu toliko izražena da bi to dovela u pitanje. Taj blajburški mit i diskusija o njemu nalaze se na marginama hrvatskog društva. Ono nije podeljeno u tom smislu.
Naš sagovornik objašnjava da Hrvatska nije jedina evropska zemlja koja aktivno veliča nacističke satelite – Ukrajina Vladimira Zelenskog radi identičnu stvar, na očigled evropske javnosti.
U Ukrajini imamo pandan u politici Zelenskog, koji je pre nekih dva meseca sahranio jednog veoma bliskog saradnika Ante Pavelića — ukrajinskog nacionalistu Andreja Meljnika. On je sahranjen sa najvećim državnim počastima. Radi se o jednom od veoma bliskih Pavelićevih saradnika, sa kojim je održavao tesne veze i prepisku.
Neizlečen narativ
Svakako da je održavanje i negovanje ovakvog narativa opasno po Srbe, kako u Republici Srpskoj, tako i u Srbiji, a primer Ukrajine i o tome svedoči. U Ukrajini je takav pristup prošlosti i istorijski revizionizam doveo do prevaspitanja ukrajinske omladine i to traje već nekoliko decenija. Hrvatska omladina deli istu sudbinu.
U njihovim udžbenicima se Nezavisna Država Hrvatska nigde ne osuđuje kao takva. Jasenovačke žrtve se marginalizuju, njihov broj se umanjuje, one se čak i ne pominju ili im se posvećuje veoma malo prostora. Holokaust kao pojam postoji u hrvatskim udžbenicima, na primer, dok genocid nad Srbima uopšte ne postoji. Starije analize udžbenika koje kolege redovno vrše, sa stručnog aspekta i sa stručne tačke gledišta, pokazuju da su Srbi zaista predstavljeni u krajnje negativnom svetlu.
I Prva Jugoslavija, i jugoslovensko ujedinjenje, i Drugi svetski rat, i devedesete godine — u svim tim ključnim, prelomnim momentima, Srbi su predstavljeni u izrazito negativnom svetlu. To je već stvorilo jednu generaciju koja je u Hrvatskoj odrasla u novom narativu i tako nešto nikoga više ne začuđuje, ističe Ožegović.
To je realnost današnje i buduće Hrvatske. Možemo samo da se nadamo i da radimo na tome da ne dođe do nekog novog konflikta, ali taj konfliktni potencijal svakako postoji.
Važnost istorijskog sećanja
Srbija i Srpska treba da se odrede prema ovakvim nacističkim i ustaškim ispadima iz Hrvatske tako što će graditi i negovati svoje istorijsko sećanje, zasnovano na sopstvenim borbama i žrtvama, opominje naš sagovornik.
Na planu negovanja istorijskog sećanja se, naravno, u poslednjim decenijama mnogo više radi nego što je to bilo ranije moguće u bivšoj Jugoslaviji. Sada mi imamo jasan srpski nacionalni identitet, jasno srpsko stanovište. Nemamo više potrebe da vodimo računa o tome šta će reći neko drugi, kako će reagovati Hrvati ili muslimani. Gradimo jednu srpsku svest koja je svakako integrativna i nije suprotstavljena drugima. Mi imamo jugoslovensko iskustvo. Pozitivna strana tog iskustva jeste otvorenost prema srodnim narodima, ali u okviru tog iskustva ne treba da se žrtvujemo i zaboravljamo sopstveno stradanje, a Jasenovac i genocid u NDH svakako predstavljaju centralno i najveće stradanje Srba u 20. veku.
Srbima sa obe strane Drine su potrebni jaka nacionalna politika i jaka nacionalna svest, kao i spremnost na svaki mogući razvoj događaja, zaključuje Ožegović.
Pogledajte i:
