https://lat.sputnikportal.rs/20261018/povratak-na-fabricka-podesavanja-propao-projekat-medlin-olbrajt-i-klintonovih-u-bosni-i-hercegovini-1204613329.html
Povratak na fabrička podešavanja: Propao projekat Medlin Olbrajt i Klintonovih u Bosni i Hercegovini
Povratak na fabrička podešavanja: Propao projekat Medlin Olbrajt i Klintonovih u Bosni i Hercegovini
Sputnik Srbija
Nedavno je, na skupu u Trstu, uglavnom pred istraživačima i ljudima iz akademske zajednice, italijanski šef diplomatije Antonio Tajani, govoreći o perspektivama... 18.10.2026, Sputnik Srbija
2026-10-18T17:25+0200
2026-10-18T17:25+0200
2026-10-18T17:25+0200
region
region
region – politika
komentari i analitika
emisija „prorok“
bosna i hercegovina (bih)
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/12/1204613984_0:67:1280:787_1920x0_80_0_0_25a67202ff13d521218a7cecaa078f86.jpg
Naravno, ministar Tajani ovo je izgovorio u kontekstu zaključka kako je nužno evroperspektivu prikazati izvesnom, a da toga nema bez podrške političara iz država kandidata.Nije rekao, ali se iz predočenog podrazumeva – sa podrškom političara iz država kandidata postoji problem. Jer, čak i kada se na lokalnom nivou mnogo govori o neophodnosi pridruživanja EU, malo se radi u tom smeru. Sa jedne strane zagovornici EU sve neubedljivije brane svoje stavove, dok sa druge strane evroskepticizam raste.Zašto je tako? Razloga za ovakav epilog je mnogo, moglo bi se na tu temu podosta pisati i govoriti, mada nije izvesno da li bi svi zainteresovani želeli da pročitaju i čuju objektivnu analizu. Tako je zato što se među zainteresovanima nalaze i oni iz famozne „međunarodne zajednice“ koji su odgovorni za ovakvo stanje, a odgovornost ne bi želeli ni da podele, a kamoli prihvate.Pun krugI tu se vraćamo na birokratiju, briselsku, vašingtonsku ili londonsku, potpuno je svejedno, koja je svojim činjenjem i nečinjenjem, delovanjem po inerciji i oslanjajući se na silu - proizvela stanje kakvo je danas. Stanje je takvo, a pokazuju to najbolje rezultati poslednjih izbora u BiH, da je za tri decenije iskoračan pun krug: vratili smo se na početnu tačku.Istina, nešto je i različito, pre svega kada se govori o demografskim trendovima, pa po ko zna koji put izlaznost na izborima dokazuje da su birački spiskovi jedno, a realnost nešto sasvim drugo.Prema onome što se može primetiti u BiH, verovatnoća kako na celoj teritoriji stalno radi, školuje se i živi tek oko 2,5 miliona stanovnika – prilično je visoka. Neki su u pečalbi privremeno, neki za stalno, neki odlaze na tri meseca da zarade, pa se vraćaju kući na isti vremenski period zbog administrativnih barijera. Niska izlaznost nije samo povezana sa razočarenjem birača, nego i sa odlivom populacije koju zvanična statistika ne beleži.Odliv populacije odigrava se usled besperspektivnosti, a nju indukuju dva razloga. Prvo, razlike u zaradama, kvalitetu javnih usluga i uopšte nivou životnog standarda između najbogatijih EU članica i balkanskih država uopšte se nisu smanjile. Zvaničnika statistika beleži u apsolutnim iznosima trendove rasta na Balkanu, no u relativnom odnosu nastalom upoređivanjem primećuje se trajno zaostajanje za „razvijenim Zapadom“. Kontinentalni geoekonomski poredak uspostavljen nakon prve industrijske revolucije učvršćuje se postojanjem EU, aktivnosti u zoni takozvane „plave banane“, kako je ovaj geografski areal nazvao Rože Brune determinišu privrednu dinamiku u Evropi, dok se to na periferiji ne oseća u punoj meri i obično se manifestuje sa vremenskim zakašnjenjem.Uprkos neprestanoj priči o evrointegracijama periferizacija Balkana opredeljuje njegovo trajno zaostajanje za zonom „plave banane“ i to je tako. Komunističke vlasti su u jednom istorijskom razdoblju pokušale da ovaj zaostatak smanje, čak im je to donekle i uspevalo u pojedinim intervalima, no i to se naposletku završilo na dobro poznati način.Drugo, za međunarodne birokrate su evrointegracije često bile samo „maskirovka“ za zaokruživanje davno definisanih geopolitičkih ciljeva. Konkretno, ti ciljevi su za BiH postavljeni još i pre pregovora u Dejtonu, a rešenja iz mirovnog sporazuma trebalo su da posluže kao privremena.Antologija inženjeringaI onda smo u BiH prisustvovali neverovatnim odlukama međunarodne birokratije i još neverovatnijim načinima njihovog sprovođenja. Šta se sve dešavalo od 1996. godine ući će u antologiju političkog inženjeringa, nešto od toga podseća na mere Benjamina Kalaja, nešto od toga prevazilazi i austrougarsko „terensko delovanje“.Što se EU tiče, ali pre svega SAD i Velike Britanije, Dejtonskom sporazumu i rešenjima koja su ispregovarana zapravo nikada nije „data prava šansa“ za primenjivanje. Suštinski, punih trideset godina bila je to „igra mačke i miša“, u kojoj je jači pokušavao da obesmisli i čak ukine dvoentitetsku strukturu i konsenzualno odlučivanje zasnovano na saglasnosti predstavnika tri naroda, a slabiji, pre svega Srbi, ali u mnogim situacijama i Hrvati, dovijali su se relativizujući taj pritisak i čuvajući svoju poziciju kako se moglo i dokle se moglo.Promene odnosa snaga u globalnim okvirima, serija kriza koje su uzdrmale EU i SAD, kao i sve češće i sve veće razmirice unutar nekada homogenog političkog Zapada, učinile su da i pritisak prema BiH i unutar BiH najpre „olabavi“, a zatim i postane nedelotvoran.Epohalni porazIako onima iz famozne „međunarodne zajednice“ koji su odgovorni za ovakvo stanje u BiH neće biti jasno, doživeli su epohalni poraz nakon kojeg se sve menja.Nema više priče o zaokruživanju geopolitičkih ciljeva, naročito ne onih koje su utvrđivali Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk i Hilari Klinton, pa je suludo prema tome kalibrirati i tekuću, a kamoli buduću politiku. Suludo je i projektovati implementaciju bilo kakvih politika preko birokrata, zvali se oni specijalni izaslanici ili visoki predstavnici, pošto su nas upravo ti i takvi doveli do današnjeg stanja.BiH se vraća na „fabrička podešavanja“, na „dejtonski okvir“ koji se mora u punoj meri primeniti i o čijoj implementaciji se mora nanovo pregovarati između legitimnih i legalno izabranih predstavnika tri naroda. Mora se opet pregovarati zato što su međunarodne birokrate udaljile strukturu od „dejtonskih okvira“.To je način da se sačuva BiH, a istovremeno pronađu funkcionalna rešenja koja mogu trajati. U suprotnom, BiH će se raspasti, uz veće ili manje potrese, u ovom trenutku je nemoguće prognozirati. Poslednja konstatacija je za mnoge onespokojavajuća, čak deluje preteći, ali nije problem u konstatovanju posledica, nego u uzrocima koji su do toga doveli.Da je drugačije postupano od 1996. godine, da se dejtonskim rešenjima zaista „pružila šansa“ i da su u punoj meri implementarina, da nije bilo toliko intervencionizma i političkog inženjeringa, na kraju krajeva i da su evrointegracije predstavljale realan domet, a ne „maskirovku“ za geopolitičku prekompoziciju prostora, stanje bi danas najverovatnije bilo sasvim drugačije.No, baviti se sada takvim raspravama sasma je bespredmetno. Iz onog što se dešavalo mogu se izvući pouke. Jedna od ključnih je da se sa upravom međunarodne birokratije mora pod hitno završiti.Pogledajte i:
bosna i hercegovina (bih)
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
region, region – politika, komentari i analitika, emisija „prorok“, bosna i hercegovina (bih)
region, region – politika, komentari i analitika, emisija „prorok“, bosna i hercegovina (bih)
Povratak na fabrička podešavanja: Propao projekat Medlin Olbrajt i Klintonovih u Bosni i Hercegovini
Nedavno je, na skupu u Trstu, uglavnom pred istraživačima i ljudima iz akademske zajednice, italijanski šef diplomatije Antonio Tajani, govoreći o perspektivama širenja EU, usput spomenuo i kako je loše rešenje da procese na Balkanu opredeljuju birokrate iz Brisela.
Naravno, ministar Tajani ovo je izgovorio u kontekstu zaključka kako je nužno evroperspektivu prikazati izvesnom, a da toga nema bez podrške političara iz država kandidata.
Nije rekao, ali se iz predočenog podrazumeva – sa podrškom političara iz država kandidata postoji problem. Jer, čak i kada se na lokalnom nivou mnogo govori o neophodnosi pridruživanja EU, malo se radi u tom smeru. Sa jedne strane zagovornici EU sve neubedljivije brane svoje stavove, dok sa druge strane evroskepticizam raste.
Zašto je tako? Razloga za ovakav epilog je mnogo, moglo bi se na tu temu podosta pisati i govoriti, mada nije izvesno da li bi svi zainteresovani želeli da pročitaju i čuju objektivnu analizu. Tako je zato što se među zainteresovanima nalaze i oni iz famozne „međunarodne zajednice“ koji su odgovorni za ovakvo stanje, a odgovornost ne bi želeli ni da podele, a kamoli prihvate.
I tu se vraćamo na birokratiju, briselsku, vašingtonsku ili londonsku, potpuno je svejedno, koja je svojim činjenjem i nečinjenjem, delovanjem po inerciji i oslanjajući se na silu - proizvela stanje kakvo je danas. Stanje je takvo, a pokazuju to najbolje rezultati poslednjih izbora u BiH, da je za tri decenije iskoračan pun krug: vratili smo se na početnu tačku.
Istina, nešto je i različito, pre svega kada se govori o demografskim trendovima, pa po ko zna koji put izlaznost na izborima dokazuje da su birački spiskovi jedno, a realnost nešto sasvim drugo.
Prema onome što se može primetiti u BiH, verovatnoća kako na celoj teritoriji stalno radi, školuje se i živi tek oko 2,5 miliona stanovnika – prilično je visoka. Neki su u pečalbi privremeno, neki za stalno, neki odlaze na tri meseca da zarade, pa se vraćaju kući na isti vremenski period zbog administrativnih barijera. Niska izlaznost nije samo povezana sa razočarenjem birača, nego i sa odlivom populacije koju zvanična statistika ne beleži.
Odliv populacije odigrava se usled besperspektivnosti, a nju indukuju dva razloga. Prvo, razlike u zaradama, kvalitetu javnih usluga i uopšte nivou životnog standarda između najbogatijih EU članica i balkanskih država uopšte se nisu smanjile. Zvaničnika statistika beleži u apsolutnim iznosima trendove rasta na Balkanu, no u relativnom odnosu nastalom upoređivanjem primećuje se trajno zaostajanje za „razvijenim Zapadom“. Kontinentalni geoekonomski poredak uspostavljen nakon prve industrijske revolucije učvršćuje se postojanjem EU, aktivnosti u zoni takozvane „plave banane“, kako je ovaj geografski areal nazvao Rože Brune determinišu privrednu dinamiku u Evropi, dok se to na periferiji ne oseća u punoj meri i obično se manifestuje sa vremenskim zakašnjenjem.
Uprkos neprestanoj priči o evrointegracijama periferizacija Balkana opredeljuje njegovo trajno zaostajanje za zonom „plave banane“ i to je tako. Komunističke vlasti su u jednom istorijskom razdoblju pokušale da ovaj zaostatak smanje, čak im je to donekle i uspevalo u pojedinim intervalima, no i to se naposletku završilo na dobro poznati način.
Drugo, za međunarodne birokrate su evrointegracije često bile samo „maskirovka“ za zaokruživanje davno definisanih geopolitičkih ciljeva. Konkretno, ti ciljevi su za BiH postavljeni još i pre pregovora u Dejtonu, a rešenja iz mirovnog sporazuma trebalo su da posluže kao privremena.
I onda smo u BiH prisustvovali neverovatnim odlukama međunarodne birokratije i još neverovatnijim načinima njihovog sprovođenja. Šta se sve dešavalo od 1996. godine ući će u antologiju političkog inženjeringa, nešto od toga podseća na mere Benjamina Kalaja, nešto od toga prevazilazi i austrougarsko „terensko delovanje“.
Što se EU tiče, ali pre svega SAD i Velike Britanije, Dejtonskom sporazumu i rešenjima koja su ispregovarana zapravo nikada nije „data prava šansa“ za primenjivanje. Suštinski, punih trideset godina bila je to „igra mačke i miša“, u kojoj je jači pokušavao da obesmisli i čak ukine dvoentitetsku strukturu i konsenzualno odlučivanje zasnovano na saglasnosti predstavnika tri naroda, a slabiji, pre svega Srbi, ali u mnogim situacijama i Hrvati, dovijali su se relativizujući taj pritisak i čuvajući svoju poziciju kako se moglo i dokle se moglo.
Promene odnosa snaga u globalnim okvirima, serija kriza koje su uzdrmale EU i SAD, kao i sve češće i sve veće razmirice unutar nekada homogenog političkog Zapada, učinile su da i pritisak prema BiH i unutar BiH najpre „olabavi“, a zatim i postane nedelotvoran.
Iako onima iz famozne „međunarodne zajednice“ koji su odgovorni za ovakvo stanje u BiH neće biti jasno, doživeli su epohalni poraz nakon kojeg se sve menja.
Nema više priče o zaokruživanju geopolitičkih ciljeva, naročito ne onih koje su utvrđivali Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk i Hilari Klinton, pa je suludo prema tome kalibrirati i tekuću, a kamoli buduću politiku. Suludo je i projektovati implementaciju bilo kakvih politika preko birokrata, zvali se oni specijalni izaslanici ili visoki predstavnici, pošto su nas upravo ti i takvi doveli do današnjeg stanja.
BiH se vraća na „fabrička podešavanja“, na „dejtonski okvir“ koji se mora u punoj meri primeniti i o čijoj implementaciji se mora nanovo pregovarati između legitimnih i legalno izabranih predstavnika tri naroda. Mora se opet pregovarati zato što su međunarodne birokrate udaljile strukturu od „dejtonskih okvira“.
To je način da se sačuva BiH, a istovremeno pronađu funkcionalna rešenja koja mogu trajati. U suprotnom, BiH će se raspasti, uz veće ili manje potrese, u ovom trenutku je nemoguće prognozirati. Poslednja konstatacija je za mnoge onespokojavajuća, čak deluje preteći, ali nije problem u konstatovanju posledica, nego u uzrocima koji su do toga doveli.
Da je drugačije postupano od 1996. godine, da se dejtonskim rešenjima zaista „pružila šansa“ i da su u punoj meri implementarina, da nije bilo toliko intervencionizma i političkog inženjeringa, na kraju krajeva i da su evrointegracije predstavljale realan domet, a ne „maskirovku“ za geopolitičku prekompoziciju prostora, stanje bi danas najverovatnije bilo sasvim drugačije.
No, baviti se sada takvim raspravama sasma je bespredmetno. Iz onog što se dešavalo mogu se izvući pouke. Jedna od ključnih je da se sa upravom međunarodne birokratije mora pod hitno završiti.
