Po ovome je srpski narod prepoznatljiv: Od epskih junaka do pirotskog ćilima – sve na jednom mestu
© Sputnik / Maša Radović
Pratite nas
Od srpske svadbe s početka 20. veka, preko narodnih nošnji i epskih junaka, do pirotskog ćilima koji čeka međunarodno priznanje – Etnografski muzej u Beogradu obeležio je 125 godina postojanja podsećanjem na ono što jedan narod čini prepoznatljivim.
Direktor muzeja Marko Krstić za Sputnjik govori o potrebi očuvanja kulturnog nasleđa, približavanju tradicije mladima, potrebi da razumemo sopstveni identitet, ali i kulturne veze sa drugim narodima.
Etnografski muzej u Beogradu obeležio je 125 godina postojanja i rada na nesvakidašnji način – defileom u narodnim nošnjama kroz Knez Mihailovu ulicu, a potom i izložbom posvećenom srpskoj svadbi od pre 125 godina. Jubilej nije bio samo prilika za osvrt na dugu istoriju ustanove već i za razgovor o tome kako tradiciju sačuvati, predstaviti savremenoj publici i preneti budućim generacijama.
„Kada se osvrnemo na sve ono što nas je snašlo tokom 20. veka, trajanje od 125 godina govori mnogo i o izdržljivosti i o svesti o tome zašto je važno da čuvamo ono što govori o nama“, kaže direktor Etnografskog muzeja Marko Krstić.
Iako je muzej zvanično osnovan 1901. godine, njegovi koreni sežu u 19. vek. Još 1848. postojao je etnografski fond pri Narodnom muzeju, a istoričar i akademik Stojan Novaković predlagao je osnivanje posebnog istorijsko-etnografskog muzeja. Ustanova je otvorena u kući zadužbinara Stevče Mihajlovića, koji je potom tu kuću poklonio srpskom narodu, dok je 1904. godine, povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, otvorena prva stalna postavka. Nju je dan pre krunisanja otvorio kralj Petar I Karađorđević.
Za Krstića je taj početak važan i zbog razumevanja šire uloge muzeja.
„Etnografski muzej nije nastao samo iz potrebe da se kulturno nasleđe sakupi, zaštiti i predstavi. Njegova misija bila je i da postane neka vrsta epicentra okupljanja srpskog naroda kroz predmete. To je ideja saborovanja, mesto na kojem se prepoznajemo kroz ono što smo nasledili i što nas povezuje.“
Srpska svadba – šta se promenilo, a šta je ostalo isto
„Obično smo predstavljali predmete i zbirke. Etnografski muzej ima 34 zbirke, više od 60.000 predmeta i oko 150.000 muzealija. Srpska svadba došla je kao potreba da jedan običaj, koji nije samo lokalni ili srpski već ima šire, kosmopolitsko značenje, predstavimo tako da se podsetimo kako je nekada izgledao, da vidimo šta se za 125 godina promenilo, a šta nije“, kaže Krstić.
Jubilarna izložba o srpskoj svadbi predstavljala je iskorak u radu muzeja, jer je u središte stavljen običaj kao celina, a ne samo predmeti koji ga prate. Posetioci su mogli da sagledaju kako je svadba nekada izgledala, koji su običaji opstali i kako su se menjali kroz vreme.
Među običajima koji su opstali navodi gađanje jabuke puškom, dok su se drugi menjali zajedno sa društvom i načinom života. Upravo u tom poređenju prošlosti i sadašnjosti vidi se vrednost etnografskog istraživanja.
Etnografski muzej u Beogradu se svrstava u jednu od najstarijih ustanova kulture u Srbiji. Osnovan je 1901. godine izdvajanjem Zbirke etnografskog materijala iz Narodnog muzeja.
© Sputnik / Maša Radović
Posebnost izložbe bila je i upotreba VR tehnologije, zahvaljujući kojoj posetioci mogu da zavire u prikaz svadbe kakva se nekada odvijala. Muzej tako pokušava da pronađe ravnotežu između tradicionalnog predstavljanja zbirki i savremenih načina komunikacije sa publikom.
„Ja sam veliki pobornik tehnologije, ali samo do određene tačke, do one u kojoj ona neće ugroziti suštinu. Suštinu čine zbirke i predmeti. To ćemo sačuvati i čuvaćemo i ubuduće. Etnografski muzej ostaje čuvar identiteta“, naglašava Krstić.
Marko Kraljević kao junak današnje dece
Jedan od najvećih izazova za ustanove koje čuvaju tradiciju jeste kako približiti kulturno nasleđe mladima. Narodna epika, na primer, obiluje pričama koje su i danas zanimljive, ali jezik kojim su ispevane deci često deluje daleko i teško razumljivo.
Muzej je zato kroz izložbu „Ko to beše Kraljević Marko“ pokušao da pronađe put ka drugačijem predstavljanju narodnog junaka. Krstić smatra da tradiciju treba sačuvati u izvornom obliku, ali i pronaći način da njene poruke razumeju generacije koje ne govore jezikom starih epskih pesama.
„Pitanje je kako ono što smo dobili s kolena na koleno možemo da prenesemo dalje, kako da tu Prometejevu vatru održimo i nastavimo da je razgorevamo, a da istovremeno bude jasnija deci kojoj je jezik Kosovskog ciklusa veoma dalek. Zbog arhaizama, zbog inverzija, zbog načina na koji je taj jezik oblikovan.“
Jedna od ideja jeste da se narodna poezija predstavi kroz format u kojem bi glumac naizmenično govorio originalne stihove i njihovu savremenu jezičku interpretaciju.
„Možda ćemo u tom procesu izgubiti deo metrike i melodije starog jezika, a one su divne. Ipak, u ovom trenutku važno nam je da deca razumeju o čemu se govori, da priču prime, upiju i shvate njenu suštinu.“
Krstić smatra da bi deca lakše razumela značaj Marka Kraljevića kada bi ga povezala sa junacima iz drugih kultura.
„Marko Kraljević je kapetan Amerika u američkoj mitologiji, Tor u skandinavskoj ili Herakle u antičkoj. I mi imamo pandane tim junacima koji postoje u drugim tradicijama. Kada deca to razumeju, shvatiće da to nije neka priča koja ih se ne tiče, već da postoje slični junaci širom sveta.“
U tome vidi i mogućnost da muzej postane interaktivniji i zanimljiviji najmlađima.
„Voleo bih da dete može da uđe u muzej, da na nekoj konzoli izabere slovenskog junaka i uporedi ga sa junakom iz druge kulture, da odabere nošnju, da obuče neku lutku, da bira predmete. Da kroz igru upozna nasleđe i da se zabavi, a da pritom nešto i nauči.“
Prvu stalnu izložbu u Etnografskom muzeju 1904. godine otvorio je kralj Petar Prvi Karađorđević povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Za čuvara (upravnika) Muzeja postavljen je dr Sima Trojanović, a za prvog kustosa je, nešto kasnije, imenovan Nikola Zega.
© Sputnik / Maša Radović
Za Krstića jezik je takođe važan deo kulturnog nasleđa, jer kroz njega zajednica prenosi svoje iskustvo, pamćenje i vrednosti.
„Ja jezik tretiram kao nematerijalno kulturno nasleđe. Kada nam u muzej dolaze ambasadori, često insistiram na tome da imamo prevodioce kako bismo čuli i njihove jezike. Naravno, možemo da razgovaramo na engleskom, ali važno mi je da se u Etnografskom muzeju čuju jezici zemalja iz kojih naši gosti dolaze“, kaže Krstić.
Autentičnost i kulturne veze sa drugim narodima
Predmeti, nošnje i ornamenti često pokazuju da kulture nisu nastajale izolovano. Na Balkanu se motivi prepliću, a sličnosti u vezovima, ukrasima i običajima ponekad postaju predmet rasprava o tome kome određeni element pripada.
Krstić smatra da takve veze treba posmatrati kao bogatstvo, uz istovremeno istraživanje osobenosti svakog kulturnog prostora.
„Apsolutno je tačno da se motivi preklapaju i da to ponekad postaje predmet spora – čije je šta. To je teško raščivijati, ali delimo određene prakse sa drugim narodima i to je bogatstvo, a ne deficit, iako ljudi ponekad žele tako da ga predstave.“
Prema njegovim rečima, važno je utvrditi šta je autentično srpsko nasleđe, ali bez zatvaranja prema drugim kulturama.
„Mi pokušavamo da razmišljamo o tome gde se susrećemo sa drugim narodima, a da na kraju ipak zadržimo ono što je autentično. Važno je da znamo šta je naše, ali ne želimo da se zatvaramo u prostor u kojem ne prihvatamo tuđa mišljenja.“
Posebno mesto u tom radu zauzima kulturno nasleđe Kosova i Metohije. Muzej planira da naredne godine predstavi kosovski vez u Kulturnom centru Srbije u Parizu, kako bi međunarodnoj publici približio osobenosti srpske ornamentike.
Krstić ističe da je cilj da se srpsko kulturno nasleđe preciznije definiše i predstavi, ali bez stvaranja utiska da je ono vrednije od nasleđa drugih naroda.
„Mi smo još uvek u fazi u kojoj pokušavamo da oblikujemo nacionalnu priču, ali bez onih negativnih konotacija koje je ta reč dobila poslednjih decenija. Potrebno je da definišemo šta je autentično naše i da to poznajemo, ali bez namere da sebe predstavljamo kao predominantne u odnosu na druge narode. Naprotiv, treba da razumemo i ono što delimo.“
Od ratnih gubitaka do nove renesanse muzeja
Tokom 125 godina postojanja, Etnografski muzej prolazio je kroz različite faze, a ratovi i političke promene ostavili su trag i na njegovim zbirkama. Posle Drugog svetskog rata pretrpeo je velike gubitke u depoima, dok su stotine predmeta bile uništene. Godine 1952. preseljen je u zgradu na Studentskom trgu, gde se i danas nalazi.
Tadašnji upravnik Mitar Vlahović uspeo je da sprovede preseljenje, ali je prilagođavanje novom prostoru trajalo godinama.
„Mitar Vlahović uspeo je da muzej preseli u zgradu na Studentskom trgu, što je u to vreme bilo gotovo nemoguće. Posle preseljenja trebalo je oko deset godina da se ustanova prilagodi prostoru. Morali smo da napravimo potpuno drugačiji unutrašnji koncept kako bi mogli da se formiraju depoi i da se predmeti pravilno čuvaju“, navodi Krstić.
Posle perioda u kojem je osnovni zadatak bio prikupljanje i formiranje zbirki, muzej je morao da obnovi fondove i prilagodi svoj rad novim okolnostima. Krstić smatra da danas postoji prilika za novu fazu razvoja, u kojoj će se jasnije predstaviti srpska nošnja, običaji, predmeti i praksa.
„Mislim da sada doživljavamo neku novu renesansu. Možemo da postavimo okvire koji su postojali u prvim decenijama rada muzeja, kada su u centru pažnje bili srpska nošnja, srpski predmet, srpski običaj i srpska praksa. To nasleđe postoji i danas, u svim prostorima u kojima žive Srbi, bez obzira na granice.“
Koliko je važno da pojedinci prepoznaju vrednost kulturnog nasleđa pokazuje i zbirka etnografskih predmeta Nadežde Petrović. Poznata slikarka, pored svog umetničkog rada, sakupljala je i predmete koje je ostavila muzeju.
„U muzeju imamo jednu specifičnu zbirku, od izuzetnog nacionalnog značaja – zbirku etnografskih predmeta Nadežde Petrović. Ona je, uz svoj bogat umetnički život, prikupljala predmete i ostavila nam ih. Pre nekoliko godina prvi put smo predstavili tu kolekciju. To je neprocenjivo“, ističe Krstić.
Zahvaljujući očuvanosti tradicionalnog načina života na Balkanu, posle Prvog svetskog rata nastavlja se sa popunom fonda muzeja, a 1926. godine odštampana je prva sveska Glasnika Etnografskog muzeja, koji do danas redovno izlazi.
© Sputnik / Maša Radović
Pirotski ćilim na putu ka Unesku
Jedan od najznačajnijih aktuelnih projekata Etnografskog muzeja jeste nominacija pirotskog ćilimarstva za Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Prema Krstićevim rečima, na pripremi nominacije radilo se šest godina, a uskoro se očuje završetak procesa.
„Mi smo na korak od upisa pirotskog ćilimarstva na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. To je šestogodišnji rad na nominaciji, sa veoma ozbiljnim elementima. Naravno, dok se odluka zvanično ne objavi, ništa nije završeno“, kaže direktor.
Paralelno sa pripremom nominacije, muzej je organizovao međunarodnu turneju predstavljanja pirotskog ćilima pod nazivom World Tour Pirot Kilim. Tokom prethodnih sedam do osam godina ćilim je predstavljen u brojnim zemljama, gde je izazvao interesovanje i otvorio prostor za poređenja sa ornamentikom drugih kultura.
