„Sve imam, a nešto mi nedostaje“: Kada ženama spoljašnji uspeh ne donosi unutrašnji mir /video/
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
U životu mnogih žena naiđe trenutak kada zastanu, pogledaju iza sebe i shvate koliko toga su prošle, izgradile, naučile, ostvarile. Imaju iskustvo, prijatelje, karijeru, mnoge i porodicu i finansijsku sigurnost, naizgled - sve što su želele. Ali, negde duboko u njima, javlja se osećaj da im ipak nešto nedostaje.
Prema rečima Dubravke Bjelić i Svetlane Stojanović, kreatora ciklusa radionica „Ženski narativ“, u rečenici „sve imam, a nešto mi nedostaje“ lako se može pronaći gotovo svaka žena srednjih godina. To „nedostajanje“ žene osećaju na razne načine, kao tugu, čežnju ili neku drugu emociju.
Raskorak između spoljašnjeg i unutrašnjeg
Ženama je često teško da priznaju da postoji raskorak između onoga što imaju i onoga što nose u sebi, i to iz više razloga, ukazuje profesor književnosti i psihoterapeut Svetlana Stojanović.
„Kada kažemo da smo došli do tačke u kojoj „sve imamo“, ona naravno za različite ljude može podrazumevati različite stvari, ali to je tačka u kojoj smo nešto dostigle. Pa ako bismo ceo taj naš put zamislili kao brdo, to bi bio sam vrh brda - nalazimo se zaista na uzvisini i lepo je odatle gledati jer iza sebe vidimo toliko toga. I kada u toj tački pomislimo da nam nešto nedostaje, mi to možemo sebi da priznamo, a možemo i da ignorišemo. A zašto nam je teško da priznamo? Pa zato što ako priznamo da nešto nedostaje, mi na neki način anuliramo i poništavamo sav naš trud dolaska do te tačke“, objašnjava Svetlana Stojanović.
Drugi razlog je, kako dodaje, to što spoznaja da nam nešto nedostaje podrazumeva da onda moramo ići po to nešto, verovatno se malo vratiti nazad ili spustiti sa vrha tog brda, što takođe nije jednostavno. Treća i još bitnija stvar je osećaj krivice koji se javlja jer to „sve“ što imamo su naši najmiliji - deca, supružnici, roditelji, dakle ono što nam je najvrednije, neprocenjivo. Pa odakle nam onda pada na pamet da nam nešto nedostaje?
„Stalna dinamika između dve potrebe - one da pripadamo, odnosno da budemo deo nečega većeg od nas samih, i one da se odvojimo, odnosno potrebe za samorealizacijom, jedna je od osnovnih psiholoških unutrašnjih dinamika koje vode čoveka na životnom i razvojnom putu. A mi žene smo negde na početku tog puta poprilično bile postavljene tako da ispred sebe stavljamo potrebe drugih, potrebe okoline. A sada smo u tački u kojoj nas ta unutrašnja sila koja nas vodi kroz život zove da pogledamo šta sve imamo, ali i da dozvolimo sebi da uzmemo i nešto za sebe. I u tom smislu je važno znati, o tome i govorimo na radionicama na kojima pratimo tu "razvojnu mapu žene", da ta tačka na vrhu brda nije tačka koja od nas traži da se odreknemo ovoga što imamo da bismo dobile ono što nam nedostaje, već da pokušamo da napravimo koncept u kome ima prostora i za nas same pored svega ovoga što imamo i volimo“, navodi psihoterapeut.
Povratak sebi
Taj prostor koji ćemo dati sebi, ocenjuju gošće podkasta „Porodično…sa Sandrom Čerin“, zapravo je vrlo dragocen poklon koji možemo dati i svojoj okolini, svojim najmilijima.
„Ako ti svojoj deci stalno daješ, a ne informišeš ih da je njihova mama živo biće, da je mama nekad umorna, da mama nekad ne može, jer veruješ da „moraš da moraš“ za svoju decu, onda im ne daješ najbolji dar koji je zapravo - mama koja misli o sebi dok misli o njima. To je neprocenjivo, da mama misli o sebi dok neguje decu, jer onda dete bude i negovano i vidi kako se to istovremeno brine o sebi“, napominje Svetlana Stojanović.
Unutrašnji mir ne dolazi nužno onda kada sve u životu postane savršeno. Naprotiv, najčešće ga osetimo onda kada prestanemo da verujemo da sve mora biti savršeno da bismo sebi dozvolile da budemo dobro.
“Na tom mikronivou mislim da sebi treba da dozvolimo i da ponekad nešto zaboravimo, da nešto ne možemo, da smo preumorne, da promenimo plan, da imamo dozvolu da možemo da razočaramo nekoga, a da i takve možemo i dalje da pripadamo i svojoj deci, mužu, porodici“, kaže vaspitač i psihoterapeut Dubravka Bjelić.
Neretko nas, dodaje, taj novi osećaj, ta čežnja za nečim nedefinisanim i uplaši, pa pokušavamo da od njega „pobegnemo“, pa i da ga „zatrpamo“ nečim drugim – novim poslovnim ciljem, nekom novom aktivnošću, hobijem, novim putovanjem... Međutim, taj osećaj se pojačava.
„Zapravo, nedostaje nam nešto što je već u nama, a što je nekako bilo zatrpano tokom perioda punog aktivnosti i stvaranja iz koga sada, s godinama, prirodno izlazimo. I s razlogom je bilo zatrpano jer je naš rast i razvoj tražio nešto drugo, pa bi nam to nešto samo smetalo. Sada je, pak, došao trenutak da „otvorimo kutije“, pogledamo i osvestimo šta je to što je naše, a treba nam da se umirimo i ucelimo“, primećuje Dubravka Bjelić.
To za čim tragamo je često nejasno, zatamnjeno, pa mora da se pronađe u nekom miru, duhovnom, duševnom, i iznese na površinu.
„Dobar put da se to oseti su manuelne aktivnosti, setimo se da su nekada žene štrikale, vezle goblene, bavile se cvećem, baštom… Takve stvari pomažu da otkrijemo to što nam nedostaje, da pronađemo sebe u svemu što imamo, da se vratimo sebi. A na tom putu neretko srećemo ljude koji nam pomažu, koji isto tako tragaju za tim nečim ili su to već pronašli, pa nam je njihovo iskustvo dragoceno“, zaključuje psihoterapeut.
Pogledajte i:
