https://lat.sputnikportal.rs/20261010/fatalne-zene-ili-zrtve-istorije-sta-zaista-znamo-o-srpskim-srednjovekovnim-vladarkama-1204252828.html
Fatalne žene ili žrtve istorije? Šta zaista znamo o srpskim srednjovekovnim vladarkama
Fatalne žene ili žrtve istorije? Šta zaista znamo o srpskim srednjovekovnim vladarkama
Sputnik Srbija
Srednjovekovne vladarke do danas su ostale u senci istorije koja je o njima najčešće govorila onda kada je trebalo objasniti postpupke njihovih muževa, očeva ili... 10.10.2026, Sputnik Srbija
2026-10-10T16:00+0200
2026-10-10T16:00+0200
2026-10-10T16:00+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
istorija
nemanjići
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/09/1204252657_0:410:819:871_1920x0_80_0_0_d93d4e2df51776ab05126bfaad4e2ed3.jpg
Knjiga „Vladarke iz praiskona“, u izdanju „Lagune“, sadrži priče o sedamnaest žena iz srpskog srednjovekovlja, od prvih pisanih izvora do sredine 14. veka. One su bile supruge, majke, kćeri, princeze i udovice, ali i političke ličnosti, posrednice između dvorova i žene koje su uticale na odluke vladara, preživljavale dinastičke sukobe, ili same nosile teret vlasti.Ženski glas koji se ne čuje„Želela sam da se ženski glasovi iz prošlosti očiste od naslaga prašine i da nam konačno progovore. Problem je, međutim, u tome što o njima saznajemo iz povelja, dokumenata, hronika, žitija i drugih narativnih izbora, a značajan deo tih tekstova pisali su crkveni ljudi i muškarci čiji cilj nije bio da sačuvaju priču o ženama. One su u istorijskim izvorima samo sredstvo za objašnjenje muškaraca“, navodi naša sagovornica.Prema njenim rečima, u srednjovekovnoj hrišćanskoj predstavi o ženi postoje dva izrazita pola: Eva i Bogorodica. Jedna je povezana s čovekovim padom, a druga s najvišim mogućim idealom ženstvenosti.„Sam ideal Presvete Bogorodice za žene je suštinski bio nedostižan, jer jedna je Bogomajka. Žene su mu se, međutim, mogle približavati kroz vrlinu, pobožnost i, pre svega, kroz devičanstvo i monaštvo“, ističe autorka.Ona, međutim, napominje da monaški postrig nije uvek značio povlačenje iz političkog života, jer su vladarke mogle postati monahinje, ali ipak ostati na dvoru i zadržati značajan uticaj.Evdokija: carska princeza koja je postala suvišnaMeđu sedamnaest priča koje je Katarina Mitrović rekonstruisala, posebno mesto zaauzima Evdokija, supruga Stefana Nemanjića, čija biografija, kako napominje autorka, deluje kao scenario za istorijsku dramu.Evdokija je bila vizantijska princeza, kći kralja Aleksija Trećeg Anđela, a njen brak sa Stefanom Nemanjićem nije bio samo porodična stvar, nego je budućem srpskom vladaru donosio snažne veze sa Carigradom i vizantijskim dvorom. Te veze su bile i jedan od razloga zbog kojih je Stefan Nemanja odlučio da presto ostavi srednjem sinu Stefanu, a ne prvorođenom Vukanu.„Evdokija je u nekom trenutku postala suvišna u tim planovima, jer je veliki župan Stefan Nemanja usmerio pogled ka Rimu, nastojeći da dobije carsku krunu. Sava je, istovremeno, tražio samostalnost crkve, a to se moglo dobiti samo od carigradskog patrijarha. Papa nije davao autokefalnost, već samo državnu samostalnost. A Vizantijsko carstvo je u međuvremenu palo 1204. godine“, navodi Katarina Mitrović.Prema njenim rečima, uoči pada Vizantije, Stefan Nemanja je Evdokiju oterao s dvora, uz brojne teške optužbe.„Njena sudbina je veoma tragična. Prvo je bila optužena da je pijanica, što je velika sramota za carsku princezu ili veliku županicu. Potom, i da je neverna. I to je prvi posvedočeni razvod u srpskoj istoriji koji kao da je išetao iz tabloida. Naravno, nema dokaza da se išta od toga za šta je Evdokija bila optuživana zaista dogodilo“, napominje autorka.Evdokija je, veoma osramoćena, lutala do Duklje, odnosno do svog devera Vukana, koji je takođe bio povređen očevim i bratovim postupcima. Kasnije je imala i dva rlo nesrećna braka koja su se, kako navodi naša sagovornica, odvijala u senci pada Carigrada, nestanka malih grčkih država i nastanka krstaških država, odnosno konstantnih obračuna Istoka i Zapada na Balkanu.Jakvinta – „fatalna žena“ ili istorijski književni lik?Jakvinta Barijska živela je na razmeđi 11. i 12. veka i bila je supruga kralja Konstantina Bodina, vladara Duklje i drugih srpskih zemalja. U Letopisu popa Dukljanina predstavljena je kao gotovo demonska figura, odnosno žena koja podstiče kralja Bodina na nasilje, obračune i političke zločine.„Bodin je bio sposoban vladar, ali se njegova politika vremenom menjala, pa se od Vizantije sve više okretao Normanima. Vizantijska princeza Ana Komnina opisala ga je kao nevernog i prevrtljivog čoveka. U krstaškim izvorima on je, takođe, prikazan kao prevrtljivac. U Letopisu popa Dukljanina, Bodin je prikazan kao čovek bez morala, ali kao zaista veliki i sposoban vladar. Lik njegove žene je skrojen prema njemu. Jakvinta je prikazana kao fatalna žena, pod čijim je lošim uticajem bio Bodin“, napominje Katarina Mitrović.Ona, međutim, ukazuje na to da je Jakvinta imala četvoricu sinova kojima je želela po svaku cenu da ostavi dukljanski presto.„Pitanje nasleđa prestola nije bilo rešeno. Bodinov stric Radoslav imao je brojno potomstvo. Jakvinta je sve Radoslavove sinove i unuke videla kao neposrednu opasnost, zbog čega nije birala sredstva kojima će uticati na svog supruga, kao i kasnije na sina Đorđa. Njen lik je skrojen tako da objasni muškarce, tako da ne možemo znati kakva je kraljica Jakvinta zaista bila“, kaže istoričarka.Ljubav u srednjem vekuIako su brakovi vladara u srednjem veku sklapani mahom iz političkih interesa, neki od njih su bili zasnovani i na velikoj međusobnoj ljubavi i poštovanju. Jedan od takvih brakova, sudeći prema istorijskim svedočanstvima, bila je zajednica Stefana Dušana i Jelene Stracimirović, bugarske princeze.Jedna od senki koja je bila nadvijena na njima jeste da su prilično teško dobili sina Uroša, koji je ostao i njihovo jedino dete.„Ako je verovati izvorima, on je bio obeležen određenim osobinama koje ga nisu preporučivale za velikog vladara, mada se i tu istoričari s razlogom spore. Uprkos svim iskušenjima, Dušan i Jelena su održali stabilnu vezu“, zaključuje autorka.Srednjovekovna žena u Srbiji kao nepoznanicaKada je reč o običnim ženama srednjovekovne Srbije, pisani izvori sadrže još manje svedočanstava o njihovom životu, položaju, svakodnevici.„Kako se odvijao život žene na selu, kako u gradovima u kojima je živelo etnički i verski mešovito stanovništvo – malo šta, odnosno gotovo ništa ne možemo da kažemo. Postoje izvesni podaci za Kotor, koji ima delimično sačuvan arhiv. Nešto malo podataka ima za Budvu i Skadar, jer su sačuvani statuti tih gradova, čije odredbe svedoče o nekim negativnim pojavama. U Skadarskom statutu, recimo, postoji član koji kaže da je žena zaštićena od silovanja sveštenika, što znači da je toga bilo toliko da je moralo da se zabrani statutarnom odredbom“, navodi Katarina Mitrović.Ona dodaje da su mnogi srednjovekovni gradski, dvorski i manastirski arhivi uništeni, ne samo srpski, nego i vizantijski i bugarski, zbog čega je ostalo malo pisanih tragova o životu običnih ljudi iz tog doba.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, istorija, nemanjići
kultura, kultura – intervjui i analitika, istorija, nemanjići
Fatalne žene ili žrtve istorije? Šta zaista znamo o srpskim srednjovekovnim vladarkama
Srednjovekovne vladarke do danas su ostale u senci istorije koja je o njima najčešće govorila onda kada je trebalo objasniti postpupke njihovih muževa, očeva ili sinova. To su, međutim, bile hrabre, obrazovane žene, koje su na savremenike ostavljale jak utisak, kaže za Sputnjik istoričarka Katarina Mitrović, autorka knjige „Vladarke iz praiskona“.
Knjiga
„Vladarke iz praiskona“, u izdanju „Lagune“, sadrži priče o sedamnaest žena iz srpskog srednjovekovlja, od prvih pisanih izvora do sredine 14. veka. One su bile supruge, majke, kćeri, princeze i udovice, ali i političke ličnosti, posrednice između dvorova i žene koje su uticale na odluke vladara, preživljavale dinastičke sukobe, ili same nosile teret vlasti.
Ženski glas koji se ne čuje
„Želela sam da se ženski glasovi iz prošlosti očiste od naslaga prašine i da nam konačno progovore. Problem je, međutim, u tome što o njima saznajemo iz povelja, dokumenata, hronika, žitija i drugih narativnih izbora, a značajan deo tih tekstova pisali su crkveni ljudi i muškarci čiji cilj nije bio da sačuvaju priču o ženama. One su u istorijskim izvorima samo sredstvo za objašnjenje muškaraca“, navodi naša sagovornica.
Prema njenim rečima, u srednjovekovnoj hrišćanskoj predstavi o ženi postoje dva izrazita pola: Eva i Bogorodica. Jedna je povezana s čovekovim padom, a druga s najvišim mogućim idealom ženstvenosti.
„Sam ideal Presvete Bogorodice za žene je suštinski bio nedostižan, jer jedna je Bogomajka. Žene su mu se, međutim, mogle približavati kroz vrlinu, pobožnost i, pre svega, kroz devičanstvo i monaštvo“, ističe autorka.
Ona, međutim, napominje da monaški postrig nije uvek značio povlačenje iz političkog života, jer su vladarke mogle postati monahinje, ali ipak ostati na dvoru i zadržati značajan uticaj.
Evdokija: carska princeza koja je postala suvišna
Među sedamnaest priča koje je Katarina Mitrović rekonstruisala, posebno mesto zaauzima Evdokija, supruga Stefana Nemanjića, čija biografija, kako napominje autorka, deluje kao scenario za istorijsku dramu.
Evdokija je bila vizantijska princeza, kći kralja Aleksija Trećeg Anđela, a njen brak sa Stefanom Nemanjićem nije bio samo porodična stvar, nego je budućem srpskom vladaru donosio snažne veze sa Carigradom i vizantijskim dvorom. Te veze su bile i jedan od razloga zbog kojih je Stefan Nemanja odlučio da presto ostavi srednjem sinu Stefanu, a ne prvorođenom Vukanu.
„Evdokija je u nekom trenutku postala suvišna u tim planovima, jer je veliki župan Stefan Nemanja usmerio pogled ka Rimu, nastojeći da dobije carsku krunu. Sava je, istovremeno, tražio samostalnost crkve, a to se moglo dobiti samo od carigradskog patrijarha. Papa nije davao autokefalnost, već samo državnu samostalnost. A Vizantijsko carstvo je u međuvremenu palo 1204. godine“, navodi Katarina Mitrović.
Prema njenim rečima, uoči pada Vizantije, Stefan Nemanja je Evdokiju oterao s dvora, uz brojne teške optužbe.
„Njena sudbina je veoma tragična. Prvo je bila optužena da je pijanica, što je velika sramota za carsku princezu ili veliku županicu. Potom, i da je neverna. I to je prvi posvedočeni razvod u srpskoj istoriji koji kao da je išetao iz tabloida. Naravno, nema dokaza da se išta od toga za šta je Evdokija bila optuživana zaista dogodilo“, napominje autorka.
Evdokija je, veoma osramoćena, lutala do Duklje, odnosno do svog devera Vukana, koji je takođe bio povređen očevim i bratovim postupcima. Kasnije je imala i dva rlo nesrećna braka koja su se, kako navodi naša sagovornica, odvijala u senci pada Carigrada, nestanka malih grčkih država i nastanka krstaških država, odnosno konstantnih obračuna Istoka i Zapada na Balkanu.
Jakvinta – „fatalna žena“ ili istorijski književni lik?
Jakvinta Barijska živela je na razmeđi 11. i 12. veka i bila je supruga kralja Konstantina Bodina, vladara Duklje i drugih srpskih zemalja. U Letopisu popa Dukljanina predstavljena je kao gotovo demonska figura, odnosno žena koja podstiče kralja Bodina na nasilje, obračune i političke zločine.
„Bodin je bio sposoban vladar, ali se njegova politika vremenom menjala, pa se od Vizantije sve više okretao Normanima. Vizantijska princeza Ana Komnina opisala ga je kao nevernog i prevrtljivog čoveka. U krstaškim izvorima on je, takođe, prikazan kao prevrtljivac. U Letopisu popa Dukljanina, Bodin je prikazan kao čovek bez morala, ali kao zaista veliki i sposoban vladar. Lik njegove žene je skrojen prema njemu. Jakvinta je prikazana kao fatalna žena, pod čijim je lošim uticajem bio Bodin“, napominje Katarina Mitrović.
Ona, međutim, ukazuje na to da je Jakvinta imala četvoricu sinova kojima je želela po svaku cenu da ostavi dukljanski presto.
„Pitanje nasleđa prestola nije bilo rešeno. Bodinov stric Radoslav imao je brojno potomstvo. Jakvinta je sve Radoslavove sinove i unuke videla kao neposrednu opasnost, zbog čega nije birala sredstva kojima će uticati na svog supruga, kao i kasnije na sina Đorđa. Njen lik je skrojen tako da objasni muškarce, tako da ne možemo znati kakva je kraljica Jakvinta zaista bila“, kaže istoričarka.
Iako su brakovi vladara u srednjem veku sklapani mahom iz političkih interesa, neki od njih su bili zasnovani i na velikoj međusobnoj ljubavi i poštovanju. Jedan od takvih brakova, sudeći prema istorijskim svedočanstvima, bila je zajednica Stefana Dušana i Jelene Stracimirović, bugarske princeze.
„Emotivni svet srednjovekovnog čoveka sigurno se po mnogo čemu razlikovao u poređenju s modernijim periodima i savremenim trenutkom, ali i tada je, naravno, bilo ljubavi. A brak Stefana Dušana i Jelene jedan je od najlepših primera zrelog odnosa, u kojem su supružnici pronalazili snagu i utehu. Duboko verujem da Dušan mnogo štošta ne bi bio da nije bilo upravo Jelene kao stamene supruge“, smatra istoričarka.
Jedna od senki koja je bila nadvijena na njima jeste da su prilično teško dobili sina Uroša, koji je ostao i njihovo jedino dete.
„Ako je verovati izvorima, on je bio obeležen određenim osobinama koje ga nisu preporučivale za velikog vladara, mada se i tu istoričari s razlogom spore. Uprkos svim iskušenjima, Dušan i Jelena su održali stabilnu vezu“, zaključuje autorka.
Srednjovekovna žena u Srbiji kao nepoznanica
Kada je reč o običnim ženama srednjovekovne Srbije, pisani izvori sadrže još manje svedočanstava o njihovom životu, položaju, svakodnevici.
„Kako se odvijao život žene na selu, kako u gradovima u kojima je živelo etnički i verski mešovito stanovništvo – malo šta, odnosno gotovo ništa ne možemo da kažemo. Postoje izvesni podaci za Kotor, koji ima delimično sačuvan arhiv. Nešto malo podataka ima za Budvu i Skadar, jer su sačuvani statuti tih gradova, čije odredbe svedoče o nekim negativnim pojavama. U Skadarskom statutu, recimo, postoji član koji kaže da je žena zaštićena od silovanja sveštenika, što znači da je toga bilo toliko da je moralo da se zabrani statutarnom odredbom“, navodi Katarina Mitrović.
Ona dodaje da su mnogi srednjovekovni gradski, dvorski i manastirski arhivi uništeni, ne samo srpski, nego i vizantijski i bugarski, zbog čega je ostalo malo pisanih tragova o životu običnih ljudi iz tog doba.
„Sve ono što bi moglo da nam svedoči o ovom pravoslavnom slovenskom svetu je, nažalost, netragom nestalo u osvajanjima. A nemamo ni mnogo osmanskih izvora koji su nastali u to vreme. Postoje osmanski hroničari koji govore o događajima, ali s istorijske distance, tako da su njihovi prikazi već izmenjeni“, objašnjava istoričarka.
