https://lat.sputnikportal.rs/20261004/velike-licnosti-srbije-i-danas-su-medju-nama--njihove-sene-vaskrsavaju-video-1203966037.html

Velike ličnosti Srbije i danas su među nama – njihove sene vaskrsavaju /video/

Velike ličnosti Srbije i danas su među nama – njihove sene vaskrsavaju /video/

Sputnik Srbija

Nova, 158. sezona Narodnog pozorišta biće otvorena baletom „Vaskrsle senke“, na muziku Svetislava Božića, u koreografiji Jovice Bjelova. U središtu dela su... 04.10.2026, Sputnik Srbija

2026-10-04T09:00+0200

2026-10-04T09:00+0200

2026-10-04T09:00+0200

kultura

kultura

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/08/16/1176381097_0:173:3050:1889_1920x0_80_0_0_f486f6ad696f5e312783b54095271050.jpg

U muzičku celinu utkane su i pesničke reči Milutina Bojića, Momčila Nastasijevića i Tanasija Mladenovića, dok se kroz delo prepliću istorija, duhovnost, sećanje i pitanje šta umetnost može da učini sa nasleđem koje je dobila.Za uglednog kompozitora, akademika Svetislava Božića, povratak velikim ličnostima iz prošlosti nije puko prisećanje. On smatra da oni i danas mogu da učestvuju u našem životu, ukoliko smo spremni da ih čujemo.Upravo u Rastku i Nadeždi Petrović prepoznaje dve ličnosti čije sudbine nadilaze njihovu biografiju i postaju deo šireg iskustva naroda.„Vreme kada su oni stradali, kada je njihov život gotovo potpuno bio izbrisan iz spiska živih, kada više nisu imali razloga da postoje, oni su našli snage da svako na svoj način, i svoje porodične i svoje lične tragedije i drame, sa onim darom koji mu je Bog dao, prežive tu najjeziviju Golgotu našeg naroda.“Ta Golgota, smatra Božić, nije zatvorena istorijska epizoda. Prvi svetski rat za njega predstavlja jednu od tačaka iz koje se može razumeti i kasniji tok evropskog i srpskog 20. veka.Otuda i njegova potreba da u muziku uvede pesnike i njihove stihove. Božić kaže da je za srpski kulturni prostor reč imala posebno mesto.„Čini mi se da je to prirodno stanje u kome se mi kao narod nalazimo, jer smo do muzike dolazili nešto kasnije nego do reči i njene moći. Reč je bila naša uteha, naša privilegija, naše najveće bogatstvo. Ta reč je i ostala. Jednom kao reč Božija, gospodnja, biblijska, jednom kao reč spuštena na zemlju da nam bude ogrtač i hrana u vremenima teškim, kojih je najviše bilo u našem životu.“Pesnički tekst za njega nije zamena za muziku niti njeno objašnjenje, već način da se ono što je u muzici apstraktno približi većem broju ljudi.„Muzika je apstraktnija stvar. Tekstom ona postaje ljudima jasnija. Ja i bez tih pesama sve to isto govorim, na sve to isto mislim. Pesme su nužne kao nivo komunikacije u prostoru sa publikom koja sluša, da nađe vezu. Inače muzika to isto govori. Mogli biste, ko dobro zna muziku, potpuno naći poklapanje stiha i reči i poente. U tome je stvar. Ja zbog toga koristim često poeziju, da se njome pojasni neka stvar koja i bez nje biva jasna, ali manjem broju ljudi.“Među pesnicima koji su našli mesto u njegovom stvaralaštvu jeste i Tanasije Mladenović, čija je biografija drugačija od Rastkove ili Nadeždine, ali čiju ulogu Božić vidi upravo u sposobnosti da kroz različita istorijska iskustva prepozna kontinuitet kulture.Umetnost između dara i oholostiJedna od centralnih tema Božićevog razmišljanja jeste odnos između talenta, obrazovanja i lične ambicije. On insistira na tome da umetnik ne sme da poveruje da je sam sebi dovoljan.„Muzika ima tu obavezu, zato što povećanje hedonističkih zavesa, egocentrizma koji prati svaku umetnost opterećenu visokim nivoom individuacije, jeste velika opasnost za tu umetnost. Osamljivati se, elitizovati svoj stav, lišavati se nacionalnog, duhovnog, tog svog akustičko-etičkog sveta, moguća je umetnička pozicija gledana iz vizure zanata. Ali umetnik mora da bude u dijalogu sa onim koji mu je dao život.“Božić taj odnos prema višoj sili ne vidi kao ograničenje stvaralaštva, već kao njegovu meru.„Biološka omeđenost čoveka na najdramatičniji način ukazuje koliko je sva naša volja spregnuta nečijom višom voljom. Svako razuman mora da bude u dijalogu sa onim koji mu je dao život i koji će se postarati da to što je radio traje još dalje od njegovog fizičkog života.“I tu dolazi do njegovog shvatanja dara, koji smatra važnijim od ogromne količine znanja.„Dara imam pet centimetara, a osamsto centimetara imamo informacije, inteligenciju, saznanja. Saznanja i informacije ne stvaraju, oni samo vuku kao lokomotiva. Taj dar je najdragoceniji putnik: usamljen, slabašan, reklo bi se, mora da se štiti od svega, a on u stvari daje legitimitet. Ako njega zaboraviš, džaba je što znaš ovih osamsto đavola, kada je on jedan usamljen, nenahranjen, nenapojen, ti si ga zaboravio.“U tom kontekstu akademik Božić govori i o umetniku kao svojevrsnom usamljeniku.„Ti koji imaju dar veoma lako se primete. Oni sve što znaju, sve što jesu, svode na ovog usamljenog, darovitog putnika koji nije baš najbolje izravan, ali sve pokreće.“„Ja nisam avangarda“Naš sagovornik se posebno suprotstavlja ideji da umetnik mora po svaku cenu da bude „nov“ i odvojen od svega što mu je prethodilo.„Ja nisam avangarda. Ja dolazim posle stvorenog. Ja dolazim na stvoreno, kad postoje reke, šume, ptice, poj, kad postoji smrt i javlja se rađanje – sve to postoji mnogo pre mene. Kako sam ja onda mogao sebe da proglasim avangardnim umetnikom?“Njegovo stvaralaštvo, kaže, proističe iz potrebe da se uspostavi kontinuitet, a ne da se po svaku cenu prekine sa prošlošću.„Postoji nešto što je izvan mene. Ja moram da nađem taj balans. Mi svi znamo taj zanat koji smo prošli, te škole. Ja sam bio profesor 40 godina na fakultetu, profesor harmonije. Ali i pored toga moram da nađem taj balans. Jer ima nešto što je iznad mene.“Takav odnos prema tradiciji posebno je došao do izražaja u njegovim duhovnim delima.„To je dolazilo kao nužni spasonosni duhovni sloj smisla mog postojanja. Jer van toga ja nisam uviđao da u tom zanatu uopšte treba da postoji. Taj zanat je relativno beznačajan ako nema kontekstualnost. To je njegova suština i to objašnjava tonsku sliku i njen svet. Ako toga nema, čemu služi?“Za njega pitanje vere nije odvojeno od pitanja trajanja umetničkog dela.„Ako ne veruješ u Vaskrsenje, tvog dela više nema. Ono završava na mestu gde piše: ‘Ovde počiva...’ Nije bitno na kom jeziku, sa kakvim simbolima. Ležiš i više te nema. Kraj. Kraj i tebe i tvog dela, ako ti ne veruješ ni u Hrista ni u Vaskrsenje. A On nudi mogućnost da se ne pogubimo, da i kad umremo Njega radi živimo večno. Naravno, to nije garancija ni za koga, ali je uteha veličanstvena. I nada.“Od Glinke do „Molitve Račana“Božićev odnos prema ruskoj duhovnoj i muzičkoj tradiciji posebno je došao do izražaja na koncertu ruskog hora Glinka u Narodnom pozorištu. Pored dela Rahmanjinova, Mokranjca i ruskih narodnih pesama, ansambl je izveo i Božićevu kompoziciju „Vo carstvije Tvojem“. Sa ovim horom Božić sarađuje godinama.„To je poseban osećaj. To je jednostavno stanje koje je vrlo visoko i gotovo da nije zemljom omeđeno. Imao sam tu sreću da imam nekoliko autorskih koncerata sa horom i orkestrom Glinka. Oni su svirali moju simfonijsku i koncertnu muziku. Tako da je moje iskustvo i moj muzički život praktično njima visoko podignut.“Govoreći o ruskoj muzičkoj tradiciji, Božić naglašava da kulturne granice, po njegovom mišljenju, ne mogu da ponište ono što pripada univerzalnom iskustvu umetnosti.„Muzika je najeteričniji i možda najuniverzalniji jezik. Ne mora sve da se objasni rečima. Ako je delo zaista ušlo u taj viši prostor, onda ga ljudi osećaju i bez toga što poznaju sve njegove istorijske i duhovne slojeve.“„Dar je mrvica Božanskog“Kada govori o umetnosti, Božić se vraća istoj tački: umetničko stvaralaštvo za njega počinje darom, ali se ne završava tehnikom.„Po tome postoji umetnik i postoje moleri i zanatlije. To nije isto. Pobrkali smo se. Malo je umetnika. To je nešto tako važno. To su mučenici. Veliki mučenici. Oni nisu kon‌junkturni ljudi. Oni nisu bogati. Oni nisu ničim namireni.“U njegovoj filozofiji stvaranja novac i institucionalna podrška nisu ono što proizvodi umetničku vrednost.„Možeš da mi daš pet milijardi evra, ali jane mogu da napišem ništa ako mi ne ide. Ali ako mi ide, ja to besplatno uradim. I to je genijalno. Ja sam već preplaćen i sit, jer me je moj Tvorac nagradio. A kad mi nije dao to, on me je opomenuo da nešto ne radim dobro.“Zbog toga i svoju novu kompoziciju vidi kao nastavak istog razgovora sa prošlošću.„Vaskrsle senke nas vaskrsavaju. Proces je obostran. Dozivajući njih, mi tražimo spas u njima. Oni su naši spasioci, izbavitelji. Oni su naši anđeli koji nas prevode u svet živih.“Upravo tu Božić vidi smisao umetničkog vraćanja velikim ljudima i njihovim delima: ne da bi prošlost bila muzejski sačuvana, već da bi ponovo postala deo našeg života.„Ja tražim pomoć, tražim pomilovanje, što kaže Desanka. Ne samo ja, svi mi to radimo, odajući počast njima. Mi molimo da nam se jave, da nam se nađu u teškim časovima. Ovoga puta to će biti Rastko i Nadežda Petrović.“Uz premijeru „Vaskrslih senki“, Božić će svoju muziku predstaviti i na koncertu „Svet srpske muzike“, sedmog oktobra, kada će biti izvedena njegova simfonijska dela. I taj koncert, kao i balet, vraća se istom pitanju koje prožima njegovo stvaralaštvo: šta ostaje kada prođu ljudi, epohe i ideologije i može li umetnost da sačuva ono što je vredno od zaborava.

2026

Vesti

sr_RS

kultura