Da li to Hrvati pomažu Albancima da Srbe optuže za genocid
© Foto : Slika generisana veštačkom inteligencijom / Hrvatska, Albanska i zastava tzv. Kosova
Pratite nas
Srbija bi kao država trebala da na nivou ministarstava osnuje telo koje bi se bavilo zločinima nad Srbima tokom devedesetih godina, ne da bi se znala srpska istina nego prava istina ko je bio žrtva tih ratova, kaže istoričar profesor Miloš Ković.
Prištinski Institut za zločine počinjene tokom rata na tzv. Kosovu potpisao je u Zagrebu dva sporazuma o saradnji, jedan sa Državnim arhivom Hrvatske, a drugi sa Hrvatskim memorijalno-dokumentacionim centrom Domovinskog rata.
Čime Srbija može da odgovori na ovu “koaliciju” za reviziju istorije sukoba iz devedesetih godina?
Za istoričara Miloša Kovića ova vest nije veliko iznenađenje a odgovor je, kako kaže, u osnivanju nacionalnog tima pod patronatom države koji bi sakupili sve podatke o stradanju Srba devedesetih na prostorima bivše SFRJ.
Hiperaktivnost Hrvatske
„Očigledno je da je Hrvatska hiperaktivna u pokušajima da na neki način ugrozi poziciju Srbije i da utiče na unutrašnje stvari na teritorijama na kojima žive Srbi. Pre svega mislim na vojni savez Hrvatske sa delom srpske teritorije, takozvanim Kosovom, odnosno Kosovom i Metohijom, a naravno mislim i na aktivnosti u Crnoj Gori. Pritisak se vrši na Crnu Goru. Najnovija vest glasi da se iz Hrvatske sugerišite Crnoj Gori da za svoj zvanični jezik u EU prijave i hrvatski. E sad tu dolazimo na identitetsku ravan u kojoj Hrvatska pruža pomoć i logističku podršku pokušajima Prištine da pokaže i da dokaže tobožni genocid koji je izvršen nad kosovskim Albancima,“ kaže Ković.
Upravo oni, dodaje on, koji su izvršili genocid u Hrvatskoj nad SRbima, to je genocid koji je počeo 1941. da bi bio okončan 1995. godine, savetuju Prištinu kako da genocidnu nameru pripišu Srbima.
Od žrtve prave krivca
„Ono što je urađeno Srbima na KiM to se može nazvati samo genocidom, dakle, oni optužuju žrtve da su počinili genocid. I vidimo tu saradnju u nečemu što prištinski institut naziva sakupljanjem dokumenta. A sve je u stvari to očigledno politička predstava. Kako bi Srbija mogla da odgovori na to? Pa kada je reč o vojnim i bezbednostima izazovima, postoji način da se i na to odgovori. Dakle, Srbiji je nametnuta trka u naoružanju i ja bih rekao da,Srbi moraju da žive u jednom stanju konstantne mobilizacije. Ne mislim na vojnu mobilizaciju, koliko mislim na duhovnu. Jer sa druge strane imamo hiperaktivnost, pre svega Hrvatske koja se pretvorila u središte svih inicijativa koje bi trebalo da štete Srbiji i Srpskom narodu regionu. Tako da, kada je reč o ovoj inicijativi, ono što Srbija može da uradi, to je da na organizovan način priđe istraživanju ratova iz 90-ih godina. To se do sada nije dogodilo. I ja odavno o tome govorim,“ kaže Ković.
On smatra da je ovo pitanje od nacionalnog interesa i da bi inicijativa da se ovako nešto pokrene bila ili na Ministarstvu prosvete ili Ministarstvo za nauku.
Nacionalno pitanje za Srbe
„Dakle da okupi stručnjake, da se podele zaduženja u istraživanju ratova devedesetih godina, od 1991. do 1999. i da se formiraju timovi. Da se obezbedi finansiranje... A imate stručnjake koji bi na tim poslovima radili i besplatno. Pritom nije nama potrebna srpska verzija istorije ratova iz 90-ih godina - potrebna nam je istina. Potrebni su timovi koji bi istražili sve što je vezano za rat na Kosovu i Metohiji, pogotovo broj srpskih žrtava i stradanja Srba, sve što ima veze sa ratom u BiH, sve što ima veze sa ratom u Hrvatskoj, uništenje Krajine i pravovremeno prevođenje dokumentacije i rezultata ih istraživanja na svetske jezike. To je posao koji pripada ministarstvima nauke, ministarstvima prosveta i ministarstvu kulture. Ali taj posao još nije započet. Taj rad mora biti sistematski, on mora biti organizovan. Srpski istoričari, sociolozi imaju pravo na svoje projekte, na svoja istraživanja, ali ovo je projekt koji bi se radio pod zaštitom i staranjem naših ministarstva. To je i u interesu nauke, ali i u interesu nečega što su nacionalni interesi,“ zaključuje Ković.
Prema navodima iz instituta u Prištini, sporazumi potpisani sa hrvatskim institutima su od značaja za pristup dokumentaciji koja se čuva u Hrvatskoj, razmenu stručnog znanja i stvaranje mogućnosti za zajednička istraživanja.
Potpisivanjem ta dva sporazuma Hrvatska se pridružuje Albaniji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini, zemljama sa čijim je državnim institucijama institut u Prištini već uspostavio saradnju.
