https://lat.sputnikportal.rs/20261001/svet-na-prekretnici-ceo-putinov-govor-na-valdaju-1203957032.html

Svet na prekretnici: Ceo Putinov govor na „Valdaju“

Svet na prekretnici: Ceo Putinov govor na „Valdaju“

Sputnik Srbija

Svet je došao do odlučujuće prekretnice u svom razvoju i nije reč samo o politici, izjavio je predsednik Rusije Vladimir Putin na plenarnoj sednici debatnog... 01.10.2026, Sputnik Srbija

2026-10-01T22:51+0200

2026-10-01T22:51+0200

2026-10-01T22:52+0200

rusija

rusija

rusija – politika

valdaj

vladimir putin

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0a/01/1203956583_0:0:2963:1666_1920x0_80_0_0_2f48d098c8e2d5cfa4c161571bbe23f5.jpg

Ceo Putinov govor pročitajte u nastavku:Dame i gospodo, kolege!U skladu sa dugogodišnjom tradicijom, okupljamo se na godišnjem forumu kluba „Valdaj“ kako bismo razgovarali o najaktuelnijim globalnim pitanjima.Uvek smo nastojali ne samo da postavimo dijagnozu stanja u svetu, već i da konturišemo svetski poredak koji se formira.Uveren sam da će se intelektualni kapital i iskustvo neposrednog i iskrenog dijaloga koje je Klub stekao pokazati kao neprocenjiv, kada svi mi — Istok i Zapad, Sever i Jug — pre ili kasnije budemo morali da postignemo dogovor o principima formiranja novog svetskog poretka, sposobnog da obezbedi napredak i razvoj čovečanstva u decenijama koje dolaze.Nažalost, moramo priznati da se danas suočavamo sa drugim, daleko hitnijim i akutnijim izazovima. Iako je moderator rekao da je potrebno da se svi umire, gorući problemi nisu nestali; oni i dalje postoje.Zabrinjavajući trendovi koje uočavamo na međunarodnoj sceni nalažu nam da se, pre svega, ne fokusiramo na to kako da se u predstojećem periodu racionalnije, efikasnije i pravednije uredi svetska saradnja (iako je to nesumnjivo veoma važno), već na to kako da očuvamo svetski mir i bezbednost upravo sada, u trenutku kada su mnoge ustaljene pravne norme odbačene, a nove tek treba da nastanu.Šta je potrebno da se učini kako bi se izbegli najkatastrofalniji scenariji? Odgovornost za našu zajedničku budućnost nipošto nije apstraktni slogan. To je niz praktičnih koraka usmerenih na to da se spreči sunovrat čovečanstva do same ivice opstanka i izbegne nepovratno.Svet na prekretniciSvet je došao do odlučujuće prekretnice u svom razvoju. I to nipošto nije samo pitanje politike – politika je, kao i uvek, izraz dubokih promena. Transformacije se odvijaju na svim poljima: od praktično svih vrsta tehnologije do društvenih struktura, od klime do medicine, ratovanja do bioetike, od budućnosti energetike do demografskih promena; od sveopšte digitalizacije i veštačke inteligencije do potpuno novih modela ekonomskog razvoja – spisak se može nastaviti. Svi ovi činioci zajedno stvaraju uslove za kvalitetnu transformaciju. Još uvek ne možemo u potpunosti da sagledamo ni konačno procenimo sve okolnosti i posledice ove promene, makar samo zato što se one odvijaju istovremeno, a njihov uticaj na društva i države je protivrečan. Ali, na to ću se osvrnuti kasnije.Razmere promena koje su se već dogodile, kao i onih koje tek predstoje, zaista su ogromne; čini se da to shvatamo, odatle i mnoštvo aktuelnih rasprava o budućnosti, često prožetih strepnjom zbog neizvesnosti i nepredvidivosti. Ipak, iako čovečanstvo naslućuje te duboke promene, ono još uvek nije – ili bar ne u potpunosti – shvatilo pravu veličinu izazova sa kojim se suočava. To je početak sasvim nove, apsolutno nove realnosti. Pretnje i opasnosti su neraskidivo isprepletene sa mogućnostima i perspektivama; nemoguće ih je razdvojiti. Menja se čitav naš život.Još jednom ću naglasiti: ovde se ne radi samo, pa čak ni prvenstveno, o promeni balansa snaga među silama ili preraspodeli ekonomskog i tehnološkog uticaja; iako su ti činioci svakako značajni i zaista se odvijaju. Ipak, pre svega, ove promene utiču na biološku i moralnu prirodu čoveka, njegovu suštinu, način postojanja i temelje pogleda na svet. Tehnologije otkrivaju fantastične u bukvalnom smislu te reči izglede za produženje života i poboljšanje njegovog kvaliteta. Ali one istovremeno podižu na novi nivo potencijal za potpuno uništenje – bilo kao rezultat vojnih sukoba, ubrzanog uništavanja životne sredine ili gubitka kontrole nad pokrenutim tehnološkim procesima.Jasno je da takva atmosfera neizbežno rađa pojačanu nervozu među ljudima i u društvima, kao i rast unutrašnjih tenzija koja je povezana sa neizvesnošću i neznanjem šta donosi sutra. Jedna od posledica su unutrašnji politički potresi u mnogim zemljama, tim pre što tradicionalni partijski sistemi sve manje odražavaju društvene strukture koje se brzo menjaju. Za svaku državu – bez obzira na njeno političko uređenje ili kulturno-istorijske tradicije na kojima počiva – unutrašnja stabilnost je, verujem da ćete se složiti sa mnom, važnija od svega ostalog i kako bi je očuvale, vlade mogu preduzimati najrazličitije mere, uključujući i one koje utiču na situaciju spolja, u susednim zemljama, regionima i svetu u celini – čime, nažalost, izvoze nestabilnost. Sve to samo dodatno pogoršava i pojačava nestabilnost, ili, da se tako izrazim, usijavanje međunarodne klime.Bez obzira na to koji se scenario bude odvijao na globalnom nivou narednih godina, nastavak međunarodnih sukoba je, nažalost, veoma verovatan. To je delom posledica činjenice da tekuće kadrinalne promene, kao i mogućnosti koje one pružaju, podstiču ambicije i spremnost na preuzimanje rizika zarad naizgled ogromne dobiti. Voleo bih da se ispostavi da grešim u ovoj proceni, ali trenutni trendovi, nažalost, upravo su takvi.Ipak, uvereni smo da će se, sa strateškog stanovišta i kako se udaljavamo od zapadne hegemonije, globalna situacija postepeno poboljšavati, krećući se ka stabilnijem, demokratskijem i slobodnijem multipolarnom međunarodnom poretku. Istovremeno, jasno je da nas na putu ka takvom svetskom poretku čekaju različiti rizici kako za države i zajednice, tako i za svakog konkretnog čoveka. To je neizbežno u uslovima kardinalnih promena, stoga je njihovo minimiziranje na svim nivoima, od globalnog do ličnog, danas osnovni zadatak za donosioce odluka u politici, biznisu, akademskoj zajednici i životu uopšte. Od tih ljudi zavisi mnogo toga. Njihova odgovornost takođe podrazumeva da pomognu ljudima da prepoznaju te rizike i pripreme se za njih, da ni pojedinci ni porodice ne bi bili prepušteni sami sebi u suočavanju sa problemima u oblasti bezbednosti, promenama na tržištu rada, digitalnom okruženju i tako dalje.Šta je, po mom mišljenju, u ovom trenutku veoma važno? Oprez i razboritost, kako nas ne bi odnela lavina nekontrolisanih promena? Ili aktivan, odlučan pristup usmeren na prevazilaženje nepovoljnih scenarija i okretanje okolnosti u sopstvenu korist? Jedinstvenog odgovora nema; odgovarajući način delovanja zavisi od konkretne situacije.Donosioci odluka se, naravno, trude da se prilagode događajima koji se odvijaju. Međutim, u uslovima onoga što se sada naziva polikrizom – sveobuhvatnom i sveprožimajućom – objektivno im je veoma teško da se distanciraju od svakodnevne borbe sa tekućim problemima i sagledaju širu sliku, izvan neposrednih dešavanja. Teret trenutne odgovornosti je ogroman i greška bi mogla skupo da košta, uključujući i po budućnost. Tekući zadaci često potiskuju strateške ciljeve u drugi plan. To je, naravno, razumljivo, ali je i izuzetno opasno. Nemoguće je odgovoriti na mnoge tekuće izazove bez uzimanja u obzri načina na koji će naši trenutni postupci uticati na budućnost. Kako je to svojevremeno rekla jedna istaknuta ličnost ruske političke misli, ne sme se dozvoliti da se zbog drveća ne vidi šuma.Reforma međunarodnih institucijaDakle, kakva je šira slika? Očigledno je da mehanizmi za usklađivanje interesa i delovanja država — uspostavljeni u prethodnim periodima — više nisu u potpunosti sposobni da efikasno obavljaju svoju regulatornu funkciju. Ne zato što su loši, već zato što su se promenili uslovi u kojima su prvobitno nastali. Nova realnost koja se oblikuje nesumnjivo će podstaći stvaranje novih instrumenata, ali to je veoma dug proces. Iskreno govoreći, pojedine međunarodne organizacije danas često ne uspevaju da ublaže rizike, već ih ponekad stvaraju ili izazivaju služeći interesima samo jedne ili grupe zemalja. A ipak, one nisu zbog toga osnovane.Kritika je upućena i tako fundamentalnoj instituciji kao što su Ujedinjene nacije, koje bi, prema svojoj Povelji, trebalo da služe kao centralni mehanizam za koordinaciju u globalnim poslovima. Iako takva kritika nije uvek objektivna, postoje i opravdane zamerke. To je delom vezano za činjenicu da se UN – uprkos tome što su najreprezentativnija svetska organizacija – u praksi vode na znatno manje kolegijalan i demokratski način nego što je prvobitno bilo zamišljeno. Nesrazmerno veliki uticaj vrši mala grupa zapadnih zemalja, koja, iako predstavlja izrazitu globalnu manjinu, nastoji da za sebe prigrabi upravljačku funkciju. A kako realni uticaj tih država slabi u korist sve samostalnije i samouverenije globalne većine, neravnoteže u strukturi UN postaju sve izraženije. Radi se o sistemskom problemu koji se ne može rešiti preko noći.Rusija već dugo podržava ideju o pravednoj reformi Ujedinjenih nacija, ali je takva reforma nemoguća bez unutrašnjeg konsenzusa, koji se trenutno teško može postići. Ponavljam: dosledno se zalažemo za strukturu UN koja odražava punu raznolikost sveta, obezbeđujući da zemlje iz Azije, Afrike, Latinske Amerike i sa Bliskog istoka igraju znatno važniju ulogu u ovoj organizaciji. Istovremeno, važno je imati na umu da transformacija UN podrazumeva mnogo više od pukog proširenja Saveta bezbednosti ili postizanja uravnoteženije geografske zastupljenosti u međunarodnim upravljačkim telima. Ona takođe obuhvata redefinisanje suštine i prioriteta organizacije, uključujući njenu agendu usmerenu ka budućnosti, naročito s obzirom na to da globalne promene stvaraju brojne nove dileme koje ranije jednostavno nisu postojale.Najočigledniji primer je pitanje veštačke inteligencije, sa čime tek svi moramo da naučimo da živimo i radimo. Kako će se njen ubrzani razvoj odraziti na intelektualni nivo samog čovečanstva, kao i na njegovo duhovno i kulturno nasleđe? Nije slučajno što se raspravlja o konceptu „svesne digitalizacije“ – odnosno, odbacivanju nekontrolisanog uvođenja takvih tehnologija u sfere koje su oduvek bile od vitalnog značaja i osetljive za moralni razvoj čoveka. A društveni i humanitarni aspekti širenja veštačke inteligencije trenutno se analiziraju čak i pažljivije i temeljnije nego tehnički ili ekonomski aspekti. Stručnjaci sve češće izražavaju zabrinutost da bi širenje veštačke inteligencije moglo postati još jedan pokušaj svođenja svih ljudi na zajednički imenilac – odnosno gubitak individualnosti – ovog puta putem algoritama koje je neko konfigurisao. Takav digitalni totalitarizam doveo bi do bezizlazne situacije, sumorne i nehumane – baš kao i totalitarna društva prošlosti.Postoji još jedno značajno pitanje – koje je već danas aktuelno, a u najskorijoj budućnosti će postati još izraženije – a to je: kako države koje prelaze na sve više digitalizovane osnove mogu da osiguraju svoj suverenitet u ovoj oblasti? Drugim rečima, kako mogu da garantuju svoju bezbednost i poseban identitet, a da se pritom ne izoluju od svetskog napretka niti zaostanu u tehnološkom razvoju?Drugi pravac u kojem nauka i tehnologija radikalno menjaju svet jeste sposobnost čoveka da se duboko meša u pitanja koja su se nekada smatrala isključivom nadležnošću Stvoritelja: genetska modifikacija, uticaj na formiranje ličnosti, kao i programiranje ljudskog ponašanja, pa čak i misaonih procesa. Nacije i zajednice moraju udružiti snage kako bi pronašle prihvatljiva rešenja za ova izuzetno delikatna, ključna i istinski egzistencijalna pitanja ljudskog postojanja.Bilo bi logično da se takav rad sprovodi u okviru međunarodnih organizacija. Međutim, kao što sam već napomenuo, mnoge od njih su podložne neprimerenom uticaju zapadnih država koje nisu zainteresovane za opšti napredak, već isključivo za očuvanje sopstvene vlasti. Institucije koje su bile efikasne nakon Drugog svetskog rata ne odražavaju realnost druge četvrtine ovog veka. Da li bi one mogle da se efikasno reformišu kako bi se uskladile sa savremenim okolnostima? To pitanje ostaje otvoreno.Stvaranje novih savezaPodstaknute trenutnom situacijom u svetu nastaju i nove međunarodne zajednice. One nesumnjivo imaju velike perspektive, bilo da je reč o različitim regionalnim savezima ili o istinski globalnim strukturama kao što je BRIKS. Ipak, mora se priznati da se sve one suočavaju sa značajnim zadatkom definisanja svojih funkcija, optimalnih oblasti delovanja i granica sopstvenih mogućnosti. Naravno, ne treba očekivati da će ove relativno nove strukture brzo preoblikovati svet ili u potpunosti uspostaviti multipolarni model. To je dug i težak put, ispunjen nepoznanicama, koji će, međutim, nesumnjivo dovesti do rezultata.Da li to znači da smo trenutno osuđeni na haos? Ne, svakako je prerano donositi takav zaključak. Zapravo, svet koji je regulisan jasno definisanim normama i regulatornim institucijama — uređen svet, da tako kažemo — predstavlja novinu koja datira tek iz prošlog veka. Vekovima pre toga svet je funkcionisao bez njih. Rezultati su, kao što znamo, bili, blago rečeno, različiti: oholost, zavist i pohlepa oduvek su igrale ulogu u globalnoj politici i mogu se videti i danas.Ipak, odgovorne sile uvek su se nadmetale, ali i sarađivale na ovaj ili onaj način; konstruisale su i gradile sisteme međusobnih odnosa, kao i sa manjim državama i, u celini gledano, uglavnom su nastojale da održe stabilnost.Sada, u uslovima krize institucija i degradacije međunarodnog prava, velike sile snose ogromnu odgovornost, srazmernu njihovim ogromnim kapacitetima. Takve države poseduju potencijal da preduzmu korake koji bi globalne tokove mogli da usmere ka većoj predvidljivosti i bezbednosti ili, naprotiv, da prodube i pogoršaju sve probleme. Taj potencijal je znatno uvećan pomenutim novim tehnologijama i jasno je da budućnost čitavog sveta, a samim tim i svakog čoveka, zavisi od efikasnosti upravljanja rizicima tokom ovog perioda brzih promena.Odsustvo univerzalno priznatih pravila i razumevanja principa jednake i nedeljive bezbednosti, ili napuštanje tog principa, često podstiče ponašanje vođeno isključivo sopstvenim interesima, a u pojedinim slučajevima to prerasta u agresivne pokušaje sticanja jednostranih prednosti, produbljivanja haosa i njegovog iskorišćavanja u sopstvene interese. Primere toga u svetskoj politici viđamo gotovo svakodnevno. Krše se svi mogući i nemogući tabui — neću ih ovde sve nabrajati. Mislim da ih prisutni u ovoj sali savršeno dobro shvataju. Duboko sam uveren da tako složena oblast kao što su međunarodni odnosi zahteva razboritost i pridržavanje ne samo utvrđenih zakona, već i onoga što pravnici nazivaju običajnim pravom, to jest, ne samo slova, već i duha zakona, kao i ustaljenih i univerzalno priznatih praksi.Moralna i etička ograničenja, kao i poštovanje pravila pristojnosti zaista su važna, jer njihovo uvažavanje omogućava određeni vid dijaloga. S druge strane, sistematsko nepoštovanje obaveza, obmane, svođenje komunikacije na farsu, a suštinskog razgovora na propagandu, kao i drsko ismevanje i iskrivljavanje činjenica radi kratkoročne koristi, razaraju same temelje međunarodnog suživota.Usuđujem se da kažem da je takva praksa vođenja međunarodnih odnosa kratkovida i opasna. Privremena prednost stečena na taj način može se pretvoriti u dugoročni neuspeh i, pre svega, pogoršati situaciju za sve, s obzirom na neizbežnu međusobnu povezanost sveta. Čini se da se određeni međunarodni akteri, uvereni u sopstvenu vojno-političku, ekonomsku i, po njihovom viđenju, moralnu izuzetnost, ponekad rukovode načelom „pravo jačeg“. Istorija nas je i te kako naučila da to nikada ne vodi dobrom.Ko je zaista započeo sukob u DonbasuNakratko ću skrenuti sa glavne teme. Ovde su prisutni ljudi sa veoma različitim stavovima o današnjem, izuzetno akutnom sukobu, ukrajinskom sukobu i njegovim uzrocima. Želeo bih da kažem nekoliko reči o tome. Zaista, mnoge stotine, pa i hiljade stručnjaka — vaših kolega koji će analizirati materijale današnjeg zasedanja kluba „Valdaj“, takođe imaju svoje viđenje o tome. Naravno, svestan sam da će se neki u stručnoj javnosti zapitati: Rusija govori o miru, a ipak je započela rat. O tome sam već mnogo puta govorio, ali ću ipak ponoviti i na ovakvom skupu.Gde je istina? Istina je da mi nismo želeli, niti započeli rat; naprotiv, rat je vođen protiv nas. Nije trebalo da se godinama podstiču agresivni nacionalizam i rusofobija u Ukrajini kako bi se ona pretvorila u oruđe za borbu protiv Rusije. NATO nije trebalo da započinje vojno osvajanje naših istorijskih teritorija zarad sopstvenih institucionalnih interesa, ni da planira tamo uspostavljanje svojih baza. Nije trebalo gurati radikale u Kijevu ka državnom prevratu, a zatim takav režim, u suštini nelegitiman, pumpati najširim spektrom ofanzivnog naoružanja. Nije trebalo praviti planove za koncentracione logore za stanovnike Donbasa i Krima. Nije trebalo gaziti tenkovima nenaoružane ljude, zasipati ih raketama, dejstvovati po njima iz aviona i spaljivati ih žive — samo zato što su po nacionalnosti i duhu bili Rusi.Postoji još mnogo takvih stvari koje „nije trebalo“, ali ću se ovde zaustaviti. Uveren sam da je Rusija namerno dovedena u situaciju u kojoj je jednostavno bila prinuđena — kao odgovor na ovu očiglednu agresiju — da se brani oružjem u ruci. Namerno su nas gurnuli do te ivice. I, iskreno govoreći, ne treba rusofobiju, ugnjetavanje i ubijanje ruskog naroda i uništavanje Rusije pretvarati u državnu ideologiju, niti postavljati kao cilj strateški poraz Rusije. Upravo tako je i rečeno, zar ne? Niko to nije zaboravio. Mi, u svakom slučaju, nismo.Ako želimo da živimo – a svi žele da žive – onda, kao što sam jednom rekao u javnom obraćanju, hajde da živimo u slozi i zajedno radimo na pronalaženju načina da to i ostvarimo. Izgradnja poverenja je, naravno, složen i osetljiv proces, veoma ga je teško uspostaviti, a veoma lako uništiti.Interesi čak i najbližih partnera ne mogu se u potpunosti poklapati. Šta onda reći za zemlje koje su u odnosu rivalstva, oštre konkurencije ili, još više, konfrontacije?Pre ili kasnije, međunarodna situacija i sistem dostići će stanje neke stabilne ravnoteže. Nesumnjivo je reč o složenom, višestranom i višeslojnom procesu koji zahteva uzajamne kompromise, spremnost na nalaženje zajedničkog jezika i trezvenu procenu situacije, uključujući i onu od strane Zapada. Bivši hegemon će neizbežno morati da prihvati realnost multipolarnog sveta, to je neizbežno, dovoljno je samo pogledati trendove razvoja svetske ekonomije – i moraće da nauči da sarađuje sa zemljama globalne većine uz uvažavanje njihovih ključnih interesa. Naravno, to se neće dogoditi brzo. Predstoji nam da živimo u izuzetno nestabilnom i promenljivom svetu. Put ka novom sistemu biće ispunjen neočekivanim obrtima i događajima – nažalost, često neprijatnim, pa čak i opasnim.O raspadu Sovjetskog SavezaOvde bih želeo bih da se osvrnem na našu sopstvenu, domaću istoriju. Rusija je prešla težak put dubokih transformacija i taj proces se nastavlj. Pre trideset pet godina doživeli smo slom državnog uređenja, koji je bio prava tragedija za desetine miliona ljudi koji su se preko noći našli „u inostranstvu“ i to je izmenilo njihove sudbine i budućnost njihove dece. To je dovelo do fundamentalnih promena kako ovde u Rusiji, tako i u susednim zemljama, ali i u globalnim odnosima takođe.Posebno bih istakao određenu naivnost, idealizam, ili možda čak i neozbiljnost onih koji su vodili državu tokom poslednjih godina sovjetske ere. Slepo poverenje u zapadne partnere i verovanje u održivost „džentlmenskih sporazuma“, prema kojima je navodno bilo dovoljno samo prihvatiti nečiju reč i postići dogovor – odigrali su okrutnu igru sa Sovjetskim Savezom.Gledajući unazad, postaje jasno koliko je to imalo destruktivan uticaj — ne samo na sudbinu SSSR-a već i na dugoročnu globalnu stabilnost. Sovjetski lideri su želeli da se dodvore Zapadu, dok su zapadni lideri nastojali da preoblikuju svet po svojoj volji i da obezbede, odnosno ugrabe, svoj deo, po mogućstvu što veći, sovjetskog nasleđa. Vidimo te rezultate.Raspad SSSR-a bio je posledica spleta nagomilanih unutrašnjih neravnoteža, to je činjenica koju treba istaći, jer je istina, a posebno unutrašnjih neravnoteža i grešaka koje je počinilo više generacija rukovodstva zemlje. Kratkovidost, oslanjanje na ograničene i neadekvatne ideološke obrasce umesto na pragmatizam, neprofesionalizam i „sklanjanje pod tepih“ očiglednih problema, svi ti činioci su postepeno pogoršavali situaciju i podrivali unutrašnji i međunarodni položaj SSSR-a i na kraju doveli do njegovog sloma.Opasnost od konfrontacije u EvropiOno što se danas dešava u svetu, aktuelni sukobi i previranja – u velikoj meri su posledica oklevanja, nespremnosti ili nesposobnosti političara s kraja XX veka, kako na Istoku tako i na Zapadu, da ozbiljno i temeljno pristupe eri velikih promena. I ovo nije prebacivanje odgovornosti na nekadašnje lidere – to je jednostavno realnost.Pa i tada, u vreme koje je sada daleko iza nas, postojali su ljudi i političari i na Istoku i na Zapadu, koji su duboko shvatali probleme i predlagali ono što smatram ispravnim rešenjima. Njihove procene se danas zaista mogu opisati kao vizionarske.Znate, već sam nekoliko puta javno pomenuo jednu nemačku političku ličnost po imenu Egon Bar. On je bio član izvršnog odbora Socijaldemokratske partije Nemačke.Navešću samo nekoliko primera. Znate, kada sam čitao o njegovim odnosima sa sovjetskim rukovodstvom, i u Bonu i u Moskvi, bio sam prosto zadivljen; zadivljen time kakav je to bio ozbiljan, inteligentan i upućen čovek.Navešću vam neke od izjava koje je dao u junu i februaru 1990. godine – u trenutku koji prepoznajemo kao prekretnicu za sudbinu Evrope i čitavog sveta.Glavna briga gospodina Bara bila je opasnost od nastavka konfrontacije u Evropi nakon ujedinjenja Nemačke i jačanja, citiram, „uticaja onih krugova unutar NATO-a koji ne pokazuju spremnost da krenu putem panevropske saradnje i smanjenja konfrontacije“. To su njegove reči. On je tada video da takvi krugovi postoje. A bio je u poziciji da to zna, zar ne? Tokom pregovora 1990. godine, Egon Bar je izjavio, ponovo citiram: „Ako se ne preduzmu odlučni koraci za prevazilaženje raskola Evrope na neprijateljske blokove, događaji bi mogli krenuti veoma nepovoljnim tokom, koji osuđuje SSSR na međunarodnu izolaciju“. I to su njegove reči. A šta se predlagalo? Uzgred, vidimo da se sve na kraju odvilo upravo onako kako je predvideo i na šta je upozoravao.A šta se predlagalo za Istočnu i Srednju Evropu? Predlog je bio da se stvori savet bezbednosti koji bi uključivao i Sjedinjene Američke Države i SSSR – i to sa širokim ovlašćenjima. Bilo je predviđeno da taj savet obuhvati gotovo celu Istočnu i Srednju Evropu.Međutim, nakon raspada SSSR-a, na Zapadu su prevladale upravo one snage koje, baš kao što je Egon Bar i govorio, nisu pokazivale nikakvu stvarnu želju da krenu putem panevropske saradnje. Uprkos višegodišnjim – i želim to da naglasim, upravo višegodišnjim – pokušajima nove Rusije da postane deo takozvane zapadne civilizacije, te snage su u praksi činile sve da izoluju i dovrše raspad same Ruske Federacije; posmatrajući je, bez obzira na sve unutrašnje političke promene koje su se u zemlji dogodile, kao ključnu komponentu istorijske Ruske imperije. I do danas se to govori na raznim događajima i skupovima: da tu imperiju treba dokrajčiti.Sve to je dovelo do sadašnje, otvoreno govoreći, veoma opasne situacije u Evropi i svetu.Želeo bih da vam skrenem pažnju, dame i gospodo, na činjenicu da je gospodin Bar, po mom dubokom uverenju, u to vreme razmišljao isključivo o budućnosti Evrope, o onoj čuvenoj zajedničkoj evropskoj kući, o kojoj su lideri SSSR-a tako često govorili, ali koja, nažalost, nikada nije prevazišla okvire pukih reči.Nema budućnosti bez prošlosti, bez budućnosti prošlost gubi smisaoRusija možda bolje od mnogih drugih zna koliko je teško prevazići posledice istorijskih slomova i katastrofa, krčiti put napred u novim i često nepovoljnim okolnostima. Često je bilo neophodno oslanjati se na metod pokušaja i pogrešaka i reagovati na novonastale situacije u hodu.Ipak nikada ne zaboravljamo da je naciji potrebna vizija, potrebno je razumevanje puta koji vodi u budućnost. Naravno, nema budućnosti bez prošlosti. Nasleđe naših predaka, koji su izgradili veliku i jedinstvenu zemlju, mora se očuvati i jačati. Nijedno društvo ne može opstati bez istorijskog temelja i poštovanja tradicije. Ali važi i obrnuto: bez budućnosti, prošlost gubi svoj smisao. Koliko god veličanstvena bila dostignuća naših prethodnika, ne smemo se pretvoriti u muzej minule slave. Država ne može postići istinsku veličinu ako ne ide u korak s vremenom – ili, idealno, ako ga ne pretiče. Širenje našeg nasleđa i njegovo kreativno razvijanje radi prilagođavanja novim uslovima najbolja su garancija da se nacionalna tradicija neće pretvoriti u puki antikvitet ili pomodni istorijski ukras, neće biti isključivo predmet koji stalno privlači našu pažnju. Umesto toga, moramo težiti stvaranju živog i podsticajnog okruženja za buduća dostignuća.Što se tiče budućnosti, mnogo toga je zaista obavijeno neizvesnošću, mnogo je faktora koji se brzo pojavljuju i menjaju. Ipak, „mapa puta“ za putovanje ka njoj svakako je neophodna i to nije utopija i apstraktnom teoretisanje ili izolovano projektovanje željenih vizija, već realna procena rizika, mogućnosti i neophodnih ciljeva. Rusija za sebe određuje upravo takav put ka budućnosti i, naravno, spremna je da u tom poduhvatu sarađuje sa drugim zemljama i narodima sveta.O opstanku čovečanstvaPonavljam: razmere i što je od veoma važno, brzina promena koje se odvijaju u svetu su neviđene. Moramo shvatiti da trenutak bez povratka može nastupiti veoma brzo i neočekivano za sve. Može se jednostavno ispostaviti da logika eskalacije oštrih uzajamnih odgovora vodi ka kobnoj nepovratnosti.Danas se u kontekstu opisivanja i prognoziranja različitih globalnih sukoba često čuje reč „eskalacija“: nespremnost da se pristupi istinskoj diplomatiji, zasnovanoj na realnosti i uvažavanju interesa svih strana, podstiče aktere da raspiruju situaciju, podižu uloge i često blefiraju ili prelaze „crvene linije“ u nadi da će pokoriti, zastrašiti ili silom slomiti protivnika. Eskalacija borbenih dejstava i sankcije nisu nikakva novina; ona se primenjivala u mnogim sukobima i nikada nije jednostrana: provokativni potez jedne strane neizbežno izaziva odgovor druge. Na taj način sve se zahuktava, a destruktivne posledice rastu.U korenu ove eskalacije – i tu ne iznosim ništa novo – leže oholost i preterano samopouzdanje. To je put ka ivici ponora, naročito danas, kada vodeće svetske sile poseduju oružje sposobno da uništi sav život – ili, u najmanju ruku, da dovede Zemlju do katastrofe. Možemo li biti sigurni da takvo oružje nikada neće biti upotrebljeno? Naravno da ne. Svima nam je poznata stara izreka: ako na početku pozorišnog komada na zidu visi puška, ona će do kraja predstave neizbežno opaliti. Moramo imati to na umu i sprečiti da se tako nešto dogodi.Što je suprotstavljanje beskompromisnije i što se otvorenije proglašava cilj nanošenja „strateškog poraza“ protivniku, to je veća verovatnoća da će sukob eskalirati u svoju najbrutalniju fazu. Zakoni borbe za opstanak ne važe samo za svet prirode, već i za ljudska društva kada se suoče sa izgledom da izgube svoju autonomiju, dostojanstvo, pa čak i pravo na postojanje.Poštovane dame i gospodo!Ponavljam: fundamentalno oblikovanje novog svetskog poretka je neizbežno. Nadajmo se da će se to dogoditi u doglednoj istorijskoj budućnosti, ali za sada sve se odvija prilično burno i spontano. Mi tek naziruemo, opipavamo, konture budućnosti.Međutim, to svakako ne znači da treba da sedimo skrštenih ruku i čekamo šta će se dalje desiti. Da bismo stigli do faze izgradnje, a ona će, kao što sam već rekao, neizbežno nastupiti pre ili kasnije, moramo prebroditi trenutni opasni period i izbeći ostvarivanje najrazornijih pretnji.Smatram da je posebno važno da ponovo naglasim dva aspekta koja bi, po mom mišljenju, trebalo da postanu predmet ozbiljne rasprave za sve nas – na političkom, tehničkom, stručnom, pa čak i filozofskom nivou.Pre svega to je pitanje kojeg sam se već dotakao – o veštačkoj inteligenciji. Sada je u svetu pokrenuta diskusija o tome da li je potrebno preduzeti mere da bi se svesno usporila istraživanja i razvoj u ovoj oblasti, da se ne bi dopustilo da tehnologija izmakne ljudskoj kontroli.Reč je o višeslojnoj temi koja zahteva temeljno razmatranje. Ljudska istorija pokazuje da je tehnološki napredak nemoguće zaustaviti; ipak, moramo razumeti posledice tog napretka – naročito u pogledu primene njegovih dostignuća, uključujući i ona u vojnoj sferi i vojnim poslovima.Već postoje slučajevi gde veštačka inteligencija donosi odluke na osnovu sopstvenog razumevanja šta je prikladno. Ovo se odnosi i na civilne i na vojne primene. Kako se tehnologije veštačke inteligencije budu nastavljale primenjivati, njihova uloga će se povećavati, a algoritmi će preuzimati veću odgovornost.Posebno jer čovek, naravno, ne može da se nadmeće sa sposobnošću mašine da gotovo trenutno analizira situaciju. Ipak, ljudi poseduju druge kvalitete – instinkt, intuiciju i sposobnost donošenja odluke koja možda nije odmah očigledna, ali se na kraju pokazuje kao jedina ispravna, pa čak i ona koja spasava život.Znate, želeo bih da ispričam jednu priču iz sovjetskog doba – iz stvarnosti sovjetskog života. Septembar je 1983. godine. Pripadnik raketnih snaga, potpukovnik Stanislav Petrov, nalazio se na borbenoj dužnosti kada je primio signal od sistema za upozoravanje na raketni napad. Takvi sistemi su odavno uspostavljeni i u funkciji su i kod nas i u Sjedinjenim Državama. Sistem je registrovao lansiranje pet američkih interkontinentalnih balističkih raketa. Svaki algoritam bi ovo okvalifikovao kao nedvosmislen osnov za uzvratni udar.Međutim, iskusni oficir je posumnjao u tačnost signala i pretpostavio da je došlo do kvara sistema. I ispostavilo se da je bio u pravu. Da je na njegovom mestu bila veštačka inteligencija, stvari su mogle da se odviju sasvim drugačije. Po mom mišljenju, ovo je veoma upečatljiv primer.Ograničenja u upotrebi tehnologija veštačke inteligencije u sferi bezbednosti predstavljaju pitanje opstanka čovečanstva. Veštačka inteligencija povećava efikasnost ratnih sredstava, što zauzvrat dovodi do sve razornijih sukoba.Postoji potreba za nepristrasnom i profesionalnom međunarodnom diskusijom o savremenom vođenju oružanih sukoba – konkretno, o tome kako očuvati humanitarne okvire i ograničiti najbrutalnije oblike oružanih sukoba koji prate razvoj destruktivnih kapaciteta.Znam da je na vašem forumu održana sesija pod naslovom koji mi je delovao veoma pogodno: „Etika novog rata: čovek i nehumanost”.Zaista, nehumana priroda savremenih sukoba može se sagledati na dva načina. S jedne strane, tu su sve veća brutalnost i zanemarivanje humanitarnih normi. S druge strane, postoje novi oblici sukobljavanja u kojima veštačka inteligencija i autonomni sistemi igraju sve značajniju ulogu u borbenim dejstvima, postepeno zamenjujući ljude – uključujući i ključnu oblast donošenja odluka.Reč je o ogromnoj i složenoj temi koja zahteva najveću pažnju. Automatizacija i digitalizacija ratovanja dovode do dehumanizacije percepcije, pretvarajući krvoproliće i gubitak ljudskih života u neku vrstu kompjuterske igre - u mehanističku rutinu. A to je – da stvari nazovemo pravim imenom – put ka varvarizaciji čovečanstva, koji se odvija uz prateću priču o ogromnom tehnološkom napretku.Nekada davno, na samom kraju XIX veka, 1899. godine, upravo je Rusija inicirala Hašku konferenciju, koja je prvi put utvrdila pravila za vođenje rata, mirno rešavanje sporova i humanizaciju vojnih operacija.Da, naravno, istinske i plemenite ideje utemeljene u to vreme nisu poštedele čovečanstvo potresa XX veka. Činilo se da su svetski ratovi poništili dostignuća humanitarnog prava. Ipak, sada je došao trenutak da se ponovo razmotri pitanje pravila kojima se uređuju oružani sukobi.Iluzija nema: ratovi su postojali kroz celu ljudsku istoriju, postoje i sada, i, po svoj prilici, oružani sukobi će se nastaviti. Nažalost, to je sastavni deo ljudskog postojanja. Vojna služba je profesija onih koji brane interese svoje zemlje, ali profesionalizam u vojnoj sferi takođe podrazumeva poštovanje humanitarnih normi.Ruska vojska se, na primer, uvek rukovodila principom nepovredivosti ovih normi i, želim to da naglasim, nikada nije prva napadala ciljeve koji nisu direktno deo vojne infrastrukture protivnika.O Evroazijskom partnerstvuPorast međunarodnih tenzija i zaoštravanje sveobuhvatnog sukoba imaju još jednu veoma negativnu dugoročnu posledicu – a to je drugi ključni faktor na koji želim danas da vam skrenem pažnju: naime, u atmosferi sukoba koja preovladava, žrtvovano je stvarno rešavanje globalnih problema koji pogađaju celokupno čovečanstvo.Donedavno se o ovim pitanjima – klimi, životnoj sredini, siromaštvu i nejednakosti – neprestano raspravljalo, a danas su ona donekle pala u drugi plan. Gurnuta su u stranu, ali njihova hitnost samo raste; na kraju krajeva, sami problemi nisu nestali. Nažalost, nema razloga za nadu da će međunarodna zajednica, delujući kao jedinstvena celina, biti sposobna da se ozbiljno pozabavi ovom agendom u doglednoj budućnosti.Međutim, ako se akutni i hitni problemi ne rešavaju na globalnom nivou, njima se mora pristupiti na regionalnom nivou – naročito stoga što je to bliže ljudima i lakše im je za razumevanje.Svi snosimo odgovornost za planetu u celini, ali pre svega za sopstveni dom i njegovo neposredno okruženje. U širem smislu, naš dom je Evroazija – ogromna teritorija koja služi kao središte i pozornica za većinu najznačajnijih svetskih procesa. Mnogo toga što se dešava na široj međunarodnoj sceni zavisi od toga kako oblikujemo Evroaziju.U kontekstu rastuće globalne nestabilnosti, ideja o Velikom evroazijskom partnerstvu, koju je prvobitno predložila Rusija, dobija na posebnom značaju. Vojne i političke konfrontacije potkopavaju globalnu povezanost, ugrožavaju proizvodne, transportne i logističke lance, kao i uspostavljene trgovinske i komunikacione rute.Zadatak i odgovornost evroazijskih zemalja je da što je više moguće zaštite naš region od globalnih rizika i destruktivnih procesa, i da iskoriste nove tehnološke i druge mogućnosti za značajno proširenje evroazijske saradnje i jačanje povezanosti ove ogromne teritorije.Takođe bih napomenuo da kulturne i civilizacijske zajednice prisutne u Evroaziji imaju dugu istoriju – koja obuhvata mnoge vekove – pronalaženja načina za međusobnu saradnju, čak i tokom najtežih istorijskih perioda. Evroazija ima potencijal da posluži kao prototip za međunarodno delovanje u uslovima raznolikosti kultura, pristupa i interesa – kao okruženje u kojem razlike postaju prednost, a ne prepreka izgradnji stabilnog i uravnoteženog partnerstva.U tom kontekstu, želeo bih da skrenem pažnju na inicijativu koju smo pokrenuli zajedno sa našim beloruskim prijateljima, a koja se tiče izrade Evroazijske povelje o multipolarnosti i raznolikosti u XXI veku. Prošle nedelje, na sastanku ministara spoljnih poslova Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i drugih partnera, održanom na marginama Generalne skupštine UN, pokrenut je praktičan rad na ovom temeljnom dokumentu.Vrednost Evroazije prvenstveno leži u činjenici da je ona u velikoj meri samodovoljna i sposobna da reši svaki problem. Jedino što je potrebno ovoj ogromnoj zajednici nacija jesu nedeljiva bezbednost, odsustvo vojnih pretnji i trajni mir.Poštovane kolege!Svi mi, čitava svetska zajednica, snosimo zajedničku odgovornost za budućnost. I to nije ni preterivanje ni metafora; to je, ponavljam, sasvim konkretan zadatak kojim se moramo pozabaviti bez odlaganja.Želeli bismo da verujemo da će naši potomci iz budućih istorijskih knjiga saznati kako je druga četvrtina XXI veka predstavljala prekretnicu – vreme kada je čovečanstvo, shvativši razmere promena i pretnji samom svom opstanku, smoglo snage da ostavi po strani sitne razmirice, ambicije i sebičnost i ujedini se u suočavanju sa zajedničkim izazovima; kada je tehnološku revoluciju pretvorilo iz izvora pretnji u mnoštvo prilika; i kada je počelo da rešava probleme društvene nejednakosti i degradacije životne sredine konkretnim delovanjem, a ne samo pukim rečima, već je u stvarnosti prepoznalo uzaludnost vojnog sukobljavanja i diktata, kao i potrebu za rešenjem novonastalih pitanja i problema koje bi bilo prihvatljivo za sve, te se konačno posvetilo izgradnji novog, stabilnog svetskog poretka. Uveren sam da će se stvari upravo tako i odvijati. Jer, ako se ništa od toga ne desi, postoji rizik da neće ostati niko ko bi učio iz tih udžbenika – a i sami udžbenici se možda uopšte neće ni pojaviti.Verujmo u najbolje i, pre svega, učinimo sve kako bismo osigurali da se to „najbolje” i ostvari i postane naša stvarnost.Želim da vam se zahvalim na pažnji i svima poželim uspeh. Veoma cenim naše susrete. Hvala vam. Hvala vam puno.Pogledajte i:

2026

Vesti

sr_RS

rusija, rusija – politika, valdaj, vladimir putin