Na današnji dan pre 110. godina završena je jedna od najslavnijih bitaka srpske vojske, bitka u kojoj su, uz ogromne žrtve, vaskrsli srpski ratnici osvojili... 30.09.2026, Sputnik Srbija
Na današnji dan pre 110. godina završena je jedna od najslavnijih bitaka srpske vojske, bitka u kojoj su, uz ogromne žrtve, vaskrsli srpski ratnici osvojili najviši vrh div planine i otvorili jednu od najvažnijih kapija -„Kapiju slobode“.
Nakon albanske golgote, kada su mnogi pomislili da srpske vojske više nema, oporavljene, reorganizovane i opremljene srpske trupe prebačene su sa Krfa i Bizerte u Solun, da bi ubrzo bile raspoređene duž Moglenskih planina na liniju budućeg Solunskog fronta
Srpska vojska još nije stigla da se rasporedi na dodeljene položaje, a otpočela je iznenadna bugarska ofanziva iz pravca Bitolja prema Ostrovskom jezeru, Lerinu i Vodenu. Ofanziva je zaustavljena pobedom srpske vojske (u sadejstvu sa jednom francuskom armijom) u Gorničevskoj bici
Posle pobede kod Gorničeva, srpska vojska je krenula dalje.Trećoj armiji stavljeno je u zadatak da zauzme masiv Kajmakčalana od čijeg je osvajanja zavisio uspeh na gotovo celom frontu
Osvajanje planinskog lanca Nidže planine i vrha Kajmakčalan, preko čije se najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije, za srpskog vojnika je predstavljalo otvaranje "Kapije otadžbine" u koju bi se, posle deset meseci izgnanstva, vratio
Krov Balkana – Kajmakčalan sa visinom od 2.521 m (na starim kartama 2.525), zajedno sa visovima Siva stena, Starkov grob, Starkov zub, Kočobej i Floka, predstavljao je prirodno utvrđenje i strateški važan položaj čijim bi se padom ugrozio ceo sistem bugarske odbrane.
Bugari su planinski vrh utvrdili sa tri reda rovova, između kojih su bila krstila sa bodljikavom žicom i drugi, fortifikacijski objekti u bližoj i daljoj oblasti Kajmakčalana. Ubeđeni u njegovu neosvojivost bugarski vojnici su ga, inspirisani svojim mitskim junakom, nazvali „Borisov grad“.
Svesna značaja Kajmakčalana, Bugarska vrhovna komanda izdala je naređenje da se položaji brane do poslednjeg čoveka. Jedan od dobro utvrđenih bugarskih takoreći bunkera, i danas je vidljiv na samom planinskom vrhu
Početni položaji Drinske divizije nalazili su nekoliko stotina metara niže od utvrđenih bugarskih položaja. U plitkim rovovima iskopanim u kamenu, izloženi dejstvu bugarske artiljerije, od 21.08. do 12.09.1916. "drinci" su svakodnevno odbijali bugarske napade.
Položaji ispred Kajmakčalana zauzeti su 12. i 13. septembra, a napad na njega počeo je 16. septembra 1916. Posle snažne artiljerijske pripreme, srpska pešadija je u jutarnjim časovima krenula u opšti napad penjući se strmim padinama zasipana uraganskom vatrom branilaca
U žestokoj i krvavoj borbi, koja se 18 septembra vodila prsa u prsa, vojnici 1. bataljona 5. puka uspeli su da zauzmu sam vrh Kajmakčalana. Na koti 2525, pobodena rukom komandira 2. čete 1. bataljona 5.puka kapetana Boška Bulatovića, zavojorila se srpska zastava
Međutim, pod okriljem guste magle i mraka, Bugari su uspeli da povrate kotu 2525, odbacujući 5. i 17. puk na rub Kajmakčalanskog platoa. Narednih 12. dana usledile su žestoke borbe u kojima su napadali i Srbi i Bugari uz strahovite gubitke sa obe strane
U borbama koje su se svakodnevno vodile, Drinska divizija je imala veliki broj vojnika izbačenih iz stroja, te je, pred odlučujući napad, Vrhovna komanda odlučila da je pojača stavivši pod njenu komandu 7. beogradski puk pukovnika Jovana Jovanovića, Dobrovoljački odred Vojvode Vuka i 3. bataljon 8. požarevačkog puka potpukovnika Danila Belimarkovića.
U prvoj borbenoj liniji bili su raspoređeni komite Dobrovoljačkog odreda Vojvode Vuka, Beograđani iz 7. puka i Valjevci iz 5. puka. U drugoj liniji su se nalazili Užičani iz 4. puka i Valjevci iz 17. puka.
Odlučujući napad na Kajmakčalan otpočet je uraganskom artiljerijskom paljbom koja je trajala gotovo šest sati. Srpski artiljerci, opremljeni čuvenim francuskim brzometnim topovima kalibra 75 mm (M1897) i teškim haubicama „Šnajder”, preoravali su vrh planine
Višesatno dejstvo srpske artiljerije izazvalo je haos i paniku u bugarskim rovovima iz kojih su mnogi pokušavali pobeći, ali su ih njihovi oficiri revolverima vraćali natrag. Pored dima od eksplozija, nad vrh planine se spustila i tamna zavesa magle guste kao testo.
Obavijeni maglom, srpski vojnici su u nezadrživom jurišu kidali bodljikave žice i upadali u neprijateljske rovove. U situaciji gde se nije video prst pred okom, u borbi prsa u prsa, Srbi su neretko držeći bajonet u desnoj ruci, levom hvatali protivnika za glavu ne bi li po odsustvu šlema utvrdili da je u pitanju bugarski vojnik
Straviče slike bojišta opisao je brat Dimitrija Tucovića Stevan u svom dnevniku: „Odmah po zauzeću Kajmakčalana izveo sam svoju bateriju na vis, gde sam video čudan i strašan prizor... Delovi tela bili su razbacani po onom platou visa. Vide se ljudi bez nogu, bez ruku, glave, stomaka...“
Vođeni željom da otvore "Kapiju otabine", srpski junaci su jurišali na dobro utvrđene neprijateljske rovove u kojima je nastalo gušanje i krvava borba prsa u prsa, iz koje su bugarski vojnici pokušavali da pobegnu i izvuku žive glave.
U ranim popodnevnim časovima, 30 septembra 1916.godine vojnici Dobrovoljačkog odreda pod komandom rezervnog kapetana Milivoja Dinića uspeli su da osvoje kotu 2525. Uskoro su na kajmakčalanski plato, izbili i Beograđani i Valjevci
Hroničari toga vremena su zabeležili da su se prolazeći pored piramide, koja je označavala najvišu kotu i državnu granicu, srpski vojnici krstili i ljubili zemlju. „Kapija otadžbine“ bila je odškrinuta!
Vest o pobedi odjeknula je širom Solunskog fronta. Srpska Vrhovna komanda izdala je proglas, u kome se kaže: „… Junaci, oteli ste mu topove, zauzeli ste orlovo gnezdo, silnu tvrđavu i svu nadu neprijateljevu, zauzeli ste Kajmakčalan. Vrata za našu milu Srbiju otvorili ste!“
Cena izvojevane pobede bila je ogromna: srpske snage su ukupno imale oko 5.000 odnosno 4.643 poginulih, ranjenih i nestalih vojnika, od kojih je Drinska divizija imala 3.804 izbačenih iz stroja, od toga 39 poginulih oficira i 747 poginulih podoficira, kaplara i redova.
Vrhovni komandant Srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević, naredio je odmah posle osvajanja Kajmakčalana da se na njegovom najvišem vrhu podigne spomen-kapela i u nju sahrane kosti svih srpskih boraca. Kapela Svetog Petra i Pavla svečano je osvećena na dvogodišnjicu zauzeća Kajmakčalana 30. septembra 1918.
Na njenom ulazu uklesane su reči kralja Aleksandra: „Mojim div-junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine.“
U unutrašnjosti kapele, u urni, od 1929. godine nalazilo se srce velikog prijatelja srpskog Arčibalda Rajsa. Srca u urni više nema. Veruje se da je nestalo kada su bugarski fašisti tokom Drugog svetskog rata razbili urnu i oskrnavili spomen - kapelu
U paničnom odstupanju Bugari su se povukli prema susednim vrhovima Sivoj Steni, Kočobeju, Floki, Starkovom grobu. Nakon tri dana, pod naletom srpske vojske i ovi planinski su oslobođeni, a Bugari su bili prinuđeni da se povuku prema Crnoj reci, pokušavajući da organizovanjem snažne odbrane sačuvaju Bitolj
Nisu uspeli. Srpske trupe ušle su u Bitolj 19. novembra, čime je oslobođen prvi grad kraljevine Srbije nakon što ju je njena vojska napustila godinu dana ranije. Time je trijumfalno okončana ova operacija, u kojoj su srpskoj vojsci veliku pomoć pružile ruske i francuske kolonijalne trupe
Iako je "Kapija otadžbine" odškrinuta, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, srpski vojnici su bili prinuđeni da zaustave dalju ofanzivu i željno iščekivan povratak u Srbiju odlože za dve godine
Na zaravni Dobro polje, koja spaja planine Kozjak i Nidže 13. septembra 1918. godine orkanskom vatrom iz skoro 600 topova započeo je proboj Solunskog fronta. U nezadrživom jurišu krenula je Šimudajska divizija, 122. francuska i 17. Kolonijalna divizija. Uskoro se uključila Jugoslovenska i Timočka divizija. Front je probijen.
Poneseni rečima vojvode Živojina Mišića "Junaci, napred u otadžbinu“, Moravci, Šumadinci, Užičani, Timočani, kao vihor koji ruši sve pred sobom, krenuli su vaskrsli srpski ratnici ka Srbiji. "Kapija otadžbine" bila je širom otvorena.
Žrtva, koju su naši preci položili za slobodu Srbije, svojevrsni je zavet ostavljen u amanet Srbima, pa tako mnogi danas (kao i pisac ovih redova) koračajući stazama predaka pohode spomen-kapelu na Kajmakčalanu – vrhu koji nije najviši na svetu, ali je sigurno najbliži nebesima.
Pristup ćaskanju je blokiran zbog narušavanja pravila.
Ponovo možete da učestvujete za:∞.
Ako se ne slažete sa blokiranjem, koristite formular za povratne informacije
Razgovor je završen. U diskusiji možete učestvovati 24 sata od objavljivanja članka.
![Osvajanje planinskog lanca Nidže planine i vrha Kajmakčalan, preko čije se najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije, za srpskog vojnika je predstavljalo otvaranje "Kapije otadžbine" u koju bi se, posle deset meseci izgnanstva, vratio - Sputnik Srbija](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/15/1203627802_0:0:3116:2048_600x0_80_0_1_de9333d245168f8ceb939f698a85f87d.jpg "Osvajanje planinskog lanca Nidže planine i vrha Kajmakčalan, preko čije se najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije, za srpskog vojnika je predstavljalo otvaranje "Kapije otadžbine" u koju bi se, posle deset meseci izgnanstva, vratio")
![Početni položaji Drinske divizije nalazili su nekoliko stotina metara niže od utvrđenih bugarskih položaja. U plitkim rovovima iskopanim u kamenu, izloženi dejstvu bugarske artiljerije, od 21.08. do 12.09.1916. "drinci" su svakodnevno odbijali bugarske napade. - Sputnik Srbija](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/15/1203623168_0:0:2897:2047_600x0_80_0_1_6c76a66f9fab5a9186eb1aac871227f2.jpg "Početni položaji Drinske divizije nalazili su nekoliko stotina metara niže od utvrđenih bugarskih položaja. U plitkim rovovima iskopanim u kamenu, izloženi dejstvu bugarske artiljerije, od 21.08. do 12.09.1916. "drinci" su svakodnevno odbijali bugarske napade.")
![Vođeni željom da otvore "Kapiju otabine", srpski junaci su jurišali na dobro utvrđene neprijateljske rovove u kojima je nastalo gušanje i krvava borba prsa u prsa, iz koje su bugarski vojnici pokušavali da pobegnu i izvuku žive glave. - Sputnik Srbija](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/15/1203623235_0:0:3127:2048_600x0_80_0_1_ba027a5b9fa9bed859924375c2990862.jpg "Vođeni željom da otvore "Kapiju otabine", srpski junaci su jurišali na dobro utvrđene neprijateljske rovove u kojima je nastalo gušanje i krvava borba prsa u prsa, iz koje su bugarski vojnici pokušavali da pobegnu i izvuku žive glave.")
![Iako je "Kapija otadžbine" odškrinuta, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, srpski vojnici su bili prinuđeni da zaustave dalju ofanzivu i željno iščekivan povratak u Srbiju odlože za dve godine - Sputnik Srbija](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/15/1203623496_0:0:3003:2048_600x0_80_0_1_c342d44d9f1dd99cef61024567d5aea9.jpg "Iako je "Kapija otadžbine" odškrinuta, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, srpski vojnici su bili prinuđeni da zaustave dalju ofanzivu i željno iščekivan povratak u Srbiju odlože za dve godine")
![Poneseni rečima vojvode Živojina Mišića "Junaci, napred u otadžbinu“, Moravci, Šumadinci, Užičani, Timočani, kao vihor koji ruši sve pred sobom, krenuli su vaskrsli srpski ratnici ka Srbiji. "Kapija otadžbine" bila je širom otvorena. - Sputnik Srbija](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/15/1203623079_0:0:3096:2048_600x0_80_0_1_6c4ae79760cd2101b734143359d9b31f.jpg "Poneseni rečima vojvode Živojina Mišića "Junaci, napred u otadžbinu“, Moravci, Šumadinci, Užičani, Timočani, kao vihor koji ruši sve pred sobom, krenuli su vaskrsli srpski ratnici ka Srbiji. "Kapija otadžbine" bila je širom otvorena.")
