Ostajte ovde! Sputnjik u podeljenom gradu: Gde samo Srbi žive na obe obale sa kojih su – proterani
© Sputnik / Dejan Simić
Pratite nas
Srbi u Mostaru žive i na levoj i na desnoj obali Neretve. Nikada ne želim reći da je podeljen. Faktički jeste, ali mi ga ne doživljavamo tako, ne živimo tako. Obnova Saborne crkve je kao obnova Mostara, čitavog grada. Isto kao što mi nismo obnovili crkvu, nije se obnovio život u gradu. Bez ove crkve i bez Srba grad Mostar nikad neće naći svoj mir.
Ovako za Sputnjik govore Srbi koji su se vratili u Mostar, grad iz kojeg je tokom poslednjeg rata proterana gotovo čitava srpska zajednica:
„Puno je još neravnopravnosti, naša deca ne mogu da pohađaju nastavu na maternjem, srpskom jeziku, ali smo za mnoge stvari uspeli da se izborimo. Bez obira na sve, ovde se zaista osećamo kao svoji na svome. I jesmo na svome“.
Ovo nam priča Sanja Bjelica Šagovnović, rođena Mostarka. Vratila se iz izbeglištva 2002. godine, a danas je predsednica Srpskog prosvetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ Mostar.
Iščupati iz srca grada sve što je srpsko
Na čelu je važne misije u gradu sa dve nacionalne, političke i stvarnosti svakodnevnog života, gradu u kome Neretva teče kao linija podele između Hrvata i muslimana.
U podeljeni grad vratila se iz izbeglištva 2002. godine, tačno deceniju od kada su ga napustili svi Srbi, pod, kako kaže, još nerazjašnjenim okolnostima:
„To je bilo u junu kada je i stradao veliki broj stanovništva, a sve naše ovde uništeno i zapaljeno. Zapaljena je, pa minirana Saborna crkva Svete Trojice, kompletna srpska sela, manastir Žitomislić, Prebilovci... Htelo se potpuno uništiti i iščupati iz srca ovog grada sve što je srpsko“.
Vladika Atanasije na ruševinama crkve u Mostaru
© Foto : Sputnjiku ustupila Eparhija zahumsko - hercegovačka
Srbi nisu postojali, ni na papiru
Pre rata u Mostaru je živelo oko 23.000 Srba, 18 odsto od tadašnjih 126.600 stanovnika. Danas ih je u gradu i okolnim naseljima svega 4.500. Uprkos svemu što su preživeli, vole svoj grad. Nekada brojna, važna zajednica, danas pokušava da sačuva svoj jezik, pismo, veru, kulturu i sećanje.
„Jezik i pismo, to je jedna od najvećih prepreka da se veći broj naših ljudi ovde vrati, jer deca ne mogu pohađati nastavu na maternjem. Niti mogu da imaju nacionalnu grupu predmeta, jer Srbi do nazad četiri godine nisu zapravo ni bili priznati Ustavom ovog kantona kao konstitutivan narod. Nismo postojali, ni na papiru“, kaže predsednik „Prosvjete“.
Simbol obnove – crkva Svete Trojice
Simbol srpskog života u gradu je Saborna crkva Svete Trojice, čija se obnova doživljava kao pitanje samog opstanka. Najveća crkva na Balkanu do kraja 19. veka, sravnjena je sa zemljom kobne 1992.
Jerej Duško Kojić, starešina hrama, rodom je iz Sarajeva, a Mostarac skoro sedam godina. Njegova glavna misija je obnova svetinje. Uveren je da bez nje Mostar nije Mostar, da grad neće naći mir:
„Prosto, nije moguće živeti bez toliko pripadnika jedne nacionalne grupe ili veroispovijesti koji danas nisu u Mostaru. Mnogi ne žele i neće da se vrate dok ne vide obnovljenu Sabornu crkvu, jer je to za njih poruka. Ako crkva ne može da obnovi ovakav nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine bez podrške vlasti, nemamo nikakvu podršku za obnovu od vlasti Federacije i vlade kantona u kome živimo, onda nema volje ni za povratak Srba“.
Otac Duško dodaje da malobrojni mostarski Srbi dostojanstveno predstavljaju svoj narod u ovom gradu. Trenutno imaju četiri bogoslužbena mesta u kojima se svake nedelje služi liturgija. Iza grandiozne Saborne je stara crkva Rođenja Presvete Bogorodice, nedaleko je obnovljeni Žitomislić, ali i još dve crkve u kojima se okupljaju.
„Postoji neki napredak u gradnji naše zajednice. Ove godine imamo 26 prvačića upisanih u pravoslavnu veronauku u školama u Mostaru“, ističe sa radošću sveštenik.
Nova generacija malih Mostaraca koji će pohađati pravoslavnu veronauku
© Foto : Sputnjiku ustupila Sanja Bjelica Šagovnović
Poštuj Velež i Zrinjski – navijaj za Zvezdu
Veroučitelj im je Njegoš Veljančić iz Prnjavora. Za Sputnjik kaže da ga u ovom gradu pre svega drži poslušnost i blagoslov crkve, ali i ogromna ljubav prema poslu i deci kojoj predaje.
Iako su grupe male, a uslovi specifični, u učionicama sede zajedno deca različitih uzrasta, na časovima se revnosno uči bogoslovlje, ali i srpska istorija i tradicija:
„Pre svega insistiram na srpskom jeziku i ćirilici, da znaju ćirilicu, da pišu ćirilicu. Mislim da je bogatstvo ovog našeg podneblja da znamo oba pisma, i čitati i pisati. Ali opet, da znaju naša deca ovde da im je maternje pismo ćirilica“.
Veljančić dodaje da se deca kojoj predaje druže sa svima, da nisu getoizirana, ali da je Mostar ipak podeljeni grad, pa se, nažalost, identifikuju sa delom grada u kojem žive:
„Pričam s njima da ne treba da se tako identifikuju da kažu, ja sam za Zrinjski, ne volim Velež. Ja poštujem oba kluba podjednako dok živim ovde. Tako će biti i na drugom mestu. A navijam za Zvezdu. Mi moramo da budemo faktor povezivanja, da se ne delimo na ovu ili onu obalu“, poručuje veroučitelj.
Saborna crkva Svete Trojice u Mostaru
© Sputnik / Dejan Simić
Prežive se i zatvorena vrata
Da bi sačuvali jezik, istoriju i kulturu, „Prosvjeta“ i Srpska pravoslavna crkvena opština pokrenule su Prosvjetinu školu srpskog jezika, istorije i kulture. Dopunska škola radi vikendom u kompleksu Saborne crkve, u zgradi najstarije škole u Mostaru.
„Prosvjeta“ je obnovila rad pre 12 godina. Organizuje obrazovne i kulturne programe, Šantićeve večeri poezije, Svetosavsku akademiju, Božićni koncert i druge manifestacije, koje posećuju svi Mostarci. Stipendija „Vladimir Ćorović“ pomaže učenicima i studentima koji su među najboljima u gradu.
„Nailazili smo na zatvorena vrata, da negde ne možemo održati neki program Šantićevih večeri, da ne dobijemo sredstva iz budžeta i još mnogo toga. Međutim, preživi se. Idemo dalje. Ovo je naš grad. Nameravamo ovde živeti, raditi, odgajati svoju decu. Naši koreni u Mostaru su jako duboki. Vidljivi, svuda oko nas“.
Samo u budućnost i verujem, kaže otac Duško Kojić
© Sputnik / Dejan Simić
Pop svih Mostaraca i narod koji pamti
Generacije Srba u Mostaru ostavile su trag koji današnji povratnici pokušavaju da obnove. Odnos države je jedno, a naroda drugo, kažu naši sagovornici.
„Raduju se da me vide u Starom gradu, kažu, evo, ide naš pop. I uvek je borba u koji dućan ću svratiti da popijem kafu. Uvek je spreman, kako je to jedna rok grupa otpevala, fildžan viška. U tom smislu nemamo problema, imamo zaista dobre odnose sa komšijama, i naravno, sa verskim službenicima Islamske zajednice i Katoličke crkve, imamo i zajedničke projete“.
Otac Duško kaže da je cilj saradnje sa drugim konfesijama da opterećenost ratom stradanjima i žrtvama ostane u njihovoj generaciji. Da deca imaju svetliju budućnost u kojoj neće gledati jedni na druge sa mržnjom:
„Samo u budućnost i verujem, naravno, iščekujući Carstvo Božije. Obnova Sabornog hrama, ako se desi za dve godine, biće još povratka u Mostar. Ako se desi za petnaest, biće i tad. Obnova hrama ujedno je i obnova večnog sećanja, jer narodu koji ne pamti, istorija se ponavlja“, zaključuje otac Duško Kojić.
Pogledajte i:
