Tajna savršenstva Partenona: Zašto je antičko remek-delo namerno zakrivljeno
© Sputnik / Vladimir Rodionov
Pratite nas
Jedan od glavnih arhitektonskih spomenika antičkog doba, starogrčki Partenon, vekovima se smatra uzorom savršenstva. Prema opštem mišljenju, zdanje je izgrađeno sa jedva primetnim zakrivljenjima kako bi oku izgledalo savršeno pravo. U novom istraživanju savremeni naučnik proverava ovu teoriju.
O tome da su Grci primenjivali ova zakrivljenja radi vizuelnog efekta prvi je pisao rimski arhitekta iz I veka pre nove ere Vitruvije. Međutim, on je živeo 400 godina nakon izgradnje Partenona i sam nikada nije video to zdanje.
Ipak, njegove tvrdnje su prilično neodređene, ali su kasnije više puta dodatno razrađivane. U današnjem obliku, teorija optičkih korekcija formirala se mnogo kasnije, već u XIX veku, nakon preciznih merenja Partenona. Ova skladna, ali spekulativna koncepcija ušla je u udžbenike i enciklopedije.
Profesor Univerziteta u Oksfordu Alen Gorijeli odlučio je da ovu teoriju proveri uz pomoć matematike.
Četiri mita
Autor sistematski razmatra četiri velika mita. Prvi se odnosi na zakrivljeni stilobat: tvrdi se da bi građevina, da je on ravan, navodno, izgledala kao da je ulegla. Međutim, eksperimenti pokazuju da se, u odsustvu linija koje bi odvlačile pažnju, prava horizontalna linija doživljava kao prava, štaviše, uočljiva zakrivljenost Partenona vidljiva je samo sa određenih tačaka posmatranja, što je činjenica koja je u suprotnosti sa samom idejom „optičke korekcije”.
Drugi mit se tiče zadebljanja stubova (entazisa): ta odlika je toliko suptilna da je gotovo neprimetna, a tvrdnja da pravi stubovi deluju udubljeno nema apsolutno nikakvo eksperimentalno utemeljenje.
Treći mit odnosi se na zadebljanje ugaonih stubova: da bi iluzija funkcionisala, bilo bi neophodno istovremeno videti oba ugaona stuba na pozadini vedrog neba, a takvih tačaka na Akropolju ima veoma malo.
Četvrti mit je povećanje proporcija skulptura i natpisa sa visinom: proračuni pokazuju da bi takva korekcija delovala samo sa jedne jedine udaljenosti, pa se u praksi gotovo nije primenjivala.
„Glavna pouka koja se može izvući iz Partenona jeste da smo skloni da obmanjujemo sami sebe u potrazi za drevnim tajnama i idealnim predstavama o redu i harmoniji“, naveo je profesor.
Skulpturalna arhitektura
Logika kurvature (zakrivljenja) u grčkim hramovima bila je potpuno drugačija, a ovaj postupak počeo je da se koristi otprilike vek i po pre izgradnje Partenona, rekao je za Sputnjik zaslužni arhitekta Rusije, umetnik i predavač istorije arhitekture Maksim Atajanc.
„Činjenica je da antički grčki kameni hramovi nisu bili samo građevine, već i skulpture. Kao što znamo, hram je služio kao mesto za smeštaj statue nekog božanstva – na primer, u Partenonu se nalazila Fidijina statua Atine. I baš kao što je statua bila skulptura koja prikazuje savršeno ljudsko telo, tako je i kameni hram bio skulptura koja je predstavljala hramove iz prethodnog doba – građevine dobro poznate starim Grcima. Ti raniji hramovi građeni su od drveta i nepečene cigle. Odatle i skulpturalna logika primenjena na njihovu formu”, objašnjava arhitekta.
Prema njegovim rečima, ova odstupanja od geometrijske pravilnosti možda na prvi pogled nisu primetna, ali hramu daju življi i prirodniji izgled. Najupečatljiviji primer je takozvani entazis — postepeno sužavanje stabla klasičnog stuba prema vrhu.
„Stubovi nose teške blokove, a pomoću entazisa antički vajar-arhitekta pokazivao je da stub, poput živog bića, ’napreže mišiće’, blago se širi u sredini kako bi se suprotstavio opterećenju”, kaže Atajanc.
Još jedan primer je osnova na kojoj stoje grčki hramovi. Ona je, po pravilu, izvedena u obliku platforme od tri stepenika, koja se naziva stereobat. I ona je blago zakrivljena: središnji deo je nešto viši.
„Zašto je to tako napravljeno? Da bi ličilo na ljudsko stopalo. Ako podignemo stopalo iznad zemlje, ono ima jedan oblik. Ali kada stanemo na nogu i oslonimo se na nju celom težinom, ona se, takoreći, ’razlije’ po površini, blago promeni oblik, postane nešto šira i prihvati na sebe celokupnu težinu našeg tela. Kao što vidite, sve vreme se pojavljuju skulpturalne i antropomorfne analogije“, dodao je Atajanc.
Harmonija i praksa
Istovremeno, takva „antropomorfnost“ zasnovana je na strogim matematičkim proračunima.
„Osnovni princip grčke arhitekture jesu modularnost, harmonija i srazmernost, kao i korišćenje određenih mera i proporcija. U Partenonu su primenjivani celobrojni odnosi: svaki detalj je srazmeran celini. Na primer, donji prečnik stuba može se više puta uklopiti u njegovu visinu“, kazao je za Sputnjik profesor katedre „Urbanizam“ Moskovskog arhitektonskog instituta Aleksandar Malinov.
Pored estetske funkcije, zakrivljenja su imala i čisto praktičnu svrhu.
„Tako je, na primer, središnji deo osnove Partenona blago uzdignut kako se tu ne bi zadržavala kišnica, u suprotnom bi došlo do deformacija. Na belom kamenu, krečnjaku i mermeru nikako ne smeju da ostanu horizontalne površine, one se razaraju. To znaju i savremene arhitekte. Prilikom projektovanja ili izgradnje kupatila uvek se pravi blagi pad“, objašnjava profesor.
Kao rezultat, spoj „skulpturalnosti“, precizno osmišljene harmonije oblika i čisto tehnoloških razloga doveo je do toga da se grčki hramovi, tamo gde su sačuvani, tako skladno i prirodno uklapaju u pejzaž.
Pogledajte i:
