Sve se obrnulo: Susreti iza scene postali glavni, a velika pozornica potisnuta na – marginu
© Sputnik
Pratite nas
Posle Hladnog rata, sa nestankom ravnoteže snaga, UN su bile potisnute iz središta međunarodnih odnosa. Stoga ne treba ni da čudi zašto su na 81. zasedanju Generalne skupštine, bilateralni susreti svetskih lidera privukli veću pažnju od same debate.
Bilateralni sastanci nekada su se održavali, kao se to govorilo, na marginama velikih skupova; oduvek su bili važni, ali služili su tome da se postignu dogovori koji su na sednicama, poput zasedanja Generalne skupštine UN, bili potvrđivani.
Međutim, kada pogledamo 81. zasedanje Generalne skupštine UN-a, kao prisustvujemo procesu koji ide u suprotnom smeru – bilateralni sastanci su ti koji su u centru pažnje, dok samo zasedanje u velikoj Sali zgrade na Ist riveru i nije toliko važno; kao da je zasedanje Generalne skupštine prilika da se državnici okupe i da postižu dogovore nezavisno od povoda zbog koga su se okupili.
UN izvan svetskih tokova
Šta se zapravo dogodilo i zašto je zasedanje Generalne skupštine postalo margina, dok su sastanci koji su nekada bili margina postali centralni događaji?
Odgovor na ovo pitanje za dr Zorana Milivojevića, karijernog diplomatu i nekadašnjeg direktora Direkcije za multilateralu jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova je jednostavan: Ujedinjene nacije dugo su bile izvan svetskih tokova. U takvoj situaciji, normalno je da državnici pribegavaju bilateralnim sastancima kako bi rešili sporove i postigli određene dogovore.
Na to da su bilateralni razgovori postali mnogo važniji od multilateralnih skupova ukazuje i najsvežiji primer: poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Americi, dok je u toku zasedanje Generalne skupštine UN-a. U tom susretu, bilateralnom, Milivojević vidi nekoliko poruka. Prva je način na koji američki i kineski predsednici gledaju na svet – žele da o pitanjima od globalnog značaja razgovaraju direktno – ispada da ono što važi za zasedanje Generalne skupštine važi i za Sija i Trampa.
„Oni su hteli da razgovaraju i o pitanjima koja se tiču i globalnih odnosa, ali to ne žele da dele sa ostatkom sveta i ne žele da to bude u okviru Generalne skupštine i svetske scene i time daju do znanja da sebe smatraju glavnim liderima“, objašnjava Milivojević.
Tu se vidi razlog zbog kojeg bilateralni susreti mogu da zasene formalni događaj u Generalnoj skupštini. Govornica UN pruža mogućnost da se stav predstavi pred čitavim svetom. Bilateralni sastanak, međutim, pruža nešto drugo — mogućnost da se o konkretnom problemu pregovara direktno.
Sijeva poseta u vreme trajanja Generalne skupštine samo je, možda, najeklatantniji primer kako su veliki multilateralni sastanci zasenjeni bilateralnim susretima.
Tokom trajanja Generalne skupštine održano je, može se slobodno reći, bezbroj bilateralnih sastanaka, među kojima je verovatno najznačajniji onaj između ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i američkog državnog sekretara Marka Rubija. Ovaj sastanak je, prema Milivojevićevim rečima, još jedan je primer činjenice da se najvažniji diplomatski razgovori često vode izvan same govornice Generalne skupštine.
Uloga UN postaje sve značajnija
Ipak, naš sagovornik nije pesimista i smatra da će uloga UN-a postati značajnija. Za to postoji nekoliko značajnih argumenata, kaže on. Jedan od tih argumenata izneo je i kineski šef diplomatije Vang Ji na sastanku Saveta bezbednosti UN i to skoro u istom trenutku dok se Si Đinping nalazio sa Donaldom Trampom.
„Vang je bio veoma jasan, da Kina smatra da apsolutno treba očuvati postojeći poredak koji se zasniva na Povelji UN i njenim principima i da bez toga nema mira i stabilnosti na globalnom planu. Prema tome, Ujedinjene nacije nisu definitivno odstranjene. Ugled im jeste pao, ali ovo što se deslio na zasedanju Generalne skupštine pokazuje da postoji većina za očuvanje aktuelnog svetskog poretka“, kaže Milivojević.
Čitav globalni jug, uključujući i Srbiju stajao je na toj liniji.
„To je dokaz da svetski poredak koji se zasniva na Povelji UN nije ukinut“, izričit je naš sagovornik.
To što se svetska većina zalaže za očuvanje poretka zasnovanog na Povelji UN-a ne znači da Svetska organizacija treba da ostane netaknuta, ovakva kakva je danas – naprotiv, ona mora da se menja.
„Njeno vraćanje na globalnu scenu obavezno podrazumeva uvažavanje promena na globalnom planu, prilagođavanje tome i, naravno, odgovarajuće reforme“, kaže Milivojević.
Nisu UN krive što pojedine zemlje ne poštuju međunarodno pravo
Da svet više nije isti kao onaj kada su UN nastale, slaže se i Branko Branković, nekadašnji šef jugoslovenske misije na Ist riveru. njegovom mišljenju, odgovornost za slabljenje autoriteta UN ne može se jednostavno prebaciti na samu organizaciju. Ako države koje su prihvatile Povelju UN ne poštuju njene odredbe i međunarodno pravo, pitanje je koliko organizacija može da bude efikasna bez mehanizama kojima bi mogla da natera članice da poštuju ono na šta su se same obavezale.
„Glavna stvar je da zemlje članice ispunjavaju svoje obaveze u poštovanju Povelje i međunarodnog prava. Prema tome, nisu UN krive što pojedine zemlje ne poštuju međunarodno pravo, kao što je to bio slučaj sa, rekao bih, zverskim napadom NATO-a 1999. na Srbiju i Jugoslaviju. Prema tome, nisu UN krive, krive su zemlje koje su napadale“, kaže Branković.
Naredni veliki korak, kaže Branković, trebalo bi da bude samit zakazan za mart naredne godine, na kojem bi trebalo da učestvuju sve države članice, uz druge međunarodne organizacije. Jedan od ciljeva biće upravo razmatranje mogućih promena i izvora za amandmane na Povelju.
Ali čak i ako se postigne načelni dogovor da promene jesu potrebne, ostaje mnogo teži zadatak — postići saglasnost o tome kakve one treba da budu.
UN pred testom vremena
Ujedinjene nacije se nalaze pred svojevrsnim testom vremena. Organizacija mora da pronađe način da strukturu nastalu u jednom istorijskom trenutku prilagodi svetu koji je u međuvremenu postao mnogo razuđeniji. Da li će taj posao završiti promenom Povelje, proširenjem Saveta bezbednosti, promenom načina odlučivanja ili kombinacijom više rešenja, tek treba da se vidi.
„Da li će u tome da se uspe, videćemo, ali činjenica je da od 193 članica UN-a, ubeđen sam da skoro sve (malo je onih koje su indolentne prema tome) žele da se UN aktiviraju na način da imaju više mogućnosti i za reagovanje i za poštovanje svega onoga što je u Povelji i u međunarodnom pravu“, zaključuje Branković.
