https://lat.sputnikportal.rs/20260926/hor-koji-je-preziveo-pet-i-po-vekova-da-bi-bio-tradicionalan-moras-imati-talenat-video--1203748372.html
Hor koji je preživeo pet i po vekova: Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat! /video /
Hor koji je preživeo pet i po vekova: Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat! /video /
Sputnik Srbija
Zadatak umetnosti, a pre svega muzike, jeste da uspostavi dijalog od srca do srca. Muzika nikada ne može da prevari. Možete pevati na najvišem mogućem nivou, a... 26.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-26T14:06+0200
2026-09-26T14:06+0200
2026-09-26T14:06+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
narodno pozorište
stevan mokranjac
državni akademski hor "glinka"
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/17/1203703221_0:66:1280:786_1920x0_80_0_0_9f2e376a892809786e4bdd2e0bf52238.jpg
Državni akademski hor „Glinka“ iz Sankt Peterburga nastupio je ove sedmice u nekoliko gradova Srbije. Hor je učestvovao na jubilarnom, 60. festivalu Mokranjčevi dani u Negotinu, a u prilici je bila da ga čuje i publika u Novom Sadu i Nišu, kao i u Narodnom pozorištu u Beogradu.Susret s nasleđem Stevana MokranjcaGovoreći o nastupu na Mokranjčevim danima, Ilja Derbilov je istakao da je učešće na tom festivalu, s obzirom na njegovu dugu i bogatu tradiciju, velika čast za ruski hor, za koji je posebno zadovoljstvo bio susret s muzičkim nasleđem Stevana Stojanovića Mokranjca.„Rusija je veoma bogata talentima, uključujući izuzetne kompozitore. Isti takav značaj za Srbiju ima ličnost Stevana Mokranjca. Kada smo počeli da se bavimo proučavanjem njegove muzike, shvatio sam da je on, bez preterivanja, zaista veliki kompozitor. Studirao je u Rimu i Beču, stekao široko evropsko obrazovanje, ali je materijal njegovih pesama, pre svega, narodni. I to je ono što ga čini bliskim ruskim kompozitorima. S jedne strane, to je stroga evropska kompozicija, po svim kanonima i pravilima, a s druge strane, kada je reč o materijalu, to je potpuno narodna muzika. Mi smo napravili mali iskorak i uvrstili jednu od Mokranjčevih 'Rukoveti' u svoj program i ona stoji između ruskih narodnih pesama. I tu postoji snažna povezanost s ruskim nacionalnim melosom“, kaže Ilja Derbilov.Na pitanje da li postoji nešto što je horu koji neguje rusku pevačku tradiciju poseban izazov u izvođenju Mokranjčeve muzike, dirigent kaže da je to pre svega izgovor.„S jedne strane, vidite ista slova, slovenska, ćirilicu, a s druge strane shvatate da postoje skriveni elementi koji se ne izgovaraju kao u ruskom jeziku. Potražili smo pomoć stručnjaka za jezik, trudimo se koliko god možemo. U srpskoj muzici, i uopšte, u muzici Balkana, postoji mnogo elemenata koji nose turske melodijske osobenosti. Zato treba nastojati da se ispoštuje ta stilistika, koja je ipak malo drugačija od ruske“, kaže Derbilov.Tajna zvuka starog pet i po vekovaIstorija čuvenog ruskog hora počela je 1476. godine, kada je moskovski knez Ivan Treći Veliki odlučio da osnuje sopstveni, stalni crkveni hor, koji ga je pratio na putovanjima, u pohodima, ali i tokom verskih obreda. Kada je Petar Veliki osnovao Sankt Peterburg, hor se preselio u novu prestonicu i transformisao u Dvorsku pevačku kapelu, tako da više nije pevao samo u crkvi.Dirigent podseća na to da je „Glinka“ kao najstariji hor u Rusiji, još pre pet i po vekova postavio pevački kanon po kojem su ruski horovi prepoznatljivi širom sveta.„Upravo je naš hor, naša Sanktpeterburška kapela, uvek bio neka vrsta zakonodavca. Naš hor je uvek pokazivao kako to zvučanje treba da izgleda, a to je prevashodno ruska pevačka tradicija. U Evropi je postojao jednoglasni gregorijanski koral, a u Rusiji, na ruskoj zemlji postojao je takozvani 'znamenski napev', u kojem su takođe pevali muškarci, jednoglasno. Za to je najvažniji pravilna vokalna tehnika. 'Glinka' se od mnogih ruskih horova razlikuje po tome što je to, u velikoj meri, hor solista. Svaki naš pevač je praktično solista. Imamo programe u kojima mnogo umetnika, čak po dvadeset ljudi, izlaze i pevaju s orkestrom kao solisti. Trudimo se da u hor primamo ljude koji imaju dobro obrazovanje i dobar sluh. Nije važna samo lepota glasa, već i sluh, koji čoveku omogućava da glasom postigne određene boje i da se uklopi u celinu. I to je veoma duh, mukotrpan i težak rad“, navodi Ilja Derbilov.Prepoznatljivo zvučanje horu „Glinka“ daju i njegovi čuveni najdublji muški glasovi, takozvani profundo basovi, koji se odlikuju niskim, bogatim i moćnim tonovima.„Nažalost, sve teže je pronaći takve glasove, jer ih je sve manje i manje. To je možda povezano i s ukupnim napretkom, zbog kojeg ima sve manje te grube muške snage. Ima manje fizičkog rada, više računara, saobraćaja, pa samim tim i te 'grube' prirode. Hvala bogu, imali smo sreće, pa je u našem horu nekoliko takvih profundo basova. Među njima je i Vladimir Miler, koji je poznat i u Srbiji. I iskreno se nadamo da će i u budućnosti biti takvih pevača“, kaže Ilja Derbilov.Tokom 18. i 19. veka hor su činili odrasli muškarci i dečaci. Potraga za talentovanom decom bila je državni prioritet, a specijalni „lovci na glasove“ putovali su širom Ruske imperije i regrutovali decu s anđeoskim glasovima. Život u horu bio je vojnički strog, ali je nudio vrhunsko obrazovanje. Kada bi dečaci mutirali, država im je obezbeđivala penzije, ili državne poslove, ako ne bi mogli da nastave pevačku karijeru.Sredinom 19. veka hor je zapao u umetničku krizu, jer se previše oslanjao na italijanski stil pevanja, gubeći ruski identitet. Kompozitor Mihail Glinka, po kome hor danas nosi ime, postavljen je za kapelmajstora 1837. godine. On je lično birao nove pevače i potpuno reformisao tehniku pevanja, vraćajući pažnju na starorusko duhovno pojanje.Kasnije su kapelom upravljali Milij Balakirjev i Nikolaj Rimski-Korsakov, koji su uveli rigorozne časove teorije muzike, pa je kapela postala prva prava muzička akademija u Rusiji, pre nego što je počelo osnivanje konzervatorijuma.„Na prelazu iz 19. u 20. vek u hor su postepeno počele da se uključuju žene. U početku su u bogosluženjima učestvovali samo muškarci, ali kako je funkcija hora prestajala da bude samo crkvena, to je počelo da se menja. Razvijala se kompozitorska misao, pa se javila potreba za horovima koji pevaju i svetovnu muziku. Tako su i mogućnosti hora počele da se šire, jer ženski glasovi su ipak snažniji od dečjih. U drugoj polovini 19. veka i kod ruskih, i kod evropskih kompozitora počela su da se pojavljuju veoma složena dela, za čije izvođenje dečački glasovi jednostavno nisu bili dovoljno snažni“, objašnjava Ilja Derbilov.On navodi i primere kompozicija koje su svojom melodijom toliko odvlačile pažnju vernika, da su neke od njih, poput „Božanstvene liturgije Svetog Jovana Zlatoustog“ Petra Čajkovskog, bile zabranjene za izvođenje u crkvi.„Bio je jedan izuzetan kompozitor, Dmitrij Bortnjanski, čiju 275. godišnjicu obeležavamo ove godine. On je pisao duhovne koncerte, koji se izvode nakon pričešća. To nisu molitve, nego koncerti na duhovne teme u okviru bogosluženja. I bilo je slučajeva da su horovi u Rusiji toliko divno pevali, da su neki plemići, velikaši, gospoda, dolazili na službu samo da bi poslušali koncert, a odmah potom odlazili. I to je, verovatno, bio jedan od razloga zbog kojih se javila potreba da se hor izvede u koncertni prostor“, priča Ilja Derbilov.Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenatJedam od izazova za hor s tako dugom i obavezujućom tradicijom jeste da neguje pevačko nasleđe na kojem počiva, a da istovremeno odgovori i na zahteve savremenog doba.„Moj učitelj Vladislav Černušenko, koji je pedeset godina rukovodio kapelom, uvek je navodio jednu veoma dobru rečenicu: 'Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat'. Nije reč o tome da ne treba izvoditi savremenu muziku, ali važno je pitanje zašto je neko delo stvoreno, šta mu je svrha. Umetnost je ispitivanje duše kroz koje ona postaje još bogatija. Ona treba da bude stvaralačka, a ne razarajuća. U tom smislu, postoje divna dela savremenih kompozitora, koja su i na našem repertoaru. Vredno je sve što sadrži stvaralački element, jer čini snažnijim ne samo slušaoce, već i muzičare“, smatra Derbilov.Upoređujući nastupe hora „Glinka“ u Rusiji, Srbiji i drugim zemljama, dirigent kaže da je najvažniji zadatak umetnika da dopru do svakog slušaoca, bez obzira na to odakle dolazi.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, narodno pozorište, stevan mokranjac, državni akademski hor "glinka"
kultura, kultura – intervjui i analitika, narodno pozorište, stevan mokranjac, državni akademski hor "glinka"
Hor koji je preživeo pet i po vekova: Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat! /video /
Zadatak umetnosti, a pre svega muzike, jeste da uspostavi dijalog od srca do srca. Muzika nikada ne može da prevari. Možete pevati na najvišem mogućem nivou, a da ne dirnete čoveka. A nekad pevanje nije savršeno, ali može kod ljudi izazvati emocije koje ih isceljuju, kaže u razgovoru za Sputnjik Ilja Derbilov, dirigent čuvenog ruskog hora „Glinka“.
Državni akademski hor „Glinka“ iz Sankt Peterburga nastupio je ove sedmice u nekoliko gradova Srbije. Hor je učestvovao na jubilarnom, 60. festivalu Mokranjčevi dani u Negotinu, a u prilici je bila da ga čuje i publika u Novom Sadu i Nišu, kao i u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Susret s nasleđem Stevana Mokranjca
Govoreći o nastupu na Mokranjčevim danima, Ilja Derbilov je istakao da je učešće na tom festivalu, s obzirom na njegovu dugu i bogatu tradiciju, velika čast za ruski hor, za koji je posebno zadovoljstvo bio susret s muzičkim nasleđem Stevana Stojanovića Mokranjca.
„Rusija je veoma bogata talentima, uključujući izuzetne kompozitore. Isti takav značaj za Srbiju ima ličnost Stevana Mokranjca. Kada smo počeli da se bavimo proučavanjem njegove muzike, shvatio sam da je on, bez preterivanja, zaista veliki kompozitor. Studirao je u Rimu i Beču, stekao široko evropsko obrazovanje, ali je materijal njegovih pesama, pre svega, narodni. I to je ono što ga čini bliskim ruskim kompozitorima. S jedne strane, to je stroga evropska kompozicija, po svim kanonima i pravilima, a s druge strane, kada je reč o materijalu, to je potpuno narodna muzika. Mi smo napravili mali iskorak i uvrstili jednu od Mokranjčevih 'Rukoveti' u svoj program i ona stoji između ruskih narodnih pesama. I tu postoji snažna povezanost s ruskim nacionalnim melosom“, kaže Ilja Derbilov.
Na pitanje da li postoji nešto što je horu koji neguje rusku pevačku tradiciju poseban izazov u izvođenju Mokranjčeve muzike, dirigent kaže da je to pre svega izgovor.
„S jedne strane, vidite ista slova, slovenska, ćirilicu, a s druge strane shvatate da postoje skriveni elementi koji se ne izgovaraju kao u ruskom jeziku. Potražili smo pomoć stručnjaka za jezik, trudimo se koliko god možemo. U srpskoj muzici, i uopšte, u muzici Balkana, postoji mnogo elemenata koji nose turske melodijske osobenosti. Zato treba nastojati da se ispoštuje ta stilistika, koja je ipak malo drugačija od ruske“, kaže Derbilov.
Tajna zvuka starog pet i po vekova
Istorija čuvenog ruskog hora počela je 1476. godine, kada je moskovski knez Ivan Treći Veliki odlučio da osnuje sopstveni, stalni crkveni hor, koji ga je pratio na putovanjima, u pohodima, ali i tokom verskih obreda. Kada je Petar Veliki osnovao Sankt Peterburg, hor se preselio u novu prestonicu i transformisao u Dvorsku pevačku kapelu, tako da više nije pevao samo u crkvi.
Dirigent podseća na to da je „Glinka“ kao najstariji hor u Rusiji, još pre pet i po vekova postavio pevački kanon po kojem su ruski horovi prepoznatljivi širom sveta.
„Upravo je naš hor, naša Sanktpeterburška kapela, uvek bio neka vrsta zakonodavca. Naš hor je uvek pokazivao kako to zvučanje treba da izgleda, a to je prevashodno ruska pevačka tradicija. U Evropi je postojao jednoglasni gregorijanski koral, a u Rusiji, na ruskoj zemlji postojao je takozvani 'znamenski napev', u kojem su takođe pevali muškarci, jednoglasno. Za to je najvažniji pravilna vokalna tehnika. 'Glinka' se od mnogih ruskih horova razlikuje po tome što je to, u velikoj meri, hor solista. Svaki naš pevač je praktično solista. Imamo programe u kojima mnogo umetnika, čak po dvadeset ljudi, izlaze i pevaju s orkestrom kao solisti. Trudimo se da u hor primamo ljude koji imaju dobro obrazovanje i dobar sluh. Nije važna samo lepota glasa, već i sluh, koji čoveku omogućava da glasom postigne određene boje i da se uklopi u celinu. I to je veoma duh, mukotrpan i težak rad“, navodi Ilja Derbilov.
Prepoznatljivo zvučanje horu „Glinka“ daju i njegovi čuveni najdublji muški glasovi, takozvani profundo basovi, koji se odlikuju niskim, bogatim i moćnim tonovima.
„Nažalost, sve teže je pronaći takve glasove, jer ih je sve manje i manje. To je možda povezano i s ukupnim napretkom, zbog kojeg ima sve manje te grube muške snage. Ima manje fizičkog rada, više računara, saobraćaja, pa samim tim i te 'grube' prirode. Hvala bogu, imali smo sreće, pa je u našem horu nekoliko takvih profundo basova. Među njima je i Vladimir Miler, koji je poznat i u Srbiji. I iskreno se nadamo da će i u budućnosti biti takvih pevača“, kaže Ilja Derbilov.
Tokom 18. i 19. veka hor su činili odrasli muškarci i dečaci. Potraga za talentovanom decom bila je državni prioritet, a specijalni „lovci na glasove“ putovali su širom Ruske imperije i regrutovali decu s anđeoskim glasovima. Život u horu bio je vojnički strog, ali je nudio vrhunsko obrazovanje. Kada bi dečaci mutirali, država im je obezbeđivala penzije, ili državne poslove, ako ne bi mogli da nastave pevačku karijeru.
Sredinom 19. veka hor je zapao u umetničku krizu, jer se previše oslanjao na italijanski stil pevanja, gubeći ruski identitet. Kompozitor Mihail Glinka, po kome hor danas nosi ime, postavljen je za kapelmajstora 1837. godine. On je lično birao nove pevače i potpuno reformisao tehniku pevanja, vraćajući pažnju na starorusko duhovno pojanje.
Kasnije su kapelom upravljali Milij Balakirjev i Nikolaj Rimski-Korsakov, koji su uveli rigorozne časove teorije muzike, pa je kapela postala prva prava muzička akademija u Rusiji, pre nego što je počelo osnivanje konzervatorijuma.
„Na prelazu iz 19. u 20. vek u hor su postepeno počele da se uključuju žene. U početku su u bogosluženjima učestvovali samo muškarci, ali kako je funkcija hora prestajala da bude samo crkvena, to je počelo da se menja. Razvijala se kompozitorska misao, pa se javila potreba za horovima koji pevaju i svetovnu muziku. Tako su i mogućnosti hora počele da se šire, jer ženski glasovi su ipak snažniji od dečjih. U drugoj polovini 19. veka i kod ruskih, i kod evropskih kompozitora počela su da se pojavljuju veoma složena dela, za čije izvođenje dečački glasovi jednostavno nisu bili dovoljno snažni“, objašnjava Ilja Derbilov.
On navodi i primere kompozicija koje su svojom melodijom toliko odvlačile pažnju vernika, da su neke od njih, poput „Božanstvene liturgije Svetog Jovana Zlatoustog“ Petra Čajkovskog, bile zabranjene za izvođenje u crkvi.
„Bio je jedan izuzetan kompozitor, Dmitrij Bortnjanski, čiju 275. godišnjicu obeležavamo ove godine. On je pisao duhovne koncerte, koji se izvode nakon pričešća. To nisu molitve, nego koncerti na duhovne teme u okviru bogosluženja. I bilo je slučajeva da su horovi u Rusiji toliko divno pevali, da su neki plemići, velikaši, gospoda, dolazili na službu samo da bi poslušali koncert, a odmah potom odlazili. I to je, verovatno, bio jedan od razloga zbog kojih se javila potreba da se hor izvede u koncertni prostor“, priča Ilja Derbilov.
Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat
Jedam od izazova za hor s tako dugom i obavezujućom tradicijom jeste da neguje pevačko nasleđe na kojem počiva, a da istovremeno odgovori i na zahteve savremenog doba.
„Moj učitelj Vladislav Černušenko, koji je pedeset godina rukovodio kapelom, uvek je navodio jednu veoma dobru rečenicu: 'Da bi bio tradicionalan, moraš imati talenat'. Nije reč o tome da ne treba izvoditi savremenu muziku, ali važno je pitanje zašto je neko delo stvoreno, šta mu je svrha. Umetnost je ispitivanje duše kroz koje ona postaje još bogatija. Ona treba da bude stvaralačka, a ne razarajuća. U tom smislu, postoje divna dela savremenih kompozitora, koja su i na našem repertoaru. Vredno je sve što sadrži stvaralački element, jer čini snažnijim ne samo slušaoce, već i muzičare“, smatra Derbilov.
Upoređujući nastupe hora „Glinka“ u Rusiji, Srbiji i drugim zemljama, dirigent kaže da je najvažniji zadatak umetnika da dopru do svakog slušaoca, bez obzira na to odakle dolazi.
„Muzika je, verovatno, najdostupnija umetnost. A njen zadatak je da uspostavi dijalog od srca do srca. U tome je snaga muzike. I zato publika uvek oseti kada je reč o iskrenom muziciranju“, zaključuje Ilja Derbilov.
