https://lat.sputnikportal.rs/20260926/gde-je-srbija-pogresila-sport-fudbal-1203737078.html
Gde je Srbija pogrešila?
Gde je Srbija pogrešila?
Sputnik Srbija
Poraz Srbije od Grčke sa 2:1 ne bi trebalo objašnjavati samo golom primljenim u nadoknadi vremena, niti ga svoditi na pojedinačne greške. Mnogo zanimljiviju sliku... 26.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-26T09:27+0200
2026-09-26T09:27+0200
2026-09-26T09:26+0200
sport
sport
fudbal
fss
veljko paunović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/19/1203736921_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_1cd6b5c3aafb785b77107f2332189d1f.jpg
I Srbija i Grčka formalno su počele u formaciji 4-4-2, ali su prosečne pozicije pokazale da su na terenu postojale dve prilično različite ideje.Veljko Paunović je ispred Vanje Milinković-Savića postavio Nikolu Simića, Strahinju Erakovića, Strahinju Pavlovića i Filipa Kostića. U sredini su bili Andrija Živković, Nemanja Maksimović, Sergej Milinković-Savić i Mihajlo Cvetković, dok su Dušan Tadić i Luka Jović bili označeni kao napadački par.Već profili tih igrača pokazuju da klasičnih 4-4-2 nije moglo dugo da ostane klasičnih 4-4-2. Simić je po prirodnim karakteristikama centralni defanzivac, Kostić je tokom najboljeg dela karijere najviše pružao kao ofanzivni bočni igrač sa slobodom da napada prostor, Živković sa boka prirodno ulazi ka sredini, dok Tadić nije drugi centarfor koji će ostati visoko pored Jovića.Prosečne pozicije upravo su to i pokazale. Tadić se spuštao duboko i praktično zauzimao prostor desetke. Sergej je odlazio napred, Živković napuštao bočnu poziciju i približavao se centru, dok je Maksimović ostajao najdublji od srpskih vezista. Umesto dve jasne linije po četiri igrača i dvojice napadača, Srbija je dobila veliki broj fudbalera okupljenih u centralnom koridoru.Takva ideja ima smisla kada se pogleda kvalitet igrača. Ako su Tadić, Sergej i Živković blizu jedan drugom, Srbija dobija trojicu tehnički veoma kvalitetnih fudbalera koji mogu da kombinuju na malom prostoru. Upravo je početak utakmice pokazao šta takva postavka može da donese, pošto je Srbija već u četvrtom minutu došla do prednosti preko Živkovića.Problem je bio u onome što se dešavalo iza te grupe igrača.Srbija je praktično počela sa trojicom štopera u poslednjoj liniji i Kostićem. Simić je kao nominalni desni bek zauzimao izuzetno visoku prosečnu poziciju, pa je Eraković morao da kontroliše veliki prostor iza njega. Kostić je sa druge strane takođe imao zadatak da obezbeđuje širinu i priključuje se napadu. Kada bi Srbija izgubila loptu, poslednja linija zato nije uvek bila postavljena u prirodnom rasporedu četvorice defanzivaca.Ispred njih se pojavljivao još jedan problem. Sergej je po prirodi igre težio napred, Tadić se spuštao u sredinu, a Živković ulazio sa strane. Maksimović je zbog toga često ostajao kao jedini igrač čija je osnovna funkcija bila da održava ravnotežu između ofanzivne grupe i poslednje linije.Grčka je bila mnogo jednostavnije postavljena. Cimikas i Vagijanidis su kao prirodni bekovi davali širinu, Recos i Mavropanos ostajali su centralno, a Kurbelis i Zafeiris formirali su osnovu sredine terena. Ispred njih su Colis, Karecas, Kostulas i Pavlidis mogli da menjaju pozicije bez potrebe da neko od njih istovremeno ispravlja strukturu iza sebe.Zato prosečne pozicije Grka izgledaju pravilnije. Ne zato što su njihovi igrači bili statični, već zato što je prilikom njihovog kretanja neko drugi ostajao u prostoru koji je ekipi bio potreban. Bek je mogao da krene napred jer je znao gde se nalazi štoper, ofanzivac je mogao da uđe u sredinu jer je bek ostajao na boku, a jedan vezista mogao je da krene više jer je drugi obezbeđivao prostor iza njega.Kod Srbije je nekoliko igrača prirodno težilo istom delu terena.Najbolji dokaz da početna postavka nije donela željenu ravnotežu stigao je već na poluvremenu. Paunović je izveo Cvetkovića i uveo Sašu Lukića. To nije bila zamena igrača iste funkcije. Cvetković je ofanzivni profil, dok je Lukić centralni vezista, a njegova prosečna pozicija pokazuje da je odmah otišao u sredinu pored Maksimovića i Sergeja.Srbija je tim potezom dobila ono što nije imala u početnoj postavi – još jednog igrača koji može da organizuje posed, ponudi se štoperima i obezbedi prostor kada Sergej ode napred. Maksimović više nije morao sam da nosi veliki deo defanzivne odgovornosti u sredini.Istovremeno je Srbija izgubila još malo širine. Posle Cvetkovićevog izlaska gotovo svi najvažniji igrači u posedu prirodno su težili centru. Živković je ostao jedini ofanzivac koji je polazio iz izrazito široke pozicije, dok je širina na drugoj strani zavisila od Kostića.U 71. minutu usledile su još dve izmene. Aleksa Terzić zamenio je Kostića, a Dejan Joveljić Luku Jovića. Zamena napadača nije suštinski promenila strukturu – prosečne pozicije Jovića i Joveljića nalazile su se u gotovo istom prostoru. Terzić je, međutim, predstavljao drugačiji profil od Kostića. Srbija je dobila prirodnijeg beka, iako je i njemu očigledno bilo naloženo da stoji visoko i obezbeđuje širinu.Kada je Gudelj u 81. minutu zamenio Simića, Srbija ponovo nije dobila klasičnog desnog beka. Gudelj je igrač kome su prirodne pozicije u centru veznog reda i poslednje linije, što se vidi i iz njegove prosečne pozicije. Bio je znatno više uvučen ka sredini od Simića.Do završnice utakmice Srbija je tako na terenu imala Maksimovića, Lukića, Sergeja i Gudelja, četvoricu fudbalera kojima je centralni prostor prirodno mesto. Ekipa koja je počela sa velikim brojem ofanzivnih igrača postepeno je dobijala sve više centralnih veznih profila.Ivan Jovanović je sa druge strane izmene koristio na drugačiji način. Umesto da njima popravlja osnovnu postavku, osvežavao je pojedine funkcije u sistemu koji je već bio uspostavljen. Joanidis je zamenio Kostulasa, a zatim su Duvikas i Tete ušli umesto Karecasa i Pavlidisa. Trojica svežih ofanzivnih igrača ušla su u ekipu koja nije morala da menja osnovu sredine i odbrane.To je Grčkoj omogućilo da poveća intenzitet u napadu bez gubitka ravnoteže. Kurbelis i Zafeiris su i dalje kontrolisali sredinu, bekovi su zadržali svoje uloge, a novi napadači preuzeli su prostore koje su prethodno koristili starteri. Duvikas je na kraju upravo iz pozicije klasičnog centarfora postigao pobedonosni gol.Ni to, naravno, ne znači da je Srbija bila bez šanse da dobije utakmicu. Jović je imao dobru priliku u prvom poluvremenu, a u završnici je Joveljić pogodio stativu, posle čega je Lukić iz neposredne blizine imao priliku za drugi gol. Nekoliko centimetara moglo je da promeni rezultat, ali ne bi promenilo ono što se videlo u organizaciji igre.Zato poraz od Grčke nije toliko zanimljiv kao rasprava o tome da li je trebalo da igra ovaj ili onaj fudbaler. Važnije je pitanje koliko su profili izabranih igrača bili kompatibilni.Srbija je počela sa desnim bekom koji je po profilu štoper, levim bekom čija je najveća vrednost u ofanzivi, krilnim igračima koji prirodno napuštaju širinu, centralnim vezistom koji teži protivničkom šesnaestercu i drugim napadačem koji se spušta u ulogu plejmejkera. Svaki od tih izbora pojedinačno može da ima fudbalsku logiku, ali kada se spoje u istoj postavci, ekipi je potreban veoma precizan mehanizam kojim će nadoknaditi prostore koje ti igrači napuštaju.Grčka je imala jednostavniju raspodelu poslova. Prirodni bekovi obezbeđivali su širinu, štoperi dubinu, dvojica vezista ravnotežu, a ofanzivci su ispred njih imali slobodu kretanja. Zbog toga je Ivan Jovanović tokom drugog poluvremena mogao da menja igrače bez značajnijeg menjanja sistema, dok je Paunović izmenama postepeno pokušavao da uspostavi ravnotežu koju Srbija nije imala u početnoj postavci.U tome je možda i najvažnija razlika između dve ekipe. Srbija je imala formaciju napisanu pored startnih jedanaest, ali su prirodne navike njenih igrača tu formaciju brzo promenile. Grčka je imala sistem u kojem su igrači mogli da se menjaju, a da njihove funkcije uglavnom ostanu iste.Pred utakmicu sa Holandijom zato pitanje nije samo koga će Paunović izabrati, već kako će rasporediti funkcije. Ako na terenu istovremeno želi Tadića, Sergeja i Živkovića, moraće jasnije da odredi ko obezbeđuje širinu, ko ostaje iza lopte i ko zatvara prostor posle izgubljenog poseda. Protiv Grčke se videlo da količina individualnog kvaliteta u istom delu terena ne mora automatski da donese i funkcionalnu ekipu.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
sport, fudbal, fss, veljko paunović
sport, fudbal, fss, veljko paunović
Gde je Srbija pogrešila?
Poraz Srbije od Grčke sa 2:1 ne bi trebalo objašnjavati samo golom primljenim u nadoknadi vremena, niti ga svoditi na pojedinačne greške. Mnogo zanimljiviju sliku daje raspored igrača i način na koji su njihove prirodne karakteristike uticale na funkcionisanje dve ekipe.
I Srbija i Grčka formalno su počele u formaciji 4-4-2, ali su prosečne pozicije pokazale da su na terenu postojale dve prilično različite ideje.
Veljko Paunović je ispred Vanje Milinković-Savića postavio Nikolu Simića, Strahinju Erakovića, Strahinju Pavlovića i Filipa Kostića. U sredini su bili Andrija Živković, Nemanja Maksimović, Sergej Milinković-Savić i Mihajlo Cvetković, dok su Dušan Tadić i Luka Jović bili označeni kao napadački par.
Već profili tih igrača pokazuju da klasičnih 4-4-2 nije moglo dugo da ostane klasičnih 4-4-2. Simić je po prirodnim karakteristikama centralni defanzivac, Kostić je tokom najboljeg dela karijere najviše pružao kao ofanzivni bočni igrač sa slobodom da napada prostor, Živković sa boka prirodno ulazi ka sredini, dok Tadić nije drugi centarfor koji će ostati visoko pored Jovića.
Prosečne pozicije upravo su to i pokazale. Tadić se spuštao duboko i praktično zauzimao prostor desetke. Sergej je odlazio napred, Živković napuštao bočnu poziciju i približavao se centru, dok je Maksimović ostajao najdublji od srpskih vezista. Umesto dve jasne linije po četiri igrača i dvojice napadača, Srbija je dobila veliki broj fudbalera okupljenih u centralnom koridoru.
Takva ideja ima smisla kada se pogleda kvalitet igrača. Ako su Tadić, Sergej i Živković blizu jedan drugom, Srbija dobija trojicu tehnički veoma kvalitetnih fudbalera koji mogu da kombinuju na malom prostoru. Upravo je početak utakmice pokazao šta takva postavka može da donese, pošto je Srbija već u četvrtom minutu došla do prednosti preko Živkovića.
Problem je bio u onome što se dešavalo iza te grupe igrača.
Srbija je praktično počela sa trojicom štopera u poslednjoj liniji i Kostićem. Simić je kao nominalni desni bek zauzimao izuzetno visoku prosečnu poziciju, pa je Eraković morao da kontroliše veliki prostor iza njega. Kostić je sa druge strane takođe imao zadatak da obezbeđuje širinu i priključuje se napadu. Kada bi Srbija izgubila loptu, poslednja linija zato nije uvek bila postavljena u prirodnom rasporedu četvorice defanzivaca.
Ispred njih se pojavljivao još jedan problem. Sergej je po prirodi igre težio napred, Tadić se spuštao u sredinu, a Živković ulazio sa strane. Maksimović je zbog toga često ostajao kao jedini igrač čija je osnovna funkcija bila da održava ravnotežu između ofanzivne grupe i poslednje linije.
Grčka je bila mnogo jednostavnije postavljena. Cimikas i Vagijanidis su kao prirodni bekovi davali širinu, Recos i Mavropanos ostajali su centralno, a Kurbelis i Zafeiris formirali su osnovu sredine terena. Ispred njih su Colis, Karecas, Kostulas i Pavlidis mogli da menjaju pozicije bez potrebe da neko od njih istovremeno ispravlja strukturu iza sebe.
Zato prosečne pozicije Grka izgledaju pravilnije. Ne zato što su njihovi igrači bili statični, već zato što je prilikom njihovog kretanja neko drugi ostajao u prostoru koji je ekipi bio potreban. Bek je mogao da krene napred jer je znao gde se nalazi štoper, ofanzivac je mogao da uđe u sredinu jer je bek ostajao na boku, a jedan vezista mogao je da krene više jer je drugi obezbeđivao prostor iza njega.
Kod Srbije je nekoliko igrača prirodno težilo istom delu terena.
Najbolji dokaz da početna postavka nije donela željenu ravnotežu stigao je već na poluvremenu. Paunović je izveo Cvetkovića i uveo Sašu Lukića. To nije bila zamena igrača iste funkcije. Cvetković je ofanzivni profil, dok je Lukić centralni vezista, a njegova prosečna pozicija pokazuje da je odmah otišao u sredinu pored Maksimovića i Sergeja.
Srbija je tim potezom dobila ono što nije imala u početnoj postavi – još jednog igrača koji može da organizuje posed, ponudi se štoperima i obezbedi prostor kada Sergej ode napred. Maksimović više nije morao sam da nosi veliki deo defanzivne odgovornosti u sredini.
Istovremeno je Srbija izgubila još malo širine. Posle Cvetkovićevog izlaska gotovo svi najvažniji igrači u posedu prirodno su težili centru. Živković je ostao jedini ofanzivac koji je polazio iz izrazito široke pozicije, dok je širina na drugoj strani zavisila od Kostića.
U 71. minutu usledile su još dve izmene. Aleksa Terzić zamenio je Kostića, a Dejan Joveljić Luku Jovića. Zamena napadača nije suštinski promenila strukturu – prosečne pozicije Jovića i Joveljića nalazile su se u gotovo istom prostoru. Terzić je, međutim, predstavljao drugačiji profil od Kostića. Srbija je dobila prirodnijeg beka, iako je i njemu očigledno bilo naloženo da stoji visoko i obezbeđuje širinu.
Kada je Gudelj u 81. minutu zamenio Simića, Srbija ponovo nije dobila klasičnog desnog beka. Gudelj je igrač kome su prirodne pozicije u centru veznog reda i poslednje linije, što se vidi i iz njegove prosečne pozicije. Bio je znatno više uvučen ka sredini od Simića.
Do završnice utakmice Srbija je tako na terenu imala Maksimovića, Lukića, Sergeja i Gudelja, četvoricu fudbalera kojima je centralni prostor prirodno mesto. Ekipa koja je počela sa velikim brojem ofanzivnih igrača postepeno je dobijala sve više centralnih veznih profila.
Ivan Jovanović je sa druge strane izmene koristio na drugačiji način. Umesto da njima popravlja osnovnu postavku, osvežavao je pojedine funkcije u sistemu koji je već bio uspostavljen. Joanidis je zamenio Kostulasa, a zatim su Duvikas i Tete ušli umesto Karecasa i Pavlidisa. Trojica svežih ofanzivnih igrača ušla su u ekipu koja nije morala da menja osnovu sredine i odbrane.
To je Grčkoj omogućilo da poveća intenzitet u napadu bez gubitka ravnoteže. Kurbelis i Zafeiris su i dalje kontrolisali sredinu, bekovi su zadržali svoje uloge, a novi napadači preuzeli su prostore koje su prethodno koristili starteri. Duvikas je na kraju upravo iz pozicije klasičnog centarfora postigao pobedonosni gol.
Ni to, naravno, ne znači da je Srbija bila bez šanse da dobije utakmicu. Jović je imao dobru priliku u prvom poluvremenu, a u završnici je Joveljić pogodio stativu, posle čega je Lukić iz neposredne blizine imao priliku za drugi gol. Nekoliko centimetara moglo je da promeni rezultat, ali ne bi promenilo ono što se videlo u organizaciji igre.
Zato poraz od Grčke nije toliko zanimljiv kao rasprava o tome da li je trebalo da igra ovaj ili onaj fudbaler. Važnije je pitanje koliko su profili izabranih igrača bili kompatibilni.
Srbija je počela sa desnim bekom koji je po profilu štoper, levim bekom čija je najveća vrednost u ofanzivi, krilnim igračima koji prirodno napuštaju širinu, centralnim vezistom koji teži protivničkom šesnaestercu i drugim napadačem koji se spušta u ulogu plejmejkera. Svaki od tih izbora pojedinačno može da ima fudbalsku logiku, ali kada se spoje u istoj postavci, ekipi je potreban veoma precizan mehanizam kojim će nadoknaditi prostore koje ti igrači napuštaju.
Grčka je imala jednostavniju raspodelu poslova. Prirodni bekovi obezbeđivali su širinu, štoperi dubinu, dvojica vezista ravnotežu, a ofanzivci su ispred njih imali slobodu kretanja. Zbog toga je Ivan Jovanović tokom drugog poluvremena mogao da menja igrače bez značajnijeg menjanja sistema, dok je Paunović izmenama postepeno pokušavao da uspostavi ravnotežu koju Srbija nije imala u početnoj postavci.
U tome je možda i najvažnija razlika između dve ekipe. Srbija je imala formaciju napisanu pored startnih jedanaest, ali su prirodne navike njenih igrača tu formaciju brzo promenile. Grčka je imala sistem u kojem su igrači mogli da se menjaju, a da njihove funkcije uglavnom ostanu iste.
Pred utakmicu sa Holandijom zato pitanje nije samo koga će Paunović izabrati, već kako će rasporediti funkcije. Ako na terenu istovremeno želi Tadića, Sergeja i Živkovića, moraće jasnije da odredi ko obezbeđuje širinu, ko ostaje iza lopte i ko zatvara prostor posle izgubljenog poseda. Protiv Grčke se videlo da količina individualnog kvaliteta u istom delu terena ne mora automatski da donese i funkcionalnu ekipu.
