https://lat.sputnikportal.rs/20260920/tajna-nimrudskog-teleskopa-sta-su-asirci-izmislili-pre-2700-godina-1202960429.html
Tajna Nimrudskog teleskopa: Šta su Asirci izmislili pre 2.700 godina
Tajna Nimrudskog teleskopa: Šta su Asirci izmislili pre 2.700 godina
Sputnik Srbija
U drevnom Nimrudu pronađen je komad gorskog kristala star 2.700 godina koji podseća na sočivo. Mogao je da uvećava sliku, što je otvorilo intrigantno pitanje... 20.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-20T19:46+0200
2026-09-20T19:46+0200
2026-09-20T19:46+0200
nauka i tehnologija
nauka i tehnologija
teleskop
zvezde
irak
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0a/19/1145113207_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_298b1365d81e725e37946aea88e4693a.jpg
Godine 1849. britanski arheolog je tokom iskopavanja palate u drevnom asirskom gradu Nimrudu pronašao mali komad gorskog kristala. Majstor koji je živeo pre 2.700 godina napravio je jednu stranu kristala ravnom, a drugu, naprotiv, ispupčenom, u suštini, napravio je sočivo. Ono može da fokusira svetlost i čak donekle uvećava sliku.Prvi teleskop u istoriji pojavio se u Evropi 1608. godine. Dakle, između njega i asirskog sočiva prošlo je više od dve hiljade godina. Nije iznenađujuće što su se među istoričarima odmah pojavila brojna pitanja: da li je to lupa ili možda deo složenog optičkog instrumenta koji je Asircima omogućavao da posmatraju planete i zvezde mnogo pre Galileja i Kopernika?Kristal iz kraljevske palateLejard je ovaj predmet pronašao u Severozapadnoj palati drevnog grada Nimruda, koji se nalazi na teritoriji današnjeg Iraka. Što se tiče samog artefakta, on danas skromno stoji u jednoj od vitrina Britanskog muzeja pod prilično neupečatljivim nazivom „ovalna inkrustacija od gorskog kristala“.Istraživači su odavno utvrdili da je žižna daljina obrađenog kristala približno 12 centimetara. Ako se predmet pravilno postavi, on zaista može da funkcioniše kao lupa.Međutim, kustosi Britanskog muzeja odlučno osporavaju optička svojstva ovog kristala. Prema njihovom tumačenju, kristal je u prošlosti jednostavno bio ugrađen u neku nožicu kraljevskog prestola ili u neku kutiju kao ukras. Argument muzejskih stručnjaka je da sama činjenica da predmet ima svojstvo uvećavanja ne dokazuje ništa. Drugim rečima, moguće je da je sve to bila slučajnost.Treba, međutim, reći da britanski naučnici tu pomalo pojednostavljuju stvar. Gorski kristal je veoma tvrd mineral, a ručna obrada takvog materijala bila je izuzetno zahtevna, posebno u VII veku pre nove ere, kada su alati bili veoma primitivni. Teško je poverovati da bi majstor uložio toliki trud ako je predmet bio samo „stakleni ukras za nameštaj“.S druge strane, Asirci su za sobom ostavili bukvalno planine glinenih tablica sa astronomskim zapisima, ali se ni u jednoj od njih ne pominju optičke cevi.Previše smela hipotezaKrajem XX veka italijanski asiriolog Đovani Petinato uzdrmao je naučni svet. On je izneo tvrdnju da kristal nije bio igračka, već sočivo drevnog teleskopa kojim su se služili asirski astronomi.Zamislite: pre 2.700 godina neko je već posmatrao Saturn ili Jupiter kroz sistem uveličavajućih sočiva. Zvuči smelo, ali ova teorija ima jednu veliku slabost.Da, stanovnici Mesopotamije bili su izuzetni posmatrači neba. Beležili su pomračenja i kretanje planeta sa takvom preciznošću da su njihove tablice kasnije koristili čak i Grci. Ali astronomsko znanje samo po sebi nije dokaz postojanja teleskopa. Sva ta dostignuća mogla su biti ostvarena i bez sočiva, zahvaljujući vekovima posmatranja neba golim okom i naprednoj matematici.I što je najvažnije: za teleskop je potreban sistem sočiva, najmanje dva. A ovde imamo samo jedan komad kristala. Nisu pronađeni ni nosači, ni dodatni optički elementi. Arheolozi su pretražili palatu, bez rezultata.Zbog toga Petinatova hipoteza ostaje zanimljiva, ali nepotvrđena pretpostavka. Naučna zajednica je za sada ne može prihvatiti kao dokazanu činjenicu.Upotrebljivost sočivaGodine 1997. arheolog Dimitris Plancos sproveo je sistematski pregled svih poznatih drevnih „sočiva“. Njegov zaključak bio je prilično strog: većina takvih predmeta zapravo su bili obični ukrasni predmeti.Površina drevnih kristala retko je bila savršeno glatka. Svaka ogrebotina ili prirodna nepravilnost mogla je da izobliči sliku do neprepoznatljivosti, pa je njihova praktična upotreba u optici bila veoma ograničena.Međutim, drugi istraživači imaju sasvim drugačije mišljenje o ovom pitanju. Još 1987. godine Džordž Sajns i Janis Sakelarakis proučavali su kristale iz Idejske pećine na Kritu i došli do zapanjujućeg rezultata: neka drevna sočiva bila su izuzetno dobrog kvaliteta. Mogla su, na primer, da se koriste za veoma male gravurske radove. Iz toga sledi da su drevni majstori umeli da izrade sasvim funkcionalnu optiku. Pitanje je, međutim, nešto drugo: da li je zanatlija iz Nimruda, čije je ime odavno zaboravljeno, zaista nameravao da svoj proizvod koristi u naučne svrhe?A 2019. godine priča o nimrudskom teleskopu dobila je novi obrt. Istraživač Anhel Garsija dobio je pristup artefaktu i napravio njegove detaljne fotografije. Naučnik je izneo još egzotičniju verziju: kristal je možda bio drevni monokl za korekciju vida. Moguće je da je pomagao nekom ostarelom asirskom velmoži ili kralju koji je imao dalekovidost ili astigmatizam.Ideja je veoma zanimljiva, ali većina istoričara ju je, blago rečeno, dočekala bez mnogo entuzijazma. Dostignuća mesopotamskih naučnikaSvaki istoričar nauke potvrdiće da savremena astronomija u velikoj meri počiva na dostignućima mesopotamskih naučnika. Na primer, Vavilonci su čak 1.500 godina pre Evropljana izračunavali položaj Jupitera koristeći trapeze.Štaviše, metode proračuna koje su koristili Mesopotamci bile su toliko napredne da su predstavljale svojevrsne geometrijske integrale i osnove matematičke analize. U suštini, drevni istraživači iz Međurečja izračunavali su površinu ispod krive kako bi predvideli kretanje planete.Počev od VIII–VII veka pre nove ere, Mesopotamci su prešli na sistematska posmatranja i počeli da primenjuju unutrašnju logiku za predviđanje kretanja planeta. To je bio prvi korak ka pravoj naučnoj revoluciji.Vavilonci su naučili da sa velikom preciznošću predviđaju pomračenja Sunca. Za to su koristili Sarosov ciklus — period od približno 6.585 dana, odnosno oko 18 godina, nakon kojeg se pomračenja ponavljaju.Najstariji katalog zvezda takođe je delo Mesopotamaca. Najkasnije je sastavljen u VIII veku pre nove ere. Sadrži spiskove zvezda, opise planeta, šeme dužine dana i noći, kao i pravila za uvođenje prestupnih meseci. Većina grčkih sazvežđa vodi poreklo upravo odatle.Pogledajte i:
irak
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
nauka i tehnologija, teleskop, zvezde, irak
nauka i tehnologija, teleskop, zvezde, irak
Tajna Nimrudskog teleskopa: Šta su Asirci izmislili pre 2.700 godina
U drevnom Nimrudu pronađen je komad gorskog kristala star 2.700 godina koji podseća na sočivo. Mogao je da uvećava sliku, što je otvorilo intrigantno pitanje: da li su Asirci imali primitivni optički instrument za posmatranje zvezda, više od dva milenijuma pre prvog teleskopa.
Godine 1849. britanski arheolog je tokom iskopavanja palate u drevnom asirskom gradu Nimrudu pronašao mali komad gorskog kristala. Majstor koji je živeo pre 2.700 godina napravio je jednu stranu kristala ravnom, a drugu, naprotiv, ispupčenom, u suštini, napravio je sočivo. Ono može da fokusira svetlost i čak donekle uvećava sliku.
Prvi teleskop u istoriji pojavio se u Evropi 1608. godine. Dakle, između njega i asirskog sočiva prošlo je više od dve hiljade godina. Nije iznenađujuće što su se među istoričarima odmah pojavila brojna pitanja: da li je to lupa ili možda deo složenog optičkog instrumenta koji je Asircima omogućavao da posmatraju planete i zvezde mnogo pre Galileja i Kopernika?
Kristal iz kraljevske palate
Lejard je ovaj predmet pronašao u Severozapadnoj palati drevnog grada Nimruda, koji se nalazi na teritoriji današnjeg Iraka. Što se tiče samog artefakta, on danas skromno stoji u jednoj od vitrina Britanskog muzeja pod prilično neupečatljivim nazivom „ovalna inkrustacija od gorskog kristala“.
Istraživači su odavno utvrdili da je žižna daljina obrađenog kristala približno 12 centimetara. Ako se predmet pravilno postavi, on zaista može da funkcioniše kao lupa.
Međutim, kustosi Britanskog muzeja odlučno osporavaju optička svojstva ovog kristala. Prema njihovom tumačenju, kristal je u prošlosti jednostavno bio ugrađen u neku nožicu kraljevskog prestola ili u neku kutiju kao ukras. Argument muzejskih stručnjaka je da sama činjenica da predmet ima svojstvo uvećavanja ne dokazuje ništa. Drugim rečima, moguće je da je sve to bila slučajnost.
Treba, međutim, reći da britanski naučnici tu pomalo pojednostavljuju stvar. Gorski kristal je veoma tvrd mineral, a ručna obrada takvog materijala bila je izuzetno zahtevna, posebno u VII veku pre nove ere, kada su alati bili veoma primitivni. Teško je poverovati da bi majstor uložio toliki trud ako je predmet bio samo „stakleni ukras za nameštaj“.
S druge strane, Asirci su za sobom ostavili bukvalno planine glinenih tablica sa astronomskim zapisima, ali se ni u jednoj od njih ne pominju optičke cevi.
Krajem XX veka italijanski asiriolog Đovani Petinato uzdrmao je naučni svet. On je izneo tvrdnju da kristal nije bio igračka, već sočivo drevnog teleskopa kojim su se služili asirski astronomi.
Zamislite: pre 2.700 godina neko je već posmatrao Saturn ili Jupiter kroz sistem uveličavajućih sočiva. Zvuči smelo, ali ova teorija ima jednu veliku slabost.
Da, stanovnici Mesopotamije bili su izuzetni posmatrači neba. Beležili su pomračenja i kretanje planeta sa takvom preciznošću da su njihove tablice kasnije koristili čak i Grci. Ali astronomsko znanje samo po sebi nije dokaz postojanja teleskopa. Sva ta dostignuća mogla su biti ostvarena i bez sočiva, zahvaljujući vekovima posmatranja neba golim okom i naprednoj matematici.
I što je najvažnije: za teleskop je potreban sistem sočiva, najmanje dva. A ovde imamo samo jedan komad kristala. Nisu pronađeni ni nosači, ni dodatni optički elementi. Arheolozi su pretražili palatu, bez rezultata.
Zbog toga Petinatova hipoteza ostaje zanimljiva, ali nepotvrđena pretpostavka. Naučna zajednica je za sada ne može prihvatiti kao dokazanu činjenicu.
Godine 1997. arheolog Dimitris Plancos sproveo je sistematski pregled svih poznatih drevnih „sočiva“. Njegov zaključak bio je prilično strog: većina takvih predmeta zapravo su bili obični ukrasni predmeti.
Površina drevnih kristala retko je bila savršeno glatka. Svaka ogrebotina ili prirodna nepravilnost mogla je da izobliči sliku do neprepoznatljivosti, pa je njihova praktična upotreba u optici bila veoma ograničena.
Međutim, drugi istraživači imaju sasvim drugačije mišljenje o ovom pitanju. Još 1987. godine Džordž Sajns i Janis Sakelarakis proučavali su kristale iz Idejske pećine na Kritu i došli do zapanjujućeg rezultata: neka drevna sočiva bila su izuzetno dobrog kvaliteta. Mogla su, na primer, da se koriste za veoma male gravurske radove. Iz toga sledi da su drevni majstori umeli da izrade sasvim funkcionalnu optiku. Pitanje je, međutim, nešto drugo: da li je zanatlija iz Nimruda, čije je ime odavno zaboravljeno, zaista nameravao da svoj proizvod koristi u naučne svrhe?
A 2019. godine priča o nimrudskom teleskopu dobila je novi obrt. Istraživač Anhel Garsija dobio je pristup artefaktu i napravio njegove detaljne fotografije. Naučnik je izneo još egzotičniju verziju: kristal je možda bio drevni monokl za korekciju vida. Moguće je da je pomagao nekom ostarelom asirskom velmoži ili kralju koji je imao dalekovidost ili astigmatizam.
Ideja je veoma zanimljiva, ali većina istoričara ju je, blago rečeno, dočekala bez mnogo entuzijazma.
Dostignuća mesopotamskih naučnika
Svaki istoričar nauke potvrdiće da savremena astronomija u velikoj meri počiva na dostignućima mesopotamskih naučnika. Na primer, Vavilonci su čak 1.500 godina pre Evropljana izračunavali položaj Jupitera koristeći trapeze.
Štaviše, metode proračuna koje su koristili Mesopotamci bile su toliko napredne da su predstavljale svojevrsne geometrijske integrale i osnove matematičke analize. U suštini, drevni istraživači iz Međurečja izračunavali su površinu ispod krive kako bi predvideli kretanje planete.
Počev od VIII–VII veka pre nove ere, Mesopotamci su prešli na sistematska posmatranja i počeli da primenjuju unutrašnju logiku za predviđanje kretanja planeta. To je bio prvi korak ka pravoj naučnoj revoluciji.
Vavilonci su naučili da sa velikom preciznošću predviđaju pomračenja Sunca. Za to su koristili Sarosov ciklus — period od približno 6.585 dana, odnosno oko 18 godina, nakon kojeg se pomračenja ponavljaju.
Najstariji katalog zvezda takođe je delo Mesopotamaca. Najkasnije je sastavljen u VIII veku pre nove ere. Sadrži spiskove zvezda, opise planeta, šeme dužine dana i noći, kao i pravila za uvođenje prestupnih meseci. Većina grčkih sazvežđa vodi poreklo upravo odatle.
