Časna pionirska! Kad su mnogi verovali da je Jugoslavija na vrhuncu snage, ona se – raspala
© Sputnik / Valentina Bulatović
Pratite nas
Jugoslavija se raspala u trenutku kada je bila najbolja i najslobodnija, kada su njena kultura i sport bili na vrhuncu. Kao kulturni prostor, u kojem jezik nije barijera, ona živi i danas, među najmlađim generacijama. Razdvajaju nas samo političke i ekonomske barijere, smatra Boris Rašeta, jedan od autora leksikona „Časna pionirska“.
Od pionirske zakletve do verbalnog delikta
Kako je izgledala svakodnevica u nekadašnjoj Jugoslaviji – šta se gledalo na televiziji, slušalo na radiju, čitalo, jelo, vozilo, čemu su se ljudi smejali i o čemu su pričali? Leksikon „Časna pionirska – tragovi jednog vremena“ Borisa Rašete i Gorana Gavranovića vraća nas u tu epohu kroz sećanja na umetnike, sportiste, političare i druge javne ličnosti, važne društvene i kulturne događaje, predmete iz svakodnevnog života, televizijske emisije, filmove i serije, popularnu muziku, prehrambene proizvode.
Autori u uvodnom poglavlju naglašavaju da im nije bio cilj da daju objektivnu ocenu Jugoslavije, jer je ona „nekome bila lepa, a nekome strašna“, te da svako ima pravo na sopstveno sećanje.
Uz „Časnu pionirsku“ kao naslov, ali i jednu od odrednica u leksikonu, Rašeta i Gavranović duhovito, bez idealizovanja, ali i bez naknadnog osuđivanja, rekonstruišu zemlju koja je počivala na utopijskoj ideji o bratstvu i jedinstvu, podsećajući nas i na njene manje slavne prepoznatljive elemente, poput Golog otoka, Paragrafa 133, Odeljenja za zaštitu naroda (OZNa), sistema „par-nepar“ za kupovinu benzina.
„Jugoslavija se od 1945. do 1991. izrazito menjala, ona je disala. Režim je umeo da bude vrlo surov i represivan, ali i veoma liberalan i slobodouman. Tu je stvarno bilo svega, zbog čega smo nastojali uvući u knjigu ceo spektar pojmova, entiteta, ljudi, pojava koji su tvorili Jugoslaviju. Iako nismo izostavili teme poput Golog otoka, preteglo je ono lepo, nostalgično sećanje“, kaže u razgovoru za Sputnjik Boris Rašeta.
Prema njegovim rečima, današnjoj deci veoma je teško objasniti kakva je bila Jugoslavija, naročito tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kada se mnogima činilo da žive u stabilnoj državi - zasnovanoj na visokim idealima bratstva, jedinstva, sloge, internacionalizma, uz pokušaj da se nacionalne isključivosti sklone u drugi plan, ili da se u potpunosti unište.
„Možda je ta država došla prekasno, i ona prva Jugoslavija, i ova druga, jer su nacije već bile formirane. Dubravka Ugrešić je govorila: 'Ja moju zemlju volim jer je mala, pa mi je nekako žao.' Danas imamo manje države, živimo bogatije, imamo auto-puteve, mnogo skupih, stranih automobila. A opet, nikakav novac i društveni standard ne mogu zameniti lepotu i ležernost onog vremena idealizma. Danas imamo brutalna, surova društva, u kojma se ljudi bore samo za profit, za novac, ne birajući sredstva“, smatra autor leksikona.
Josip Broz Tito – „modna ikona u belom odelu“
„Najveći sin naših naroda i narodnosti“, Josip Broz Tito, u leksikonu je opisan kao „modna ikona u belom odelu“. Za jedne je, kako napominju Boris Rašeta i Goran Gavranović, bio simbol pobede nad fašizmom, a za druge autoritarni vladar. Ono što je na autore, ipak, ostavilo najjači utisak, jesu reči brojnih svetskih lidera povodom maršalove smrti.
Dok ga je američki predsednik Džimi Karter nazvao „gigantskom figurom na svetskoj sceni“, britanska premijerka Margaret Tačer ga je opisala kao „čoveka goleme snage i karaktera koji se suprotstavio tiraniji“. Poštovali su ga i Vinston Čerčil, engleska kraljica Elizabeta, američki predsednici Dvajt Ajzenhauer, Ričard Nikson i mnogi drugi. Izuzetak je bio nemački kancelar Konrad Adenauer, koji je o Brozu jednom prilikom izjavio: „To je jedan običan razbojnik!“
„Ja sam o Titu napisao pet, šest knjiga i sve su rasprodate, uključujući i one veoma debele, poput poslednje 'Tito, povjesno i osobno'. Radim u dnevnoj redakciji ’24 sata', u nedeljniku 'Ekspres' – kad god mi je Tito bio na naslovnoj stranici, s nekom jakom temom, povećavao je prodaju za 30 odsto. To nijedan od naših živih lidera ne može“, smatra naš sagovornik.
Boris Rašeta podseća na to da je Tito važio za čoveka izuzetno vedre naravi i dobre volje, dendija koji je voleo da se odeva elegantno, a kojem je belo odelo postalo zaštitni znak.
„Stigao je do 88. godine života, ako ne računamo dijabetes, manje-više zdrav. Jedan Slovenac je objavio knjigu koja se zove 'Veseli diktator'. Ni Staljin, ni Mao nisu bili baš često nasmejani, a Tito je bio ambasador vedrine. Troje dece mu je umrlo, na Sutjesci je izgubio 8.000 ljudi, na Sremskom frontu još 14.000 – stvarno je prošao kroz more krvi, ali je ipak zadržao optimizam“, navodi Boris Rašeta.
Autor, međutim, govori i o onoj drugoj, mračnoj strani Brozove ličnosti, odnosno o činjenici da se nije libio da posebne za surovim merama.
„Goli otok je bio jedan od najsurovijih logora na svetu, mada ne i najveći. Opozicione pokrete u Hrvatskoj 1971. i 1972. godine gušio je policijskom represijom, sklanjanjem ljudi, puno ih je bilo zatvoreno. A opet je imao najbolje mišljenje o sebi. Govorio je: 'Mene povijest neće pamtiti kao nekoga ko je sekao glave.' I danas o Titu vlada mišljenje slično kao o Napoleonu – to su kontroverzne osobe, koje čine velike prosvetiteljske iskorake, ali istovremeno polažu na oltar svojih ideja mnogo ljudskih žrtava“, ocenjuje Boris Rašeta.
Nostalgija za boljim vremenima ili žal za mladošću
Kada se o Jugoslaviji govori s nostalgijom, veliko je pitanje da li su lepa sećanja samo žal za mladošću, ili je nekadašnja država, bar u određenim segmentima, bila objektivno bolja za svoje stanovnike od država koje su nastale nakon njenog raspada.
„Bili smo mladi i živeli smo bezbrižno. Živeli smo bezbrižno, ali smo živeli siromašno. Barem većina nas. Danas postoje mitovi kako su radnici mogli da grade sebi vikendice na moru, ali to je doslovce fantazija. U stvarnosti je bilo razdoblja kada nije bilo moguće kupiti kafu, kada se benzin kupovao na tačkice, kada nije bilo elementarnih životnih namirnica, a da ne govorimo o tehnici. Išlo se u Trst po zapadne modne detalje, po najbolje farmerke, po gramofone. Ipak – postojalo je jedno sigurno, veliko tržište, a konkurencija u kulturi, književnosti, muzici i sportu bila je žestoka i iznedrila velike stvaraoce i šampione“, ističe autor.
Prema njegovom mišljenju, jedno od najjačih vezivnih tkiva jugoslovenskog društva, bili su upravo umetnost i kultura, pre svega ona popularna, jer je spajala ljude različite dobi, nivoa obrazovanja, nacionalne pripadnosti.
Od stripa „Alan Ford“, ili filmova rađenih prema komadima Duška Kovačevića, čije replike i danas koristimo u svakodnevnom govoru, preko muzike Đorđa Balaševića, Bore Đorđevića, „Bijelog dugmeta“, „Idola“, „Haustora“, ili estradnih fenomena kakav je bila Lepa Brena, do popularnih televizijskih serija koje su u večernjim satima okupljale celu porodicu, poput „Pozorišta u kući“, „Našeg malog mista“ i „Velog mista“, „Vrućeg vetra“ ili „Boljeg života“ – ogromnoj većini bivših Jugoslovena ostala su sećanja na ono što su rado gledali, čemu su se smejali, uz šta su plesali i pevali.
„Nema razloga da naše sećanje i nostalgija budu kriminalizovani, etiketirani, žigosani. Pretpostavljam da je to barem delimično uzrokovano time što su današnje političke elite ipak vrlo svesne da je Jugoslavija, sa svim vrlinama i manama, običnim ljudima u nekim elementima nudila mnogo više nego što im bilo ko od njih može ponuditi. Pre svega – idealizam, veru u bratstvo i jedinstvo ljudi, u jednakost. Toga danas nema. Evidentno je da se danas svi isključivo kroz borbu moramo tući za svoje mesto pod suncem“, kaže naš sagovornik.
Autor knjige smatra da je neophodno ukinuti administrativne granice i carinske prepreke među bivšim jugoslovenskim republikama i omogućiti njihovim žiteljima da nesmetano sarađuju.
„Hrvatska je već godinama u Evropskoj uniji, ali mi i dalje ne vidimo kao svoju prirodnu regiju Austriju, Italiju, Mađarsku, već mnogo više poslujemo sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom. To je prostor na kojem suštinski živimo i dišemo, i s kojim se odmeravamo i upoređujemo, ali i prostor na kojem se ljudi međusobno razumeju. Jugoslavija je kulturni prostor - prostor zajednice, razumevanja. Taj prostor živi i među najmlađim generacijama. Deca iz Hrvatske dopisuju se s Bosancima, sa Srbima, Crnogorcima, gde god jezik nije barijera. Postoje samo političke barijere, fiskalne, carinske, ekonomske – i njih treba ukinuti“, smatra Boris Rašeta.
