Britanska imperija na korak od raspada: Kusaju ono što su sami zakuvali – i u Jugoslaviji
© Sputnik / Alex McNaughton
Pratite nas
Raspad Britanije bi iz srpske perspektive predstavljao neku vrstu istorijske pravde – da ljudi koji su toliko radili na razbijanju Jugoslavije budu i sami razbijeni i da postanu žrtva sopstvenih „principa“, kaže za Sputnjik novinar Nebojša Malić uoči donošenja odluke o nezavisnost Škotske, Irske i Velsa.
Lideri Škotske, Velsa i Severne Irske sastali su se danas kako bi potpisali sporazum čiji je cilj pokretanje raspada Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske. Na sastanku u Kardifu, troje premijera potpisalo je zajedničku deklaraciju, odnosno sporazum o saradnjim, kojim zahtevaju pravo na održavanje referenduma o nezavisnosti.
Džon Svini iz Škotske nacionalne partije, Run ap Jorvert iz stranke Plejd Kimru i Mišel O'Nil iz Šin Fejna potpisali su memorandum o razumevanju o zajedničkom radu, a potpisivanju je prisustvovala i predsednica irskog Šin Fejna Meri Lu Makdonald, koja je sporazum ocenila kao „istorijski“, dodavši da je ovo ,,trenutak kada kolektivno potvrđujemo naše neotuđivo pravo da odlučujemo o svojoj budućnosti“.
Lideri su ocenili da „veruju da ustavne promene dolaze“, pozivajući na „pravo na samoopredeljenje“ svojih naroda i britansku vladu da „pripremi, planira i olakša ustavne promene u svakoj jurisdikciji“.
Izgleda da se duh famoznog „prava na samoopredeljenje“ koji je Zapad razaranjem Jugoslavije i priznanjem Kosova pustio iz Pandorine kutije konačno vraća na kućni prag.
Izveštavajući o raspadu Jugoslavije, „Independent“ je 1993. pisao kako je Srbija „posejala vetar“ i da sada „žanje vihor“. „Gardijan“ je 1992. imao naslov „Sloboda Bosne rođena u nasilju“, a tekst je direktno povezivao početak rata sa srpskom krivicom. Tih godina se u britanskom parlamentu, kao reakcija na bilo šta što bi se dešavalo na Balaknu, ponavljao uzvik „Bombardujte Srbe“. Daleko od toga da iko želi da Englezi bilo šta seju ili žanju, niti je ičija želja da London bilo šta rađa u nasilju ili pod bombama, ali je istorijska ironija očigledna kao što je očigledna i agenda tadašnje skoro pa kompletne ostrvske uređivačke politike.
Dok je Britanija vršila promociju svog novog narko-kartelskog ljubimca sa terorističkim pedigreom, naslovi su zvučali poprilično poletno i slobodarski. „Independent“ je 2008. godine pisao kako je „Kosovo proglasilo istorijsku nezavisnost od Srbije“, kao i to da je „nacija Kosova“ stvorena tako šeto je „Vatromet eksplodirao i sirene se oglasile“. U tom tekstu vrlo festivnog naslova jednostrano proglašenje lažne kriminalne države opisano je kao „kraj generacija ugnjetavanja od strane Srba“. Ostaje samo da i mi Englezima poželimo ne krv i smrt, sejanje i žetvu, već samo te vatromete i sirene. Ne naravno one naše koje su oni izazivali, za obznanjivanje vazdušne opasnosti, već one koji proglašavaju rađanje novih nacija i preporod naroda kroz miran, demokratski i letigiman princip – prava na samoopredeljenje.
Engleska kao predmiloševićevska Srbija
Malić kaže da Ostrvljani već decenijama pokušavaju da zadrže i jare i pare. Ono što je zanimljivo, kaže on, jeste što su Englezi od Tonija Blera naovamo napravili famoznu parlamentarnu devoluciju u kojoj i Vels i Škotska i Irska imaju sopstvene parlamente.
Oni su se našli u situaciji gde je Engleska, koja ima svedržavni parlament u Vestminsteru, dovedena u poziciju predmiloševićevske Srbije, da se pokrajine tipa Velsa i Škotske pitaju za ono što se dešava u Engleskoj, a da Englezi nemaju pravo da se izjašnjavaju o onome što se dešava u Velsu ili u Škotskoj. Sa tog nekog stanovišta bih bio simpatizer Engleza kao naroda, ali pošto je njihova vlast toliko fanatično srbofobična, nemam nikakve simpatije sa njihovu poziciju. Neka kusaju iz lonca u kojem su sami sve zakuvali, dobili su šta su zaslužili i to triput, kaže Malić za Sputnjik.
Ko ne plati na mostu platiće na London bridžu
Naš sagovornik kaže da se igra koju je London igrao sa nama vratila kao bumerang i pala im direktno u dvorište. Svi principi koje London zagovara u svetu u stvari i nisu principi, već samo interes, dnevnopolitički i imperijalni. Velika je ironija, dodaje Malić, da im se sve što su činili sada vraća kući, a mislili su da su na to imuni.
Ovo je sve prirodan ishod novokomponovane revizionističke istorije Britanske imperije u kojoj se oni uvek ponašaju kao imperija, mada to odavno već nisu, pa se širom sveta mešaju. Mešaju se i u naše poslove i u ruske poslove, u rat u Ukrajini, džihad na Bliskom istoku i gde god već ne, dakle za sve hoće da se pitaju, dok paralelno sa tim kod kuće imaju problem neviđenih razmera.
Kako je Velika Britanija postala probušeni dolar
Dodajući so na ranu, ili jezikom Šekspira govoreći – dodajući uvredu na povredu, predsednik SAD Donald Tramp je boraveći u Dablinu uzburkao javnost izjavom da bi ujedinjenje Republike Irske i Severne Irske bila vrlo prirodna i „sjajna stvar“. Iz sedišta britanske vlade još nisu komentarisali Trampovu izjavu, iako je ovo već treći put da priča o ujedinjenju dve Irske.
Malić kaže da je Tramp iskreni američki nacionalista, te da zaista ne vidi ništa sporno u tome da i druge zemlje i narodi budu nacionalisti, bilo da se radi o Srbima, Ircima, Rusima ili nekom petnaestom.
Imam utisak da je izjava o ujedinjenju Irske neko njegovo diplomatsko gaženje britanskog establišmenta, jer ne treba zaboraviti da je britanski establišment, bilo konzervativni, bilo, a i pogotovo sada vladajući liberalni, na strani onih istih globalističkih interesa protiv kojih se Tramp bori ne samo u Americi, nego i u svetu. Tu priču o raspadu Britanije Amerika bi možda i podržala, dok ljudi u Londonu kukaju kako je moguće da njihov najveći saveznik može tako nešto da im uradi. Lično sam mišljenja da je ovo sve možda i neka osveta Amerike koju su Englezi decenijama vukli za nos. Unutar krugova u Londonu Englezi su se hvalili kako oni u stvari upravljaju američkom imperijom, kako Amerikanci rade sav posao, dok oni ubiraju sav kajmak. Od londonskog Sitija pa nadalje.
To vreme je sada prošlo, kaže naš sagovornik i stanovnici svih britanskih ostrva moraju da plate račune koje su napravili, moraju sami da vode svoju politiku i sami moraju za nju odgovarati. Pošto im se to ne sviđa preterano, kukaće i kriviti Ameriku za sve, zaključuje Malić.
Pogledajte i:
