https://lat.sputnikportal.rs/20260913/od-cehova-preko-majkl-korleona-do-zvezda-prica-o-zivotu-ala-pacina-koji-je-zauvek-ostao--decak-1203283996.html
Od Čehova preko Majkl Korleona do zvezda: Priča o životu Ala Paćina koji je zauvek ostao – dečak
Od Čehova preko Majkl Korleona do zvezda: Priča o životu Ala Paćina koji je zauvek ostao – dečak
Sputnik Srbija
Glumio sam još kao dečak. Majka je imala običaj da me vodi u bioskop kad sam imao samo tri ili četiri godine. Tokom dana je radila slabo plaćene poslove u... 13.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-13T14:00+0200
2026-09-13T14:00+0200
2026-09-13T14:00+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/0b/1203284734_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_fe1fd5e04d1af97a7e22b3f448092d35.jpg
Ovo su uvodne rečenice autobiografije „Soni boj“ legendarnog Ala Paćina, knjige nedavno objavljene u izdanju Lagune.Za razliku od mnogih memoarskih štiva kojima najčešće nedostaje iskrenosti, ova uzbudljiva životna priča - koja se proteže od detinstva bez oca, psihički nestabilne majke, siromaštva i beskućništva do Lija Strazberga i Ektors studija, Kopole i uloge Majkla Korleonea – nije klasična ispovest holivudske zvezde. U njoj se mnogo više nego o slavi i glamuru govori o glumi, pozorištu, nesigurnostima, prijateljstvima, promašajima i ljudima koji su oblikovali jednog od najvećih glumaca 20. veka.Priča slavnog glumca počinje od najranijih dana, iz siromašnog Južnog Bronksa, daleko od slike koju danas imamo kada čujemo njegovo ime. Odrastao je uz baku i dedu, povremeno uz majku koja se lečila od psihičkih problema i oca koji se posle Drugog svetskog rata vratio, ali ne svojoj porodici. Jedno vreme Paćino je bio beskućnik, spavao je kod prijatelja i radio kao domar da bi preživeo.I upravo iz tog sveta krenula je njegova opsesija umetnošću. Jedan od važnih podsticaja bilo je gledanje Čehovljevog „Galeba“ u pozorištu u Bronksu. Taj susret sa Čehovom bio je početak duge i duboke teatarske priče o glumcu.Krstić podseća da je Paćino pre svega bio pozorišni glumac.„Film mu je doneo slavu i bogatstvo, ali je pozorište ostalo mesto njegovog najdubljeg umetničkog identiteta. U knjizi opisuje tremu pred izlazak na scenu, pripremu uloga i osećaj neposrednog kontakta sa publikom.“Sam Paćino odnos prema pozorištu i filmu objašnjava slikom hoda po žici: u pozorištu je žica visoko iznad zemlje i nema ponavljanja, ako padneš – pao si, dok je na filmu ta žica „na podu“ — scena može da se ponavlja sve dok se ne dobije željeni rezultatPre nego što je postao Majkl Korleone, Paćino je bio glumac kojeg publika i producenti tek treba da otkriju. Sa Džonom Kazalom igrao je u predstavama koje su mu donele priznanje, a njihovo prijateljstvo nastavilo se kroz „Kuma“ i „Pasje popodne“. Kazal, koji će kao Fredo Korleone postati jedan od ključnih likova “Kuma“, ostao je jedan od ljudi o kojima Paćino piše sa ljubavlju i divljenjem kao o prijatelju kog zauvek nosi u sebi.A onda je došao „Kum“, legendarni film koji je mogao, da su se pitali producenti iz Paramaunta, izgledati potpuno drugačije.„Meni je ta cela priča oko „Kuma“ neverovatna. Producenti nisu želeli Paćina za ulogu Majkla, razmišljali su o Robertu Redfordu, Vorenu Bitiju, Rajanu O'Nilu. Čak su se bunili i protiv Džejmsa Kana, Roberta Duvala i Marlona Branda jer ni oni nisu bili njihov izbor. Ali presudila je upornost tada mladog avangardnog Frensisa Forda Kopole.U knjizi se Paćino seća tog prvog probnog snimanja koje nije prošlo dobro. Čak je i Kopola bio pod pritiskom. A onda je došla čuvena scena ubistva Soloca i policajca Meklaskija u italijanskom restoranu. Posle nje više nije bilo dileme ko je Majkl Korleone.„Sve to što se događalo, sve ono što je dovelo do kraja „Kuma 2“ – sve su to neke priče koje nam pokazuju da je iza savršenog filma bilo velikih dilema i problema.“U tim otkrićima je jedna od najvećih vrednosti ove knjige: iza gotovih filmova koje danas doživljavamo kao remek-dela Paćino otkriva ljude, sukobe i slučajnosti koji su mogli da ih učine potpuno drugačijim.Otkriva i to da je odbijao uloge, među njima i ulogu Hana Soloa u „Ratovima zvezda“.„Kad je pročitao scenario rekao je da on ništa ne razume i da to nije njegova priča. Zamislite sada Paćina u ulozi Hana Soloa. Kao što je dobro što je ostao Majkl, tako je, mislim, izvrsno što je ovo odbio. On sebe apsolutno tu nije nalazio“, kaže Krstić.Jedna od karakteristika ove knjige je i to što u njoj nema pokušaja da se od Paćina napravi nepogrešivi genije. Naprotiv, jedna od njenih najvećih vrednosti jeste iskrenost.„On je ponekad neshvatljivo iskren, kada govori o alkoholizmu, drogama, neuspesima i trenucima kada je, uprkos ogromnim ulogama, ostajao bez novca. On kaže da je po završenom snimanju “Kuma” bio bez para i u dugovima. Ali novac nikada nije bio mera njegovog odnosa prema poslu.”To se vidi i u priči o „Đavoljem advokatu“. Paćino je smatrao da njegovi monolozi nisu dovoljno dobri, pa je angažovao scenaristu da ih doradi. Kada studio nije želeo da plati, platio je sam.„Nije novac kod njega u pitanju. On je sam platio da ta uloga bude to što jeste i što će, u suštini, obeležiti ceo film.“Paćinov prepoznatljivi umetnički izraz oblikovan je u čuvenom Ektors studiju Lija Strazberga, gde su se oslobađali konvencionalnih pravila glume. Formalno obrazovanje nije imao, ali je čitao (naročito Čehova koji mu je, kaže u knjizi, postao prijatelj), posmatrao i radio.Posebno mesto u knjizi zauzimaju ljudi - Marlon Brando, Džon Kazal, Martin Šin, Robert De Niro, Frensis Ford Kopola, Dajana Kiton. I upravo tu se ruše neke holivudske legende, recimo ona o rivalstvu sa De Nirom o kom govori sa velikim poštovanjem i divljenjem prema njegovom radu.Sa Dajanom Kiton, međutim, priča dobija intimniji ton. Paćino priznaje da mu je žao što njihova veza nije krunisana brakom.„Zbog svega što je stalo u njen sadržaj „Soni boj“ nije samo autobiografija glumca. To je i priča o jednoj generaciji, jednom gradu, jednoj kulturi i vremenu u kojem se oblikovao moderni Holivud.Ovo nije knjiga o zvezdi, ovo je knjiga o jednom čoveku kog je majka kao malog dečaka, po nekoj pesmi, prozvala Soni boj. Vraćanje slavnog čoveka na to detinjstvo, na majku i na to vreme govori neposredno i o ljudskosti koja se nije zanemarila u ovoj velikoj holivudskoj priči“, objašnjava Krstić i dodaje:„A možda je upravo to najvažnije što knjiga donosi: posle nje Paćina više ne gledamo samo kao Majkla Korleonea, Frenka Serpika, Tonija Montanu ili Franka Slejda. Iza svih tih likova sada vidimo dečaka iz Bronksa, čoveka koji je čitao Čehova, glumca koji je strepeo pred scenom i umetnika kome je, čak i kada je postao svetska zvezda, gluma ostala važnija od svega što slava donosi.“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika
kultura, kultura – intervjui i analitika
Od Čehova preko Majkl Korleona do zvezda: Priča o životu Ala Paćina koji je zauvek ostao – dečak
Glumio sam još kao dečak. Majka je imala običaj da me vodi u bioskop kad sam imao samo tri ili četiri godine. Tokom dana je radila slabo plaćene poslove u fabrici, a kad bi se vratila kući, njen sin joj je bio jedino društvo. S toga me je vodila sa sobom u bisokop. Nije znala da mi pruža budućnost…
Ovo su uvodne rečenice autobiografije „Soni boj“ legendarnog Ala Paćina, knjige nedavno objavljene u izdanju Lagune.
Za razliku od mnogih memoarskih štiva kojima najčešće nedostaje iskrenosti, ova uzbudljiva životna priča - koja se proteže od detinstva bez oca, psihički nestabilne majke, siromaštva i beskućništva do Lija Strazberga i Ektors studija, Kopole i uloge Majkla Korleonea – nije klasična ispovest holivudske zvezde. U njoj se mnogo više nego o slavi i glamuru govori o glumi, pozorištu, nesigurnostima, prijateljstvima, promašajima i ljudima koji su oblikovali jednog od najvećih glumaca 20. veka.
„Ovo je zaista priča jednog posvećenika glumi kakav je Paćino, pokušaj da nam objasni da je gluma suština njegovog života, da bez toga njega nema“, kaže u razgovoru za “Orbitu kulture” Srđan Krstić, urednik knjige.
Priča slavnog glumca počinje od najranijih dana, iz siromašnog Južnog Bronksa, daleko od slike koju danas imamo kada čujemo njegovo ime. Odrastao je uz baku i dedu, povremeno uz majku koja se lečila od psihičkih problema i oca koji se posle Drugog svetskog rata vratio, ali ne svojoj porodici. Jedno vreme Paćino je bio beskućnik, spavao je kod prijatelja i radio kao domar da bi preživeo.
I upravo iz tog sveta krenula je njegova opsesija umetnošću. Jedan od važnih podsticaja bilo je gledanje Čehovljevog „Galeba“ u pozorištu u Bronksu. Taj susret sa Čehovom bio je početak duge i duboke teatarske priče o glumcu.
Krstić podseća da je Paćino pre svega bio pozorišni glumac.
„Film mu je doneo slavu i bogatstvo, ali je pozorište ostalo mesto njegovog najdubljeg umetničkog identiteta. U knjizi opisuje tremu pred izlazak na scenu, pripremu uloga i osećaj neposrednog kontakta sa publikom.“
Sam Paćino odnos prema pozorištu i filmu objašnjava slikom hoda po žici: u pozorištu je žica visoko iznad zemlje i nema ponavljanja, ako padneš – pao si, dok je na filmu ta žica „na podu“ — scena može da se ponavlja sve dok se ne dobije željeni rezultat
„On je čovek teatra koji je sticajem okolnosti zaglavio na filmu i upravo ta teatarska energija delimično objašnjava tu njegovu prepoznatljivu, izrazitu glumu“, smatra Krstić.
Pre nego što je postao Majkl Korleone, Paćino je bio glumac kojeg publika i producenti tek treba da otkriju. Sa Džonom Kazalom igrao je u predstavama koje su mu donele priznanje, a njihovo prijateljstvo nastavilo se kroz „Kuma“ i „Pasje popodne“. Kazal, koji će kao Fredo Korleone postati jedan od ključnih likova “Kuma“, ostao je jedan od ljudi o kojima Paćino piše sa ljubavlju i divljenjem kao o prijatelju kog zauvek nosi u sebi.
A onda je došao „Kum“, legendarni film koji je mogao, da su se pitali producenti iz Paramaunta, izgledati potpuno drugačije.
„Meni je ta cela priča oko „Kuma“ neverovatna. Producenti nisu želeli Paćina za ulogu Majkla, razmišljali su o Robertu Redfordu, Vorenu Bitiju, Rajanu O'Nilu. Čak su se bunili i protiv Džejmsa Kana, Roberta Duvala i Marlona Branda jer ni oni nisu bili njihov izbor. Ali presudila je upornost tada mladog avangardnog Frensisa Forda Kopole.
„Paćino je Majkla shvatio drugačije od producenata: on na početku nije mafijaš, već neupadljivi mladić koji se upravo vratio iz rata i želi da nastavi život izvan porodičnog kriminala. Tek kada odluči da zaštiti oca, počinje njegov preobražaj. Producenti nisu razumeli Paćinovu postavku lika Majkla Korleonea, ali Kopola jeste. Zato danas zahvaljujući takvoj glumačkoj ekipi imamo to remek- delo“.
U knjizi se Paćino seća tog prvog probnog snimanja koje nije prošlo dobro. Čak je i Kopola bio pod pritiskom. A onda je došla čuvena scena ubistva Soloca i policajca Meklaskija u italijanskom restoranu. Posle nje više nije bilo dileme ko je Majkl Korleone.
„Sve to što se događalo, sve ono što je dovelo do kraja „Kuma 2“ – sve su to neke priče koje nam pokazuju da je iza savršenog filma bilo velikih dilema i problema.“
U tim otkrićima je jedna od najvećih vrednosti ove knjige: iza gotovih filmova koje danas doživljavamo kao remek-dela Paćino otkriva ljude, sukobe i slučajnosti koji su mogli da ih učine potpuno drugačijim.
Otkriva i to da je odbijao uloge, među njima i ulogu Hana Soloa u „Ratovima zvezda“.
„Kad je pročitao scenario rekao je da on ništa ne razume i da to nije njegova priča. Zamislite sada Paćina u ulozi Hana Soloa. Kao što je dobro što je ostao Majkl, tako je, mislim, izvrsno što je ovo odbio. On sebe apsolutno tu nije nalazio“, kaže Krstić.
Jedna od karakteristika ove knjige je i to što u njoj nema pokušaja da se od Paćina napravi nepogrešivi genije. Naprotiv, jedna od njenih najvećih vrednosti jeste iskrenost.
„On je ponekad neshvatljivo iskren, kada govori o alkoholizmu, drogama, neuspesima i trenucima kada je, uprkos ogromnim ulogama, ostajao bez novca. On kaže da je po završenom snimanju “Kuma” bio bez para i u dugovima. Ali novac nikada nije bio mera njegovog odnosa prema poslu.”
To se vidi i u priči o „Đavoljem advokatu“. Paćino je smatrao da njegovi monolozi nisu dovoljno dobri, pa je angažovao scenaristu da ih doradi. Kada studio nije želeo da plati, platio je sam.
„Nije novac kod njega u pitanju. On je sam platio da ta uloga bude to što jeste i što će, u suštini, obeležiti ceo film.“
Paćinov prepoznatljivi umetnički izraz oblikovan je u čuvenom Ektors studiju Lija Strazberga, gde su se oslobađali konvencionalnih pravila glume. Formalno obrazovanje nije imao, ali je čitao (naročito Čehova koji mu je, kaže u knjizi, postao prijatelj), posmatrao i radio.
Posebno mesto u knjizi zauzimaju ljudi - Marlon Brando, Džon Kazal, Martin Šin, Robert De Niro, Frensis Ford Kopola, Dajana Kiton. I upravo tu se ruše neke holivudske legende, recimo ona o rivalstvu sa De Nirom o kom govori sa velikim poštovanjem i divljenjem prema njegovom radu.
Sa Dajanom Kiton, međutim, priča dobija intimniji ton. Paćino priznaje da mu je žao što njihova veza nije krunisana brakom.
„Zbog svega što je stalo u njen sadržaj „Soni boj“ nije samo autobiografija glumca. To je i priča o jednoj generaciji, jednom gradu, jednoj kulturi i vremenu u kojem se oblikovao moderni Holivud.
Ovo nije knjiga o zvezdi, ovo je knjiga o jednom čoveku kog je majka kao malog dečaka, po nekoj pesmi, prozvala Soni boj. Vraćanje slavnog čoveka na to detinjstvo, na majku i na to vreme govori neposredno i o ljudskosti koja se nije zanemarila u ovoj velikoj holivudskoj priči“, objašnjava Krstić i dodaje:
„A možda je upravo to najvažnije što knjiga donosi: posle nje Paćina više ne gledamo samo kao Majkla Korleonea, Frenka Serpika, Tonija Montanu ili Franka Slejda. Iza svih tih likova sada vidimo dečaka iz Bronksa, čoveka koji je čitao Čehova, glumca koji je strepeo pred scenom i umetnika kome je, čak i kada je postao svetska zvezda, gluma ostala važnija od svega što slava donosi.“
