https://lat.sputnikportal.rs/20260910/jedna-svlacionica-jedna-titula-i-petorica-kojih-vise-nema-sport-fudbal-delibasic-nuhi-jeremic-radakovic-sasa-ilic-1203261264.html
Jedna svlačionica, jedna titula i petorica kojih više nema
Jedna svlačionica, jedna titula i petorica kojih više nema
Sputnik Srbija
Četvrt veka je prošlo od leta 2001. godine i jedan spisak Partizana danas se čita sporije nego tada. Ne zbog toga što su imena zaboravljena. Naprotiv. Mnoga su... 10.09.2026, Sputnik Srbija
2026-09-10T18:24+0200
2026-09-10T18:24+0200
2026-09-10T18:24+0200
sport
sport
fudbal
fk partizan
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/09/0a/1203260974_0:28:1024:603_1920x0_80_0_0_5744323bca05ec78384fb1f9325e6a97.png
Ali između njih stoji pet imena pored kojih je danas teško samo preći pogledom.Radovan Radaković, Radiša Ilić, Dragoljub Jeremić, Andrija Delibašić i Ajazdin Nuhi bili su saigrači u šampionskoj generaciji Partizana 2001/02. Zajedno su trenirali u Zemunelu, sedeli u istoj svlačionici, išli na ista gostovanja i čekali iste derbije. U junu 2002. postali su šampioni države.Danas nijedan od njih petorice nije živ.Poslednja vest stigla je u septembru 2026, kada je preminuo Nuhi. I možda je tek tada postalo potpuno vidljivo nešto što se prethodnih godina stvaralo gotovo neprimetno: petorica igrača iz jednog Partizanovog šampionskog tima otišla su u razmaku od samo nekoliko godina, svi prerano.Njihove poslednje godine, međutim, nisu bile jednako vidljive javnosti.Za borbu Radovana Radakovića znala je čitava fudbalska Srbija. Kada mu je krajem 2020. dijagnostikovan karcinom želuca, njegova bolest prestala je da bude privatna stvar jedne porodice. Organizovane su humanitarne akcije, prikupljan je novac za skupo lečenje u Turskoj, Fudbalski savez Srbije javno je pozivao na pomoć, a na teren su zbog njega ponovo izlazili nekadašnji saigrači i rivali. Danko Lazović, Zoran Mirković, Ljubinko Drulović, Nemanja Vidić i brojni drugi bili su deo talasa podrške čoveku koji je nekada stajao na golu Partizana i reprezentacije. Radakovićeva borba trajala je pred očima javnosti.Slično je, mada u drugačijim okolnostima, bilo sa Andrijom Delibašićem. Kada mu je 2023. godine otkriven tumor mozga, vest je odjeknula u čitavom regionu. Stigla je podrška bivših klubova, saigrača, navijača i ljudi iz fudbala. Posle operacije Delibašić se čak vratio poslu, najpre fudbalu koji nikada nije ni napustio u suštinskom smislu, a potom i funkciji sportskog direktora Budućnosti. Zato je njegova borba bila poznata, praćena i javna.Sa ostalom trojicom bilo je drugačije.Dragoljub Jeremić je posle završetka karijere gotovo nestao iz velikog fudbalskog kadra. Znalo se da je bolestan, ali je njegova borba ostala daleko od pažnje koju su imale Radakovićeva i Delibašićeva. Kada je u martu 2022. stigla vest da je preminuo u 43. godini, za mnoge je tek tada postalo jasno koliko se teška bitka vodila daleko od reflektora.Radiša Ilić je bio drugačiji slučaj. Nekadašnji golman, čovek čije je ime za navijače Partizana zauvek vezano za Brisel, Anderleht i plasman u Ligu šampiona 2010, godinama nakon aktivnog boravka u fudbalu nije bio u centru pažnje. Kada je 13. marta 2025. pronađen mrtav u 47. godini, mediji su izvestili da je izvršio samoubistvo.Samo šest dana kasnije preminuo je Delibašić.A onda je u septembru 2026. stigla i vest o Nuhiju, još jednom čoveku koji se posle igračke karijere uglavnom povukao iz vidokruga najšire javnosti. I njegova smrt, prema medijskim izveštajima, bila je samoubistvo.Tako su pet različitih životnih puteva, posle mnogo godina, ponovo završila na istoj stranici.A počeli su zajedno u jednoj sasvim drugačijoj priči.U Kragujevcu, 18. avgusta 2001. godine.Pred oko 12.000 ljudi na „Čika Dači“, Partizan je započeo prvenstvo remijem 2:2 protiv Radničkog. Na golu gostiju stajao je Radaković, ispred njega je igrao Jeremić, a Zvonimir Vukić je sa dva pogotka sačuvao crno-belima bod.Osam dana kasnije u Apatinu počela je da se rađa jedna od najzanimljivijih priča te sezone. Dvadesetogodišnji Andrija Delibašić postigao je dva gola u pobedi 3:1, zatim pogodio protiv Mladosti iz Lučana, pa u Kuli dva puta zatresao mrežu Hajduka. Drugi put u 90. minutu, za pobedu Partizana 3:2.Na golu je tog dana bio Radiša Ilić. U timu i Jeremić.Trojica od petorice zajedno na terenu, u jednom septembarskom popodnevu koje tada ni po čemu nije moglo da bude posebno osim po Delibašićevom pobedonosnom golu.U tome je možda i neobičnost prelistavanja starih fudbalskih arhiva. Rezultat ostane isti, minut gola ostane isti, sastav ostane isti, ali se značenje nekih imena potpuno promeni.Kako je jesen odmicala, tako je mesto u Tumbakovićevom timu pronalazio i Nuhi, koji je tog leta stigao iz Čukaričkog. Partizan nije pravio revoluciju. Imao je formiranu ekipu i dovoljno igrača koji su se godinama poznavali, a Nuhi je trebalo da proširi izbor. Do kraja šampionata odigraće 21 utakmicu.U Železniku su se na terenu našli Radaković, Nuhi, Jeremić i Delibašić. Partizan je pobedio 2:1, a odlučujući pogodak postigao je Delibašić. Nedelju dana kasnije Čukarički je gostovao u Humskoj, pa je Nuhi igrao protiv kluba iz kojeg je tek stigao. Partizan je slavio 3:2.Početkom novembra stigao je derbi. Pred 28.000 ljudi na stadionu Crvene zvezde nije bilo golova, a za Partizan su igrali Radaković, Nuhi i Delibašić.Nije to bio derbi koji se danas često reprizira. Nema čuvenog gola, velikog preokreta ili scene koja je ušla u folklor večitih rivala. Ali postoji jedna druga utakmica iz te jeseni koja danas možda najbolje priča priču o čitavoj generaciji.Karaburma, 24. novembar 2001.OFK Beograd – Partizan 1:1.Na golu Radaković, ispred njega Nuhi i Jeremić, u napadu Delibašić. Sa njima Saša Ilić, Igor Duljaj, Vladimir Ivić i Ljubiša Ranković. Na poluvremenu Tumbaković umesto Delibašića uvodi osamnaestogodišnjeg Danka Lazovića, a on šest minuta kasnije postiže gol za 1:1.Četvrt veka kasnije, jedan običan zapisnik sa Karaburme izgleda kao presek različitih vremena istog kluba.Radaković, Jeremić, Nuhi i Delibašić više nisu živi.Danko Lazović je danas generalni direktor Partizana. Saša Ilić se vratio u Humsku kao trener, a Ljubiša Ranković kao njegov pomoćnik. Milan Milijaš, takođe iz te generacije, sekretar je stručnog štaba.I drugi su se vraćali.Ivica Iliev postao je sportski direktor Partizana. Igor Duljaj, koji je u šampionskoj sezoni bio jedan od najstandardnijih igrača, dve decenije kasnije postao je šef stručnog štaba. Na klupu Partizana vraćao se i Damir Čakar.Zato generacija 2001/02 ima neobičan kontinuitet. Nije nestala kada su njeni igrači okačili kopačke o klin. Naprotiv, Partizan je godinama nastavio da živi kroz njih, a oni kroz Partizan.Te sezone su, međutim, još bili samo igrači.I to veoma dobri.Proleće 2002. Partizan je otvorio sa šest uzastopnih pobeda i gol-razlikom 21:2. Radničkom je dao šest, Mladosti iz Apatina četiri, zatim pobedio u Lučanima, savladao Hajduk, Zemuna i Rudar. Bila je to serija posle koje je postalo jasno da će neko veoma teško zaustaviti Tumbakovićev tim.Radaković je bio prvi golman. Nuhi i Jeremić deo defanzivne rotacije. Ispred njih je Partizan imao gotovo nepristojnu količinu rešenja za tadašnje domaće prilike – Vukića, Sašu Ilića, Troboka, Duljaja, Vladimira Ivića, Ilieva, Čakara, Lazovića, Delibašića...Došli su i udarci. Zeta je pobedila Partizan 3:1, a onda je u aprilu Crvena zvezda pred više od 30.000 ljudi u Humskoj slavila 3:0. Međutim, samo tri dana kasnije crno-beli su na Banjici gubili od Rada 2:1 sve do 82. minuta. Iliev je izjednačio, Vukić u 89. pogodio za 3:2 i šampionska trka je nastavljena kao da derbija nije ni bilo.Poslednja stanica bio je Nikšić.Petog juna 2002. Partizan je pobedio Sutjesku 7:1. Nuhi je počeo utakmicu, Delibašić ušao sa klupe i postigao svoj deveti prvenstveni gol. Po dva su dali Čakar i Lazović, po jedan Iliev i Vukić.Partizan je postao šampion sa 15 bodova više od Crvene zvezde.Vukić je završio prvenstvo sa 14 golova, Saša Ilić sa 12, a Čakar, Lazović i Delibašić sa po devet. Radaković je branio 25 utakmica, Nuhi odigrao 21, Jeremić 17, Delibašić 15, a Radiša Ilić četiri.To su brojevi koji su ostali isti.Ono što se promenilo jesu životi iza njih.Danas, četvrt veka od početka te sezone, jedni iz te svlačionice ponovo su u Humskoj. Drugi su kroz nju već prošli kao treneri i direktori. Danko Lazović, nekada osamnaestogodišnji napadač koji je ušao sa klupe na Karaburmi i dao gol OFK Beogradu, sada je generalni direktor. Saša Ilić i Ljubiša Ranković vratili su se na teren u drugačijim ulogama. Iliev, Duljaj i Čakar već su imali svoje nove epizode u klubu.A petorice nema.Za dvojicu smo znali da vode najteže utakmice svojih života. Radakoviću je fudbalska Srbija prikupljala novac za lečenje, a Delibašiću slala podršku dok se posle operacije vraćao poslu i fudbalu.Jeremićeva bolest prolazila je gotovo ispod radara.Za Ilića i Nuhija vesti o smrti došle su naglo, uz medijske navode o samoubistvu.Možda upravo zato jedna fotografija ili jedan zapisnik iz 2001. danas ne izazivaju samo nostalgiju. Na njima su ljudi čije su karijere tada tek dobijale oblik, bez mogućnosti da bilo ko zna kuda će ih narednih 25 godina odvesti.Karaburma je dobar primer.Radaković na golu. Nuhi i Jeremić ispred njega. Delibašić napred. Saša Ilić, Duljaj i Ranković oko njih. Lazović ulazi sa klupe i postiže gol.Tog 24. novembra 2001. bio je to samo Partizan.Danas je to jedna generacija u malom: oni koji su se vratili da vode klub, oni koji su ga u međuvremenu vodili i oni koji više nisu mogli da mu se vrate.Zbog toga šampionska sezona 2001/02, četvrt veka kasnije, više nije samo priča o tituli, 15 bodova prednosti ili golovima Vukića, Ilića i Delibašića. Postala je priča o ljudima iz jedne svlačionice i o svemu što se sa njima dogodilo kada su se svetla stadiona ugasila, a njihovi putevi razišli.Neki od tih puteva ponovo su vodili u Humsku.Pet ih je, nažalost, završeno mnogo ranije nego što je iko mogao da očekuje.
https://lat.sputnikportal.rs/20260910/ajazdin-nuhi-nadjen-mrtav-suicid-partizan-ofk-beograd-sport-fudbal-1203254404.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220926/preminuo-radovan-radakovic-sport-fudbal-1143324035.html
https://lat.sputnikportal.rs/20250319/andrija-delibasic-preminuo-44-godine-sport-fudbal-1183736853.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220312/partizan-tuga-dragoljub-jeremic-jerema-preminuo-fk-partizan-sport-fudbal-1135336712.html
https://lat.sputnikportal.rs/20250712/radisa-ilic-mural-bajina-bast-partizan-ofk-beograd-sport-fudbal-1187802788.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
sport, fudbal, fk partizan
sport, fudbal, fk partizan
Jedna svlačionica, jedna titula i petorica kojih više nema
Četvrt veka je prošlo od leta 2001. godine i jedan spisak Partizana danas se čita sporije nego tada. Ne zbog toga što su imena zaboravljena. Naprotiv. Mnoga su ostala duboko urezana u istoriju kluba: Saša Ilić, Igor Duljaj, Ivica Iliev, Danko Lazović, Damir Čakar, Zvonimir Vukić, Goran Trobok, Vladimir Ivić, Ljubiša Ranković...
Ali između njih stoji pet imena pored kojih je danas teško samo preći pogledom.
Radovan Radaković, Radiša Ilić, Dragoljub Jeremić, Andrija Delibašić i Ajazdin Nuhi bili su saigrači u šampionskoj generaciji Partizana 2001/02. Zajedno su trenirali u Zemunelu, sedeli u istoj svlačionici, išli na ista gostovanja i čekali iste derbije. U junu 2002. postali su šampioni države.
Danas nijedan od njih petorice nije živ.
Poslednja vest stigla je u septembru 2026, kada je preminuo Nuhi. I možda je tek tada postalo potpuno vidljivo nešto što se prethodnih godina stvaralo gotovo neprimetno: petorica igrača iz jednog Partizanovog šampionskog tima otišla su u razmaku od samo nekoliko godina, svi prerano.
Njihove poslednje godine, međutim, nisu bile jednako vidljive javnosti.
Za borbu Radovana Radakovića znala je čitava fudbalska Srbija. Kada mu je krajem 2020. dijagnostikovan karcinom želuca, njegova bolest prestala je da bude privatna stvar jedne porodice. Organizovane su humanitarne akcije, prikupljan je novac za skupo lečenje u Turskoj, Fudbalski savez Srbije javno je pozivao na pomoć, a na teren su zbog njega ponovo izlazili nekadašnji saigrači i rivali. Danko Lazović, Zoran Mirković, Ljubinko Drulović, Nemanja Vidić i brojni drugi bili su deo talasa podrške čoveku koji je nekada stajao na golu Partizana i reprezentacije. Radakovićeva borba trajala je pred očima javnosti.
Slično je, mada u drugačijim okolnostima, bilo sa Andrijom Delibašićem. Kada mu je 2023. godine otkriven tumor mozga, vest je odjeknula u čitavom regionu. Stigla je podrška bivših klubova, saigrača, navijača i ljudi iz fudbala. Posle operacije Delibašić se čak vratio poslu, najpre fudbalu koji nikada nije ni napustio u suštinskom smislu, a potom i funkciji sportskog direktora Budućnosti. Zato je njegova borba bila poznata, praćena i javna.
Sa ostalom trojicom bilo je drugačije.
Dragoljub Jeremić je posle završetka karijere gotovo nestao iz velikog fudbalskog kadra. Znalo se da je bolestan, ali je njegova borba ostala daleko od pažnje koju su imale Radakovićeva i Delibašićeva. Kada je u martu 2022. stigla vest da je preminuo u 43. godini, za mnoge je tek tada postalo jasno koliko se teška bitka vodila daleko od reflektora.
Radiša Ilić je bio drugačiji slučaj. Nekadašnji golman, čovek čije je ime za navijače Partizana zauvek vezano za Brisel, Anderleht i plasman u Ligu šampiona 2010, godinama nakon aktivnog boravka u fudbalu nije bio u centru pažnje. Kada je 13. marta 2025. pronađen mrtav u 47. godini, mediji su izvestili da je izvršio samoubistvo.
Samo šest dana kasnije preminuo je Delibašić.
A onda je u septembru 2026. stigla i vest o Nuhiju, još jednom čoveku koji se posle igračke karijere uglavnom povukao iz vidokruga najšire javnosti. I njegova smrt, prema medijskim izveštajima, bila je samoubistvo.
Tako su pet različitih životnih puteva, posle mnogo godina, ponovo završila na istoj stranici.
A počeli su zajedno u jednoj sasvim drugačijoj priči.
U Kragujevcu, 18. avgusta 2001. godine.
Pred oko 12.000 ljudi na „Čika Dači“, Partizan je započeo prvenstvo remijem 2:2 protiv Radničkog. Na golu gostiju stajao je Radaković, ispred njega je igrao Jeremić, a Zvonimir Vukić je sa dva pogotka sačuvao crno-belima bod.
Osam dana kasnije u Apatinu počela je da se rađa jedna od najzanimljivijih priča te sezone. Dvadesetogodišnji Andrija Delibašić postigao je dva gola u pobedi 3:1, zatim pogodio protiv Mladosti iz Lučana, pa u Kuli dva puta zatresao mrežu Hajduka. Drugi put u 90. minutu, za pobedu Partizana 3:2.
Na golu je tog dana bio Radiša Ilić. U timu i Jeremić.
Trojica od petorice zajedno na terenu, u jednom septembarskom popodnevu koje tada ni po čemu nije moglo da bude posebno osim po Delibašićevom pobedonosnom golu.
U tome je možda i neobičnost prelistavanja starih fudbalskih arhiva. Rezultat ostane isti, minut gola ostane isti, sastav ostane isti, ali se značenje nekih imena potpuno promeni.
Kako je jesen odmicala, tako je mesto u Tumbakovićevom timu pronalazio i Nuhi, koji je tog leta stigao iz Čukaričkog. Partizan nije pravio revoluciju. Imao je formiranu ekipu i dovoljno igrača koji su se godinama poznavali, a Nuhi je trebalo da proširi izbor. Do kraja šampionata odigraće 21 utakmicu.
U Železniku su se na terenu našli Radaković, Nuhi, Jeremić i Delibašić. Partizan je pobedio 2:1, a odlučujući pogodak postigao je Delibašić. Nedelju dana kasnije Čukarički je gostovao u Humskoj, pa je Nuhi igrao protiv kluba iz kojeg je tek stigao. Partizan je slavio 3:2.
Početkom novembra stigao je derbi. Pred 28.000 ljudi na stadionu Crvene zvezde nije bilo golova, a za Partizan su igrali Radaković, Nuhi i Delibašić.
Nije to bio derbi koji se danas često reprizira. Nema čuvenog gola, velikog preokreta ili scene koja je ušla u folklor večitih rivala. Ali postoji jedna druga utakmica iz te jeseni koja danas možda najbolje priča priču o čitavoj generaciji.
Karaburma, 24. novembar 2001.
OFK Beograd – Partizan 1:1.
Na golu Radaković, ispred njega Nuhi i Jeremić, u napadu Delibašić. Sa njima Saša Ilić, Igor Duljaj, Vladimir Ivić i Ljubiša Ranković. Na poluvremenu Tumbaković umesto Delibašića uvodi osamnaestogodišnjeg Danka Lazovića, a on šest minuta kasnije postiže gol za 1:1.
Četvrt veka kasnije, jedan običan zapisnik sa Karaburme izgleda kao presek različitih vremena istog kluba.
Radaković, Jeremić, Nuhi i Delibašić više nisu živi.
Danko Lazović je danas generalni direktor Partizana. Saša Ilić se vratio u Humsku kao trener, a Ljubiša Ranković kao njegov pomoćnik. Milan Milijaš, takođe iz te generacije, sekretar je stručnog štaba.
Ivica Iliev postao je sportski direktor Partizana. Igor Duljaj, koji je u šampionskoj sezoni bio jedan od najstandardnijih igrača, dve decenije kasnije postao je šef stručnog štaba. Na klupu Partizana vraćao se i Damir Čakar.
Zato generacija 2001/02 ima neobičan kontinuitet. Nije nestala kada su njeni igrači okačili kopačke o klin. Naprotiv, Partizan je godinama nastavio da živi kroz njih, a oni kroz Partizan.
Te sezone su, međutim, još bili samo igrači.
Proleće 2002. Partizan je otvorio sa šest uzastopnih pobeda i gol-razlikom 21:2. Radničkom je dao šest, Mladosti iz Apatina četiri, zatim pobedio u Lučanima, savladao Hajduk, Zemuna i Rudar. Bila je to serija posle koje je postalo jasno da će neko veoma teško zaustaviti Tumbakovićev tim.
Radaković je bio prvi golman. Nuhi i Jeremić deo defanzivne rotacije. Ispred njih je Partizan imao gotovo nepristojnu količinu rešenja za tadašnje domaće prilike – Vukića, Sašu Ilića, Troboka, Duljaja, Vladimira Ivića, Ilieva, Čakara, Lazovića, Delibašića...
Došli su i udarci. Zeta je pobedila Partizan 3:1, a onda je u aprilu Crvena zvezda pred više od 30.000 ljudi u Humskoj slavila 3:0. Međutim, samo tri dana kasnije crno-beli su na Banjici gubili od Rada 2:1 sve do 82. minuta. Iliev je izjednačio, Vukić u 89. pogodio za 3:2 i šampionska trka je nastavljena kao da derbija nije ni bilo.
Poslednja stanica bio je Nikšić.
Petog juna 2002. Partizan je pobedio Sutjesku 7:1. Nuhi je počeo utakmicu, Delibašić ušao sa klupe i postigao svoj deveti prvenstveni gol. Po dva su dali Čakar i Lazović, po jedan Iliev i Vukić.
Partizan je postao šampion sa 15 bodova više od Crvene zvezde.
Vukić je završio prvenstvo sa 14 golova, Saša Ilić sa 12, a Čakar, Lazović i Delibašić sa po devet. Radaković je branio 25 utakmica, Nuhi odigrao 21, Jeremić 17, Delibašić 15, a Radiša Ilić četiri.
To su brojevi koji su ostali isti.
Ono što se promenilo jesu životi iza njih.
Danas, četvrt veka od početka te sezone, jedni iz te svlačionice ponovo su u Humskoj. Drugi su kroz nju već prošli kao treneri i direktori. Danko Lazović, nekada osamnaestogodišnji napadač koji je ušao sa klupe na Karaburmi i dao gol OFK Beogradu, sada je generalni direktor. Saša Ilić i Ljubiša Ranković vratili su se na teren u drugačijim ulogama. Iliev, Duljaj i Čakar već su imali svoje nove epizode u klubu.
Za dvojicu smo znali da vode najteže utakmice svojih života. Radakoviću je fudbalska Srbija prikupljala novac za lečenje, a Delibašiću slala podršku dok se posle operacije vraćao poslu i fudbalu.
Jeremićeva bolest prolazila je gotovo ispod radara.
Za Ilića i Nuhija vesti o smrti došle su naglo, uz medijske navode o samoubistvu.
Možda upravo zato jedna fotografija ili jedan zapisnik iz 2001. danas ne izazivaju samo nostalgiju. Na njima su ljudi čije su karijere tada tek dobijale oblik, bez mogućnosti da bilo ko zna kuda će ih narednih 25 godina odvesti.
Karaburma je dobar primer.
Radaković na golu. Nuhi i Jeremić ispred njega. Delibašić napred. Saša Ilić, Duljaj i Ranković oko njih. Lazović ulazi sa klupe i postiže gol.
Tog 24. novembra 2001. bio je to samo Partizan.
Danas je to jedna generacija u malom: oni koji su se vratili da vode klub, oni koji su ga u međuvremenu vodili i oni koji više nisu mogli da mu se vrate.
Zbog toga šampionska sezona 2001/02, četvrt veka kasnije, više nije samo priča o tituli, 15 bodova prednosti ili golovima Vukića, Ilića i Delibašića. Postala je priča o ljudima iz jedne svlačionice i o svemu što se sa njima dogodilo kada su se svetla stadiona ugasila, a njihovi putevi razišli.
Neki od tih puteva ponovo su vodili u Humsku.
Pet ih je, nažalost, završeno mnogo ranije nego što je iko mogao da očekuje.
